Пише: Дејан Бешовић

Академик Миомир Дашић рођен је Ровца, Беране, 15. новембра 1930.године  био је црногорски историчар и редовни члан ЦАНУ.Основну школу завршио је у родном мјесту, а Вишу реалну гимназију у Беранама. Дипломирао је историјске науке на Филозофском факултету у Београду 1954. године. Магистар историјских наука постао је на Филозофском факултету у Београду 1961. На Филозофском факултету у Београду 1980. године стекао звање доктора наука са дисертацијом „“Црна Гора и ослободилачки покрети у Горњем Полимљу од почетка 19. вијека до Берлинског конгреса“.Од 1954. до 1962. године био је професор гиманзије у Беранама, а потом њен директор (1962-1972). Од октобра 1972. године радио је као руководилац Сектора за културу и науку у Републичком заводу за међународну научну, културну и техничку сарадњу Црне Горе у Подгорици и истовремено био професор на Педагошкој академији у Никшићу.На Филозофском факултету у Никшићу биран је за ванредног (1981) и редовног професора (1985) за предмете Историја југословенских народа у новом вијеку и Увод у историју са основама помоћних историјских наука. Као универзитетски професор држао је предавања, по позиву, у готово свим већим универзитетским центрима у СФРЈ, а у иностранству на историјским факултетима и катедрама универзитета у Москви, Кијеву, Утрехту, Кракову и др. Студијски је боравио на универзитетима у Паризу (1958, 1961, 1973, 1974. и 1979), Утрехту Холандија, 1982.године и Кракову Пољска, 1978. и 1981.године На Високој педагошкој школи у Кракову одржао је више предавања о историјско-културним везама Црногораца и Пољака у 19. вијеку. У Утрехту је на Институту за славистику одржао курс о Историји Црне Горе од 15. до почетка 20. вијека.Са научним саопштењима наступао је на међународним научним скуповима у Москви, Бечу, Анкари, Барију, Београду, Љубљани, Марибору, Загребу, Транију, Софији, Прагу, Подгорици, Бањалуци, Скопљу и др. Предмет његовог научног интересовања креће се од завичајне, националне, до балканске и опште историје, као и методологије историјске науке. Под његовим менторством израђено је више магистарских радова и докторских дисертација.За ванредног члана Црногорске академије наука и умјетности изабран је 1991. а за редовног 1997. године. Од 1993. до 1997. године био је секретар Одјељења друштвених наука, а од 1997. до 2001. године потпредсједник ЦАНУ.За иностраног члана Руске академије природних и друштвених наука изабран је 1998. године. У знак признања за успешну сарадњу са Краковским универзитетом и Високом педагошком школом у Кракову, одликован је Медаљом Универзитета у Кракову.Од 1974. до 1979. године био предсједник Друштва историчара Црне Горе и члан Предсједништва Савеза Југославије (1974–1985). За предсједника Савеза историчара Југославије изабран је 1985. године и ту функцију обављао је до 1989. године.За шест деценија научног рада објавио је 12 књига, око 270 студија, расправа, чланака и историјских есеја, око 420 критичких осврта, рецензија, полемика, више од 130 научних и стручних реферата и саопштења, а библиографија његових радова има 830 јединица.Миомир Дашић има троје дјеце. Живио је у Подгорици где је и преминуо 2020 .године .

Радомир Вешовић рођен у мјесту Лијева Ријека, 1871.године  био је црногорски бригадир и југословенски дивизијски генерал и политичар.Као стипендиста црногорског двора 1887. завршио официрску школу у Модени у Италији.

Био је на разним дужностима у Црногорској војсци, од 1908. командант штаба 2. дивизије у Подгорици. У Првом балканском рату командује Горњовасојевићком бригадом и заузима Плав, Метохију са градовима Пећ и Ђаковица. Такође је и учествовао у опсади Скадра, гдје је рањен.

У Првом светском рату био је командант Старо-Србијанског одреда. Трупе под командом Радомира Вешовића заузеле су Скадар јуна 1915. године. Крајем 1915. и почетком 1916. је био министар војни Краљевине Црне Горе. У децембру 1915. забранио је издавање српског листа Весник због шале о Црногорцима.

Послије аустроугарске окупације Краљевине Црне Горе 1916. отпочиње припреме за подизање устанка. Аустроугарске окупационе власти су сазнале за припремање устанка па су покушале да га ухапсе, што је генерал Вешовић избјегао, убивши при бјекству официра који је био задужен да га спроведе. После овог догађаја придружује се комитама. Ови догађаји су дали повода аустроугарским окупационим властима за појачавање прогона и интернација, током којих је убијен и његов брат Владимир. Почетком 1918. се Вешовић на наговор неких утицајних личности предао аустроугарским властима, да би после тога сарађивао са њима тако што је позивао комите на предају. Ове његове активности се нијесу показале као посебно успешне па га шаљу у интернацију у Грац.По завршетку Првог светског рата се враћа у Црну Гору у којој почињу немири везани за начин присаједињења Црне Горе. Пошто се сматрало да је могуће да се стави на чело устанка нове власти га држе под полицијским надзором. Примљен је у Југословенску војску у чину дивизијског генерала. Прије тога је имао чин бригадира Црногорске војске. Радомир Вешовић је брзо по примању у војску пензионисан 1919. из политичких разлога.Новембра 1919.године министар војни, генерал Стеван Хаџић наређује Вешовићево хапшење и спровођење за Београд. Покушао је да побегне са сином у Румунију али је ухапшен.Послије хапшења бива пребачен у сремско-митровачки затвор. У истражном затвору проводи 15 месеци да би му у Београду фебруара 1921. судили због учествовања у припремама оружаног устанка. На суђењу су му браниоци били др. Живко Топаловић и др. Секула Дрљевић. Вешовић је пуштен на слободу, односно утврђено му је дело, али је пуштен услед краљеве амнестије из 1920, уз плаћање судских трошкова.

                           (наставиће се )