На њој су Титови полтрони, који су се такмичили у аутошовинизму и антисрпству и креатори српске несреће у процесу распада Југославије, створили модел власти и све поделе које и данас опстају у српском народу.

Данашњи властодржци и њихови предходници из 5. октобра 2000. су само резултат подела, које су први пут испливале на тој комунистичкој партијској седници. Сви они функционишу по моделу власти победника „Осме седнице“ и авнојевским принципима на којима почива данашња Република Србија.

Седницом је председавао тадашњи председник Председништва Централног Комитета Савеза Комуниста Србије Слободан Милошевић, који је ту прилику искористио за сукоб и разрешење дужности његовог блиског пријатеља и ментора Ивана Стамболића, председника Председништва СР Србије. У комунистичкој Титовој Србији, две најважније фунцкије су биле председник те републике (Стамболић) и шеф републичке комунистичке партије (Милошевић).

И Милошевић и Стамболић потичу из педигрираних комунистичких фамилија, које су биле главни подупирачи Титове власти у СР Србији—Милошевић је зет Драгослава „Драже“ Марковића, док је Стамболић сестрић Петра Стамболића, званог „Пера коњ“, који је узео девојачко презиме мајке Милунке, како би лакше напредовао у политичкој каријери. Заједно су радили читав живот почев од „Техногаса“ и Милошевић би обично седао у фотеље Стамболића, који би био промовисан да више нивое комунистичке власти.

Албанско насиље над Србима на Косову и Метохији, неравноправан положај СР Србије по уставу из 1974. године оптерећене двема покрајинама и неравномерним економским развојем, као и убиство 4 војника у параћинској касарни од стране Албанца Азиза Кељмендија, довело је до повећавања тензија у друштву и комунистичкој партији, у којој је све кључало од борбе за превласт.

У једном обраћању новинарима члан ЦК СК Србије Драгиша Павловић, тадашњи председник београдске комунистичке партијске организације и близак сарадник Ивана Стамболића, одржао је састанак са новинарима на ком је критиковао велика очекивања и „олако обећану брзину“ у решавању косовско-метохијске кризе. Он је критиковао и „српски национализам“, као и „реваншизам против албанске народности“ и у старом титоистичком маниру, позивао на борбу против таквог српског национализма. То је протумачено као директан напад и критика политике Слободана Милошевића, који је прилике на Косову и Метохији користио за успон на власти. Милошевић је претходно, у априлу исте године 1987, у Косову пољу, разгневљеним локалним Србима који су трпели терор албанске полиције и насиље, рекао своју чувену реченицу: „Нико не сме да вас бије“. Милошевић је узвратио текстом, објављеном у „Политици Експрес“, који је потписао будући директор РТС-а Драгољуб Милановић, у коме се обрушио на Павловића и поставио питање: „На кога се односи Павловићева критика ‘олако обећане брзине’“?

Овај Павловићев чин, довео је до сазивања Председништва ЦК СКС, на ком је Милошевић прочитао писмо подршке Драгиши Павловићу, које је потписао Иван Стамболић, што је довело до расправе и о подобности Стамболића. Уз само један глас који је донео превагу, Председништво партије доноси одлуку да се сазове та фамозна „Осма седница“ Централног комитета, као виша инстанца комуниста, на којој ће се расправљати о смени Драгише Павловића.

„Осма седница“ је прва таква комунистичка седница коју је директно преносила Телевизија Београд. Формално је била посвећена обележавању 50-огодишњице доласка аустроугарског каплара Хрвата Јосипа Броза Тита на чело југословенске Комунистичке партије. Слободан Милошевић је, као тврдокорни комуниста, ту прославу Титове годишњице желео да искористи да покаже како Стамболић и његови подржаваоци нису на Титовом путу и да је Милошевић заправо тај који остаје веран Титу и наставља Титов пут.

На тој седници, након 20 сати расправе и ријалити шоу програма комуниста у Србији, сви су гледали како се у рукавицама комунисти обрачунавају једни са другима, док је седницом председавао Слободан Милошевић. На седници је смењен Драгиша Павловић и искључен из ЦКСК Србије.

Милошевићева струја је однела потпуну победу и настало је чишћење комунистичких кадрова у целој Србији који нису били лојални њему.

Од тада креће још вртоглавији успон Слободана Милошевића, у ком је угњетени српски народ видео неког ко ће обесправљеним Србима по Титовим југословенским републикама вратити достојанство и равноправни статус.

У децембру 1987. године коначно је разрешен и Иван Стамболић, што је само потврдило потпуну победу Милошевићеве струје.

„Осма седница“ је важна због тога што су на њој настале поделе по линији на којој су се, са једне стране, нашли тзв. национални комунисти на челу са Милошевићем и тзв. либерални комунисти на челу са Стамболићем. Милошевићевци и Стамболићевци се од тада смењују на власти. Милошевићевци као тобоже “национално опредељени“ док у исто време мрзе Цркву, краља и воле партизане и АВНОЈ и Стамболићевци који су данашњи невладин сектор, који исто тако мрзе Цркву, краља и воле партизане, залажући се за Европу, независно КиМ, аутономију Војводине, НАТО итд. Из исте Титове комунистичке кухиње нам долазе обе струје и смењују се на власти, а такође и наше елите почивају на овој комунистичкој подели.

Све у свему Србија остаје талац Тита, као и деце и унука Титових властодржаца, који дан данас на тим принципима и поделама владају Србијом.