Пише: Тихомир Бурзановић

Стални напади и сатанизација Срба, укључујући њихове представнике попут Андрије Мандића, Марка Ковачевића и Дарија Вранеша (који се често помињу у контексту црногорске политике и српских интереса у региону), могу имати значајан негативни утицај на ментално здравље српског народа.

Ово се заснива на општим психолошким ефектима медијске и политичке демонизације етничких група, као и на историјском контексту Срба током југословенских ратова и актуелних тензија. Ево проширеног прегледа, са додатним увидима у психолошке механизме, ефекте на интергрупне односе и генерализацијама из сродних студија:

Колективна траума и осећај жртве

Демонизација, као што је приказивање Срба као „агресора“ или „злих“ у медијима, доводи до колективног осећаја неправде и жртвовања. Ово може појачати национализам као одбрамбени механизам, али истовремено изазива хронични стрес и анксиозност.

На пример, позиционирање Србије као „непризнате жртве“ од стране западних актера омогућава екстернализацију кривице, али дугорочно слабље ментално здравље кроз стални осећај угрожености.

Успешна демонизација Срба као „јединствених и геноцидних убица“ током југословенских ратова допринела је овом феномену, где се Србима приписује главна одговорност за сукобе, што појачава осећај изолације.

У контексту југословенских ратова, пропаганда је редовно демонизовала Србе, што је допринело трауми која се преноси генерацијама. Ово може резултирати посттрауматским стресним поремећајем (ПТСП) на нивоу заједнице, где се појединци осећају параноично и изоловано.

Додатно, овај процес укључује „тунел визију“ – уско, црно-бело мишљење са осећајем притиска и недостатка избора, што отежава трансформацију неправедних реалности и појачава емоционални дистрес.

Психолошки ефекти дискриминације и стигматизације

Стални напади на фигуре попут Мандића (лидера Нове српске демократије у Црној Гори) и Ковачевића (председника општине Никшић), који се често оптужују за „сепаратизам“ или „проруске ставове“, преносе се на ширу српску заједницу.

Ово доводи до стигме, где се Срби осећају дискриминисано, што повећава ризик од депресије, анксиозности и смањеног самопоуздања.

Моћна стигматизација Срба као „одговорних за све конфликте“ у медијима и политичкој пракси појачава овај ефекат.

Генерално, медијска демонизација етничких група (као што се дешавало Србима у западним дискурсима) ствара „другост“ (othering), што појачава осећај изолације и може довести до социјалне анксиозности или чак агресије као реакције.

У српском контексту, ово се манифестује кроз фазе као што су апатија, бес, туга и депресија, како се описује у дискусијама о друштвеним притисцима. Психолошки процеси укључују приписивање деструктивних квалитета „другима“, сталну сумњу и игнорисање позитивних догађаја, што доводи до ескалације конфликта и поларизације „ми против њих“.

Ово може довести до хроничног емоционалног дистреса, укључујући ПТСП и депресију, посебно у постконфликтним ситуацијама.

 Утицај на појединце и заједницу

Стрес и исцрпљеност: Константна изложеност негативним наративима (нпр. оптужбе за „великосрпски национализам“) може изазвати хронични стрес, што слабље имуни систем и повећава ризик од менталних поремећаја.

Ово је слично ефектима на друге мањинске групе, где демонизација доводи до дискриминације и психичког терора.

Медији често драматизују или демонизују одређене групе, што води социјалној одбачености, губитку посла и отежаном приступу помоћи – слично како се дешава са стигматизованим етничким групама попут Срба.

Генерацијски пренос: Деца и млади су посебно рањиви, јер напади на српске представнике могу увести мржњу и поделе у школе и породице, што доводи до дугорочних ефеката као што су депресија или смањена мотивација.

Демонизација може подстаћи и саморефлексивне ефекте, где се „други“ види као демон, али то доводи до самоиспуњавајућег пророчиштва насиља.

 Позитивни аспекти?

Неки тврде да ово јача заједништво и отпорност, али докази показују да преовлађују негативни ефекти, попут повећане стопе самоубистава или менталних криза у постконфликтним друштвима. Алтернатива демонизацији је „трагични поглед“ на живот, где се патња види као неизбежна, а фокус је на прихватању и смањењу ескалације.

 Актуелни контекст у Црној Гори и Србији

У Црној Гори, где Мандић и Ковачевић делују, напади често долазе из антисрпских наратива, што појачава тензије и може довести до осећаја угрожености међу Србима. Слично, општа демонизација Срба у региону (нпр. кроз медије) доприноси колективној тузи и апатији, као што се дискутује у савременим разговорима о „психичком терору“ и „духовном прочишћењу“.

За Дарија Вранеша , слични ефекти се примењују ако се ради о сатанизацији у политичком контексту. Ови пропагандни напори имају трајне ефекте, потврђујући стереотипе и отежавајући помирење.

Укратко, овакви напади нису само политички – они дубоко утичу на психу, доводећи до трауме, али и потенцијално до већег јединства као одговора. Демонизација може довести до мржње и злочина мржње према демонзованим групама, што додатно погоршава ментално здравље.