Пише: Дејан Бешовић

Османлије руше бедеме око Београда, потом аустријске касарне и друге објекте и куће, а многе хришћанске цркве претварају у џамије. Београд поново постаје варош оријенталних обиљежја и то са пограничним положајем, јер је Београдским мировним уговором граница повучена на ријеци Сави.Крајем 19. вијека у последњем аустро-турском рату, Београд је октобра 1789. освојен, и био под Аустроугарском влашћу све до потписивањем Свиштовског мира 1791. године. У периоду окупације (1789 — 1791. године ) страдало је 30 џамија. У плану Београда, који је сачинио аустријски поручник Бруш 1789. године, уцртано је 15 џамија, од којих неке нијесу идентификоване. У плану се не наводи Батал џамија која се налазила у близини садашње Савезне народне скупштине. Овај број џамија углавном је остао константан до Првог српског устанка.

Када су се Аустријанци повукли у Земун, јаничарима је забрањен улазак у београдски пашалук.После погибије Мустафа-паше, 1801. године, јаничари успостављају своју власт у Београду и околним селима. То је било вријеме потпуног безвлашћа, јаничарског насиља и пљачки. Оно је било завршено познатом сјечом кнезова и других виђенијих Срба, што је било повод за подизање Првог српског устанка.У Првом српском устанку устаници су ослободили Београд 1806. године, и држали град од 8. јануара 1806. до 1813.године под својом влашћу, када су га поново заузеле Османлије.У току борби за ослобођење Београда 1806. године, многе џамије су страдале, а оне преостале биле су претворене у бакалнице, у некима су свиње затваране (држане), једна је била претворена у православну цркву, а Карађорђе је многим турским женама ”које су немилосрдно и нечовјечно војници остављали наге… указао милосрђе и одредио им двије џамије за становање”,сравни Тулунџић Абдулах „Џамије у Београду “ Мост бр.174(85 нова серија ,година 29 .мај/ свибња 2004 Сарајево .Много времена касније Алија Изетбеговић и његов фанатични син Бакир Изетбеговић „Риђи “ који је клао и убијао Србе и силовао Српкиње у Сарајеву за вријеме отаџбинског рата 1992-1995 нарочито у Казанима код Сарај дуњалука .године назваће у својој исламској пашквили „Исламска декларација “ Карађорђа „ратним злочинцем “ као што су називали и Његоша .Након повратка у Београд 1813. године Османлија су обнављале и поправљале мање оштећене џамије, док са обнављањем више оштећених и полупорушених у минулим ратовима није могло да се отпочне због тадашњих финансијских прилика у Отоманској империји, а посебно у Београдском пашалуку.

Јоаким Вујић, који је боравио у Београду 1826. године, наводи…до 30 џамија које су највећим дијелом батал, порушене и поваљане.

Српске власти су 1836. године пописале џамије у Београду, и у том списку се налазило 16 џамија. Како је у Београду било, према приповедачу Лазару Комерчићу, имао неких 15-16 џемата (махала), он сматра да је сваки џемат имао своју џамију.

У путопису Вилијaма Дентона, који је слободно превео са енглеског на њемачки језик београдски евангелистички пастор Данијел фон Келн, и објавио у Берлину 1865. године, у кратким цртама сажео је сво оно што је читаоца могло да интересује.“Београд је тада имао 22.000 становника, у њему је била резиденција кнеза, седиште владе, страних конзулата и митрополије. Ту су, потом, три српске цркве, једна католичка капела, једанаест џамија, три синагоге, затим, лицеј, гимназија, основне школе, музеј, читаоница са страним новинама и магазинима итд… и на крају, Данијел фон Келн помиње… утврђење са 4.000 људи у којем је седиште паше“.Вилхелм Рихтер, Прилике у Србији под Кнезом Милошем до његове абдикације 1839. године, Крагујевац 1984, 89.Бомбардовање Београда 1862. године представљало је прекретницу за преостало турско становништво у вароши. Промјене које је бомбардовање изазвало у турском дијелу Београда описао је Ф. Каниц Ф. Каниц,Србија, земља и становништво од римског доба до краја XIX века, књ. I, Београд, 1985, стр. 47:“Слике некадашњег шароликог живота и живописна панорама џамија у тамном зеленилу кипариса, са жубором шедрвана, које су још биле свеже у мом сећању, нису више имале ничег заједничког с овом опустелошћу ‚Булбулдера‘ – ‚Славујеве долине‘, како су Турци назвали горњи део Дорћола – покривеног баштама и воћњацима из којих се ширио чисти миомирис“.Седамдесетих година 19. вијека Београд постаје центар младе Кнежевине и он ће се као такав, као главно средиште, и развијати. Град почиње да се урбанизује европским хришћанским узорима: нове зграде, цркве, институције културе, школе.Срби су после одласка Турака показали посебну ревност у рашчишћавању трагова пропадања некадашње славе Београда, па и трагова турског боравка у Београду. Кнез Михаило је убрзо по њиховом одласку наредио да се поруше градски бедеми и шанац, и како је то сликовито забележио Феликс Каниц,[ а Г. Раш, поредећи утиске из 1866. и 1872. године приметио: Турског града је нестало и свуда су били запослени постављањем нових линија улица, уклањањем рушевина, рушењем… У тој еуфорији нестале су и готово све турске џамије“.

Џамије на тлу Београда закључно са 17 вијеком грађене су у класичном цариградском стилу, који се заснива углавном на једнопросторној поткуполној џамији под утицајем Аја Софије. Спољним изгледом џамија доминирало је сивило камена и олова којим су биле прекриване куполе. Камен за њихову изградњу, као и за сва остала стара здања у Београду, вађен је на Ташмајдану. Грађене су у квадратној основи а помоћу пандантива и тромпи прелазиле су у осмоугаону основу тамбура на којој лежи купола у облику полулопте. Споља џамије углавном немају декорацију осим декорације на прозорима са решеткама и улазних портала. Минарети су грађени углавном десно од улаза. Око џамија су била смјештена гробља. У унутрашњости џамије примењује се сликана и пластична декорација, углавном калиграфски исписани цитати из Кур’ана, ћилими и често веома богато украшени михраб и минбар.Међутим у 18. и 19. вијеку у њиховом обликовању заступљен је стил турског барока, настао под утицајем Запада. Један од таквих примера је џамија султана Махмуда, изграђена око 1739, а дограђена 1746. године.3.фебруара 2000 .године у освит петооктобарске анти – српске контрареволуције Бакир Изетбеговић -Риђи у Рожајском зборнику послије посјете Београдском муфтији се пита : Гдје су 273 џамије у Београду ?! Претходно се Риђи Изетбеговић сусрео у Београду и Новом Пазару са шефом Вебака ( Иранска обавјештајна служба ) за Европу Фатих ел Мосеинијем .Војно-обавјештајна служба Војске Југославије то је забиљежила и реферисала Генерал -пуковнику Бранку Крги а исти Врховном савету одбране СРЈ ( стр.пов .државна тајна 91/2000 ) .Ел Мосеини је радикалним исламистима у Србији и Београду дао 47 милиона долара за рушење режима Слободана Милошевића (ibid 2) .Предсједник СРЈ Слободан Милошевић скренуо је пажњу војним и цивилним обавјештајним органима да има дојаве од Моссада и Министра спољних послова Израела генерала Аријела -Арик Шарона да „радикални Исламисти убацују огромне количине новца ради рушења Србије“ (ibid 3).Подсјећања ради Ариел Шарон у својству Министра спољних Послова Израела је од почетка НАТО агресије на СРЈ био жестоки противник исте .У Хааретзу водећем дневнику у Израелу министарку САД -е Јеврејку Медлин Олбрајт је назвао „глупа очерупана ћурка која ради против интереса Јеврејског народа ,а Вилијема Коена : Неписменим јеврејским кибуцлијом којем је дражи исламски новац од Маген Давида ( Давидове звијезде ) “ – Хааретз ,Јерусалим 4.април 1999 .године Поводом смрти Шарона Београдска „Политика “ ће донијети сљедећи текст на стр.3 12.јануара 2014.године : Ариел Шарон, израелски државник и прослављени војни заповедник, умро је, 11. јануара 2014. године. Шарон је, по општој оцени, био једна од најзначајних личности у историји Израела, и као изузетно успешан војник, генерал, а потом и као политички лидер.Председник владе Израела био је од марта 2001. до априла 2006. Претходно је, почев од 1977. обављао низ министарских функција, разних ресора, али и друге дужности. Поред другог, руководио је великом акцијом досељавања Јевреја са простора Совјетског Савеза, односно Русије. Док је предводио партију Ликуд неретко је доживљаван као тврд, без много такта. Био је оптужен и да је подстакао бунт Палестинаца, знан као друга интифада, посетом Брду храма у јерусалимском старом граду, где се налази џамија Ал Акса, 2000. године. То је тумачено као провокација.Истина је међутим такође да је управо Шарон окончао окупацију Газе 2005. после готово четири деценије. Неколико месеци пре него што се разболео Шарон је повукао израелску војску и евакуисао јеврејске насељенике из појаса Газе љета 2005. године. Био је то изненађујући преображај за лидера који је дуго заговорао насељавање и изградњу јеврејских насеља на палестинским територијама. Пошто је напустио Ликуд, чијем је оснивању допринео, основао је партију Кадима.”. У време када је Србија, односно СРЈ, нападнута 1999, Шарон је био одлучан противник агресије НАТО-а. Оштро је тада критиковао агресију НАТО на Србију и Црну Гору.У то време Елијахим Хецни, израелски правник и политичар коментарисао је „да би Срби требало да буду први који ће примити израелску помоћ”, како се изразио „наши традиционални пријатељи.“ (наставиће се)