Пише: Милија Пајковић

 Прије неколико дана, двадесетдеветог септембра, уснуо је у Господу, у 85. години, Беранац Драган Дон Поповић, познати фудбалер и тренер, далеко од својег родног краја, у Сент Луису, у Мисурију, у САД!

Поповић је рођен у старом насељу Лужац, надомак Берана, у бројној породици Михаила и Милице, рођене Грујић из Вучитрна, у сам освит Другог свјетског рата. Поред Драгана у топлом дому и у породичној слози расли су и сестра Олга, као и браћа Слободан, Микета и Милан, најмлађи од дјеце, доцније дефектолог и глумац беранског позоришта. А са Клеча, дијела Лушца у којем се налази позната кула свештеника Максима Поповића, чувеног попа Лушца, борца против Турака и њихових присталица, преселили су се веома брзо у Беране, населивши се на имању поред Михаиловог брата Дида, у кратком сокачету, које се спуста ка Лиму и спаја са Комском улицом, која мигољи из оне главне, једне од најширих у васколикој Црној Гори, која је након ослобођења од Турака од пијаце-беглука добила такав облик.

Занимљиво да је Лужац, иначе, пун старина и  доказа да је ту живот бујао одвајкада, изњедрио, поред бројних интелектуалаца и правих домаћина, и доста врсних спортиста у разним гранама спорта, а исти случај је и са прелијепим Беранама, али и цијелом дивном беранском долином и њеним залеђем.

Управо тим беранским спортским стазама рано се запутио и Драган Поповић, и то право из својег  сокака.

Драган је, као и већина беранских младића и дјевојака, поред обавеза у школи, ушао и у свијет спорта, и то стоног тениса, гимнастике и, наравно, лоптања, такмичивши се у сва три, а волио је и бавио се планинарством, кошарком, скијањем и боксом. Било је то вријеме здравог начина живота, здраве исхране, јаког школства, занимљивих и обичних свакодневних прича испод липа у главној улици, у којој је свако имао своје мјесто и звиждуке, као и  доба бављења разним спортовима…

Веома брзо Поповић је 1957. године постао првотимац беранског ФК ,,Раднички“. Био је стуб одбране, бритак, оштар у дозвољеним границама, али и с честим прелазима у напад. Гипкост, брзина, изванредан преглед игре и издржљивост, брзо су уочени од стране стручњака и 1960. – е обрео се у Подгорици, гдје је постао првотимац ,,Будућности“.

Прву утакмицу у дресу ,,Будућности“ одиграо је 26.08.1962. године, против ,,Сарајева“ ( 0:1) на игралишту под Горицом, пред око 10.000 гледалаца. Утакмицу је судио Дворнић из Суботице, а поред Поповића наступили су: Радуновић, Фолић, Вучековић, Рашовић, Ковачевић, Рогошић,  Ђерић, Милић ( Перовић), Тодоровић и Франовић. Стријелац је био у 80. минуту Радичевић.

Његове одличне игре нијесу прошле незапажено, па је 1963.- е добио позив од челника  београдске ,,Црвене звезде“. Играо је, као првотимац, иначе, на мјесту лијевог бека, са Стипићем, Дурковићем, Васовићем, Костићем, Шкрбићем, Стојановићем, Прљинчевићем, Чопом, Митићем, Томићем, Шекуларцем, Мелићем, и тада седамнаестогодишњим Драганом Џајићем,  с којима је освојио двоструку круну – Првенство и Куп!

Послије једне такмичарске године проведене у Београду пут га је нанио право у Сплит, гдје се као првотимац ,,Хајдука“ задржао, такође, годину дана, наступајући са Жајом, Хлевњаком, Фулгосијем, Вукчевићем, Бегом, Плетикосићем, Надовезом, Томићем, Аралицом, Краљевићем, и осталима. Одиграо је 37 утакмица и постигао 3 гола.

Послије тога вратио се у Београд и постао је члан ,,Радничког“ са Новог Београда, клуба који је основан 20. априла 1920. године.

Селидбе су се наставиле и првотимац ,,Челика“ из Зенице постао је 1966.-е године, а последња његова утакмица у домаћем првенству била је управо за овај клуб и то против ,,Загреба“, 10.06.1967.-е године. Извојевали су побједу од 1:0. Стријелац је био Рајић у 43. минуту, а судио је Петрошић из Ријеке. Поред Поповића наступили су још: Врањеш, Штака, Талић, Галијашевић, Радичевић, Рајић, Миклаушевић, Ренић, Лалић и Бајрић.

Одмах након те утакмице обрео се у Канади, гдје постао играч у малом фудбалу и један од његових оснивача. Одиграо је и за репрезентацију Канаде против ,,Арсенала“ у пријатељском одмјеравању снага. Играо је и за Сент Луис и Канзас Сити Спарс, а и у ,,Космосу“,  а играо је и са Лавом Јашином, Пелеом, Еузебијом и многим другим познатим играчима у Америчкој националној лиги, откривајући Американцима чари малог фудбала, доцније и великог, који су прије тога били залуђени само кошарком, бејзболом и америчким фудбалом. Зато је и изабран у америчку Кућу славних, добивши и надимак Дон!

Биран је неколико пута за најбољег тренера, а био је први човјек струке у ,,Сан Хозе Ертквејсу“, односно ,,Земљотресцима“, као и у ,,Serbian White Eaglesu” , ,,New York Arrowsu“, ,,Las Vegas Americansu“, ,,Pittsburgh Spiritu“, ,,New York Expressu”, ,, St. Louis Stormu“, у раздобљу од 1971. – е до 1992. године.

И поред свих тих значајних успјеха, Драган Дон Поповић остао је скроман, тих, миран, не заборављајући своје Беране, Лим, плаже, корзо, дах хотела ,,Београд“, Лужац, своје рођаке, пријатеље, а ни стонотениски клуб  којег је у неколико наврата и даривао опремом и још нечим…

У породичној кући на спрат, у Беранама, чија су врата и прозори били окренути ка југу, угнијезденој на равнини прије него ли се сокак обруши у доњи крај, окупљали су се, нарочито  у касно јесење и зимско вријеме, Поповићи са својим рођацима, али и осталим пријатељима, на партије ремија, фирцика, разговоре и мезе до касно у ноћ. Током тих сусрета чули би обавезно путем телефона са Драганом Доном и његовом супругом Констанс Кани!

Та кућа више не постоји, продата је и срушена, на њеном мјесту изникла је нека друга, сокак је израстао у улицу, а у Лушцу је направљена нова, а нешто доцније њени станари су наставили живот у Подгорици…

Сестра и браћа Поповићи су у Еденском врту, а, ето, ових дана придружио им се и Драган Дон, тамо из далеке Америке, у коју је стигао настављајући традицију својих старијих  рођака, кумова и комшија из Лушца, који су је походили највише у раздобљу од 1905. – е до 1912. године, радећи у рудницима, фабрикама и жељезарама Чикага и Бјутија…

Живопис Драгана Дона Поповића био је попут његовог надимка  Цревце, који је зарадио, тако се прича, на основу тога што је своје лоптачке супарнике, савијао као цревца – био је пун непредвидљивости, путовања, жара, битке, али и упорности да успије, никог да не оштети, као и да сачува у далеком свијету своје коријене, уз постојано достојанство и смиреност…