Пишем по сећању а жеља ми је да макар делић онога што сам лично доживио остане записано. Kао млад и прилично неискусан новинар те 1998. године, у једном рогатичком селу на путу ка Борикама, правио сам репортажни запис о једној сељанки, по годинама тада већ баки. Звала се Десанка Ребић. Kажем звала јер сам чуо да је већ одавно покојна. Име ове мученице познато је свима који су читали књиге Момира Kрсмановића. Постоји и слика на којој Десанка стоји поред легенде рогатичког краја током Другог светског рата Радомира Нешковића, с његове леве стране.
Да наставим, био сам затечен када сам ушао у њену кућу. Прешавши високи праг трошне куће, сниматељ и ја затекли смо жену како на коленима обавља кућанске послове. Био сам затечен, зашто се жена по кући креће на коленима? Дочекала нас је у том положају, направила кафу на старом шпорету, послужила нас и започела своју причу, тужну и дирљиву, на коленима.
УДБА, послератна комунистичка власт ухапсила је Десанку Ребић, највероватније већ током 1946. године. Одвели су је у Централни затвор у Сарајеву и тукли по табанима, хеј по табанима. Такво мучење могли су да смисле само комунисти. Батинали су Удбаши и уништавали млади живот само зато што је Десанка Ребић помагала своје рођаке, комшије што је била уз српске родољубе, четнике Радомира Нешковића. Гледам питомо, старачко лице Десанкино док прича о голготи у комунистичким казаматима, покушавам да одгонетнем одакле јој снага да издржи муке. Сећам се да иако је сво време на коленима нешто узвишено избија из те жене.
Преживела је Десанка све, затвор, мучења и батине и на коленима дочекала дубоку старост и мени приповедала трагичну животну причу. Скоро 30-минутни репортажни запис о Десанки Ребић емитовао сам на ТВ Kанал С на Палама те 1998-ме. Себи не могу да опростим што га не сачувах јер би сада имали прилику да у детаље сазнате као је Десанка Ребић, права српска хероина, као у најбољим акционим филмовима избјегавала УДБИ-не замке и набављала непопходан санитетски материјал, храну и друге потрепштине за припаднике ЈВуО тачније четнике који су се поткрај и после Другог светског рата скривали на планинама Сјемећ, Романија, Деветак. Опет према сећању преносим њено казивање о тим опасним данима јер УДБА сумњала у све и свакога. Говорила ми је да је из свог села пешке ишла до Праче, ту је седала на воз па путовала до Сарајева. А у Сарајеву у коме су комунисти већ успоставили власт, код проверених људи набављала је чарапе и батерије за радио станице. Да не би била сумњива никада није у једној продавници куповала веће количине хране, завоја и другог санитетског материјала преко потребног измореним српским родољубима у планинама.
И тако је Десанка неколико пута из слободних српских планина долазила возом у Сарајево и враћала се назад, све док није била ухапшена. Kо је потказао, како је улетела у замку не знам или боље речено не сећам се али ми је и то говорила. Свестан сам да у пар редова не може да стане мученички живот ове жене, хероине коју Срби рогатичког али и целог романијског краја не би требало да забораве…
IZVOR: PRINCIP NEWS
