Пише :Дејан Бешовић

Шпањи су предсловенски народ који је био настањен на тлу данашње Црне Горе, на подручју племена Пипера , Пјешиваца и Бјелопавлића. По доласку Словена стопили су се са њима. Предања као могуће њихове огранке спомињу Матаруге, Криче, Мацуре, Матагуже, Букумире и Малоншиће. О њима сједоче бројни топоними и градине, особито у племену Пипери и Пјешивци.Према мишљењу Шпира Кулишића, у називу Пипери и  Пјешивци очувало се значење назива Шпањи. Од старогрчког Spanios у значењу риједак, по којим су Грци могли означавати илирске становнике голих, карсних брда – „Голобрђане„. Сам назив Пјешивац долази од ријечи ћелав, а односило би се на становнике голих брда, односно на прастановнике тих брда „Голобрђане“.Тачно поријекло Шпања није позато. У народном сјећању, Шпањи су најстарији становници и често се доводе у везу са Римљанима. У неким предањима Римљани и Шпање су један народ, док их дио научног круга сматра за огранак илирских народа.Матаруге су били друштвена група, чији је родоначелник Матаруг дошао на простор Црне Горе током 13. вијека. За њих је у народу остало вјеровање да су били огранак Шпања.Матаруге су сточарско племе и по народном сјећању били су сродници Шпања, те се због низа народних предања, по којима се шпањско име генерално користило за романске старосједиоце, мислило да су и Матаруге били племенски огранак Шпања. Први писани документи о Матаругама потичу из 14. вијека, а помињу се и у Турским списима од седме деценије 15. вијека па на даље. У тим списима забиљежена су имена Матаруга те њихова организација и односи са другим племенима.По народном вјеровању, центар Матаруга био је стари Врм, мада их сријећемо на ширем подручју Црне Горе и Херцеговине. Било их је по бројности „као на гори листа”, казује народно предање. Према расположивој архивској грађи Матаруге нису биле бројан род, упркос народним предањима о њиховој великој бројности. Привид о изузетној бројности, „као на гори листа”, настао је усљед њихове хомогености и њихове спремности за борбу. Поред сточарства и ратарства бавили су се и трговином соли, коју су караванским путевима с приморја преносили ка унутрашњости. Њихове групе, у почетку имале су војнички карактер, наоружани коњаници, обезбјеђивали су караванске путеве.У турском дефтеру из 1477. године постојала је у Херцеговачком санџаку, у кадилуку Пријепољскоме, нахија по имену Матаруге, која се дијелила на три катуна.

Назив Матаруге први пут се помиње 1297. године, узгред при набрајању великашких породица из Епира као „Matarango”, што је био повод да се моћна албанска породица Матаранга из 13. вијека доведе у везу са племеном Матаруга.За сами почетак формирања племена Пипера од великог значаја су пописи из 15. вијека, а међу њима и споменути турски дефтери из 1485. и 1497. године. Праћењем тих пописа, види се да одлике жупске организације почињу да се губе крајем 15. вијека и да благо теже ка катунској, за вријеме османских освајања. Ово се дешавало и поред тога што се организација нахије Пипера под Османлијама у почетку окретала ка сеоској. Може се рећи да се катунска организација у том периоду, донекле, утопила у сеоску. Прије 1455. године, и стари Пипери Лужани и стари Пипери влашког поријекла имају веома мале разлике, како у територијалној организацији, тако и у социолошким категоријамс, јер су обије групе потпале под лушком организацијом. По пописима из тог периода, види се да су Лужани били доминантни у селима Копиљ, Црнци и Сеоца. Лушка жупа која је била доминантна до 1455. године, већ 1460. године прима одлике катуна, а ипак 1485. године постоје још увијек јасно истакнута села и недовољно развијена родовска организација. Ово је од посебног значаја, јер је, по социолошкој категорији, односно доминантном занату сточарству, ова област сматра влашком нахијом. Из дефтера из 1485. године, спомињу се домаће спахије, хришћани, које су Османлије оставили да убирају порез у својим селима.Те спахије су Божидар Вукотин, Радул Вукашинов и Вук Ђурђев. У дефтеру из 1497. године, ствари се мијењају. Прво што се истиче јесте доста већи број становника, што говори да се радило о придошлом становништву, односно новијем слоју Пипера у народу познат као Лутовци, који је дошао из Братоножића. Из њихових личних имена која су доминантно српска или православна у српској верзији, као и српског језика, може се закључити да се ради о носиоцима српског идентитета. Поједина села која су била пуста, попут Лушке жупе која је као таква, уписана у Скадарском дефтеру из  1485. године као празна, сада су поново постала пуна. Територијална организација се измијенила, па су поједина мјеста и области које су 1485. године пописане одвојено, сада су припојене Пиперима. Тако се катун Бушати (не треба мешати са истоименим код Скадра прим Д.Б))из долине Зете, код Подгорице, нашао на рубном подручју у оквиру области Пипера. Села и катуни који се у том дефтеру спомињу, су Лушка жупа, Дрезга, Добрико, Мрке, Златичиште, Бјелице, Дуга, Брестица, Ријечица, Страхалићи, Морачица, Букумири, Бушати, Радушев до и Дреновица. Из ова два дефтера се види да су крајем 15. вијека биле сједињене територије Братоножића и Пипера. На то указује и спомињање у њима пиперског војводе Милице Ђуркова, који је био из Лутова.

                           ( наставиће се )