У школи у Факовићима одржан је историјски час у организацији удружења “Мост” из Сребренице. У програму су учествовали ученица 4. разреда гимназије из Сребренице – Сара Симић, која је рецитовала поему “Јама“ Ивана Горана Ковачића, затим професор историје из сребреничке гимназије, Стефан Милосављевић, који је говорио о континуитету страдања Срба овог краја 1914-1942. и 1992. године, посебно се осврнувши на последњи одбрамбено-отаџбински рат када је у нападу армије БиХ на ово мјесто 5. октобра 1992. године убијено 25 мјештана на својим огњиштима. У Факовићима је изграђен споменик за изгинуле и 1942. и 1992. године.
О покољу Срба у Средњем Подрињу, Факовићима и околним мјестима говоерио је директор Историјског института Универзитета у Источном Сарајеву, професор др Драга Мастиловић, који је у свом зборнику “Геноцид над Србима Сребренице“ најбоље описао злочине над Србима овог краја. Мастиловић је истакао да су усташе током априла 1942. године у Факовићима у једном дану убиле 325 Срба из овог и околних мјеста из којих су били дотјерани у Факовиће. Наиме, прво су пред поповом кућом убиле 56 цивила која су бацили у Дрину недалеко од мјеста убиства, а онда су исти дан доведене пред двије унапријед ископане јаме и из пушкомитраљеза усмртили 179 Срба. Лешеви су били тако површно прекривени земљом да су вирили дијелови одјеће у застрашујућем призору, на мјесту гдје се данас налази тај споменик кога су подигле комунистичке власти 1953. године без имена убијених Срба, са натписом да су то жртве фашистичког терора.
Ево данас након толико година исправљамо ту неправду овим историјским часом и обећањем да ће удружење „Мост“ поставити спомен-плочу на којој ће писати истина, а то значи да су усташе и НДХ од 1941. до 1945. године на подручју Сребреничког Среза убиле 2263 Србина, од чега је 430 дјеце и да су у једном дану у Факовићима убиле 235 мушких, жена и дјеце српске националности. Од Скелана до Дрињаче, гдје су била масовна убиства Срба, само су комунистичке власти у Факовићима направиле споменик, али без имена и бројки како би се српске жртве умањиле и како се не би угрозило братство и јединство овог краја из кога потиче Андрија Марковић, оснивач Сребреничког партизанског одреда. Данас смо на историјском часу имали и оригиналну слику сачувану са мјеста покоља у Факовићима из 1942. године о којој су свједочили потомци тих породица попут Драгића Глишића, Љубимка Катанића, Слободана Миловановића, Цана Благојевића из села Божићи, Прибојевићи, Топлица, Жлијебац и других.
Тако се свјесно прикривала истина о страдању Срба, али и мјеста масовних злочина усташа над Србима Средњег Подриња. Масовне гробнице су биле од Клотијевца, преко Скелана, Црвице, Жлијебца, Факовића, Полома, Осамског, па све до Дрињаче, гдје су била два бурета српске крви натопљене извађеним очима и послате у Загреб Павелићу на дар. „Послије Јасеновца, ријека Дрина је највећа гробница српског народа у 20. вијеку, а злочини над Србима никада нису у потпуности пописани како се не би угрозило братство и јединство због огромних српских жртава и како би геноцид из Другог рата над Србима био заборављен, а неки локални геноцид из Поточара над Бошњацима из задњег рата, како га англосаксонци називају, замијенио Јасеновац, Јадовно и Крагујевац“, рекао нам је предсједник удружења „Мост“, др Радомир Павловић, који више од 10 година обиљежава мјеста масовних убистава Срба и врши ревизију историјских личности које је комунистичка власт прогласила непријатељима, а они су се само дигли уз свој народ за одбрану својих огњишта попут Јездимира Дангића, Драгутина Тошића, Александра Петковића и др. „Тако је било и 1942. и 1992. године о чему свједоче и ови споменици из Факовића, али и потомци погинулих, вечерас присутних на овом историјском часу“, рекао нам је др Павловић из удружења „Мост“.
Радомир Павловић, преузето са Искре
