Кажу људи кафана у Србији није само место где се једе и пије, она је много више. Кафана је универзитет живота, импровизовани парламент, а често и исповедаоница. Ту се за пола литре ракије и две порције пасуља решава све – од љубави до политике. Ако се решење не нађе у кафани, тешко да ће се пронаћи на неком другом месту.

На турском језику „кафана“ значи кућа где се пије кафа. У Србију је стигла за време Османске окупације у 16. веку, а ми смо од тог напитка направили институцију. Београд је још 1522. године постао први европски град са кафаном. Тада је на столу била само црна кафа, али се увек долазило из истог разлога – да се исприча, да се договори, да се подели мука и радост.

Процват кафана дошао је у 19. веку за време кнеза Милоша. Чак су и закони одређивали како кафана треба да изгледа. Данас закони често лутају, али кафана и даље стоји, чврста као народна песма. Она зна да закрпи сваку рупу у души – једном здравицом, једном песмом и једним „ајде, не брини, проћи ће и то“.

Најпознатија међу њима је београдска кафана „Знак питања“, отворена 1823. године. Назив је остао из ината и траје и данас – као симбол наше тврдоглавости, али и снаге да оно што је народно надживи векове.

Кафана је и времеплов. У њој гусле и тамбура још увек имају место, пева се што се певало и пре сто година, а и нове песме добијају душу тек кад се отпевају међу зидовима задимљене кафане. Расправе о политици и фудбалу трају до јутра, и све се заврши уз песму, здравицу и једно срдачно „живели“.

Српска кафана је огледало народа. Она чува обичаје, гаји песму и учи нас гостопримству. У њој се туга претаче у мелодију, а радост у стих. Тамо где речи запну, песма проговори. Тамо где живот заболи, чаша ракије излечи.

Можда кафана никада неће ући у Европску унију, али у њој је већ одавно створена унија – народна, боемска, српска. И зато кафана опстаје – јер у њој се рађа и туга и радост, а песма увек победи.

Пише: Јасмина Бановић