Пише :Дејан Бешовић

Иако су услови били веома тешки, Пипери су се одликовали великом приврженошћу вјери, а о људима који су прихватили ислам као вјеру, у Пиперима готово да нема и готово да се нигдје не спомињу, ни у историјским списима ни у предању, сем једног малог броја који је у Спуж дошао из Пипера, као и малом броју породица из других крајева. О значају цркве за Пипере свједочи и то да док су били под управом Скендериског митрополита, њихове везе са Црногорцима су биле слабе и често су долазили у сукобе. Чим су потпали под Црногорску митрополију око 1675. године за време владике Руфима Другог Бољевића, везе су постале тјешње што је кулминирало и политичким уједињењем једних са другима.Поводом питања религије Пипера, историчар Владимир Ћоровић је на основу дјела Историја Црне Горе Симе Милутиновића навео у Историји српског народа да су до 1610. године, иако српско племе,  Такође, према Ћоровићу, активност Руфима на спрјечавању ширења католицизма потврђују одређени извештаји католичког свештенства у том периоду. Ипак, у истом дјелу, Ћоровић наводи да су за време пада под Османлије ови простори били готово у потпуности православни, како српска племена попут Пипера, тако и Албанци. Да је то очигледно, наводе и многобројни други историчари, попут Ивана Божића, а на основу историјских извора из периода прије 15. вијека.Ипак, да су Пипери и пре 1610. били православци, односно да нису били изворно католици, потврђује и свједочења  Симо Милутиновић-Сарајлија  у споменутом дјелу заправо изнио, јер је споменуо предање које укључује сусједне Братоножиће, а не и Пипере, као и то да су преведени прво на католицизам, а онда враћени назад у православље интервенцијом Руфима. Пипере као православце биљеже и историјски извори из тог периода. Међу њима је и претходно споменути договором из 1455. године са Црнојевићем и Млечанима. Одатле се јасно види да су Пипери православци и изричито тражили да им се не доводи католичко свештенство.Исто се види и из турских дефтерс -пописа с краја 15. и почетка 16. вијека. Додатно, у њима се види да становништво махом има словенска и хришћанска имена, гдје међу њима изостају она која се могу везати за католике. Такође, једини извор из тог периода који их биљежи са другим брдским племенима и наводи да међу свима њима заједно има и католика је дјело барског надбискупа и примаса српског Марина Биција (Marino Bizzi), написано управо 1610. године након његовог обиласка простора Црне Горе, Албаније и Србије. Дјело је написано са циљем прикупљања података, али и су описани и покушаји покатоличавања православних. Бици наводи у свом извештају из 1610. године Клименте које су чинили 10 села, односно племена или барјака , а поред албанских племена за која наводи да су католичка, наводи и брдска, односно Пипере, Бјелопавлиће, Братоножиће, те и Куче (који су касније описани код Болице као католици). Ипак, познато је да тих 10 села, или племена, нијесу чинила Клименте, већ да су то била засебно одвојена племена. За претходно споменута брдска племена, навео је да говоре далматинским језиком (како је називао језик Словена) за разлику од Албанаца који су говорили албанским, а за Куче (у неким каснијим верзијама погрешно записани као Цуце) да су мјешовито православни и католици, док је религијску припадност за претходна далматинска племена изоставио.Недуго касније, Маријан Болица (Mariano Bolizza) је забиљежио у раније споменутом његовом извештају податке о српским и албанским племенима на простору Зете. За разлику од Биција који је Пипере колективно описао са осталим српским племенима, он даје конкретније податке о Пиперима појединачно. Наводи Да у Пиперима 1614. године има 270 кућа и око 700 наоружаних људи под командом раније споменутог Радослава Божидарова, а записани су сви као припадници српске православне вере. Исто важи и у свим каснијим извештајима и дефтерима, где се изричито спомињу као српске православне вероисповести.“ Историјски извори биљеже Пипере као православце од самог помена имена Пипера из 15. вијека. Чињеници да су Пипери од настанка племена били православни иде у прилог и то да су једини црквени објекти у Пиперима и околини били православни.Ердељановић, Јован (1907). Кучи, Братоножићи и Пипери. Београд: Државна штампарија Краљевине Србије – Српски етнографски зборник. стр. 244—477.

                            (наставиће се)