Назив грађанско-студентског протестног скупа – Бука се наставља, који се од 27. августа скоро свакодневно одржава испред Филозофског факултета у Новом Саду, (овде), најбоље илуструје атмосферу која последњих месеци влада у нашем јавном простору.

У околностима заглушујуће буке, коју без предаха и острашћено „пумпају“ сукобљене стране вештачки биполарно подељене политичке сцене у Србији, тешко да се трезвено могу доносити било какве оцене. А суд о друштвеним и политичким догађајима мора бити трезвен да би био ваљан, јер политика је рационална делатност. У буци која се у јавном простору плански ствара, као што се тај простор ево већ месецима плански емотивизира, нарочито ће се тешко уочити „нијансе“ које разликују поједине политичке догађаје и друштвене феномене, а управо се у тим нијансама најчешће и крије кључ за њихово разумевање.

Шта се заправо догодило на Филозофском факултету у Новом Саду и ко угрожава аутономију универзитета?

Док су се на свим државним факултетима у Србији, укључујући Филозофски и Филолошки факултету у Београду, Филозофски факултет у Нишу и Филолошко-уметнички факултет у Крагујевцу, увелико одвијале све наставне активности (надокнада пропуштених предавања и испити), новосадски Филозофски факултет је тек 30. јула на електронској седници Наставно-научног већа (ННВ) донео Одлуку о плану надокнаде наставе у делу који се тиче надокнаде испитних рокова, који су према овом документу требало да се реализују почев од првог септембра (овде).

Овој Одлуци ННВ супротставио се студентски „пленум“ Филозофског факултета, који је и даље држао факултет у блокади, запретивши да неће дозволити одржавање испита у факултетским просторијама. Притом, управи Факултета је од момента доношења Одлуке ННВ о покретању наставе у асинхроном онлајн моделу од деветог јуна, „пленум“ студената у блокади у потпуности забранио улазак на Факултет (овде).

Политичке злоупотребе

Стање на Филозофском факултет у Новом Саду додатно компликује чињеница да управа Факултета против себе има не само најрадикалнију групу студената у блокади представљених „пленумом“, него и радикалну леволибералну, „другосрбијанску“ и сепаратистичку „војвођанерску“ групу наставника, предвођених Динком Грухоњићем.

Овој групи наставника дуго је Филозофски факултет у Новом Саду служио као параван за политичку борбу. Ствари су се промениле када је изабрана актуелна управа, коју подржава тиха већина наставника, која не дели идеолошко-политичке ставове Грухоњићеве групе и која не жели да ова високошколска установа и даље буде талац било чије политичке борбе.

Бројне чињенице показују да група факултетских наставника коју предводи Грухоњић и која је незадовољна садашњом факултетском управом, контролише студентски „пленум“ и посредством њега опструише рад управе Факултета и Наставно-научног већа. Ипак чини се да је се та веза најбоље уочава када се упореди ситуација на сродним факултетима других универзитета, на којима управе факултета немају против себе професоре-блокадере и студенте-блокадере и где се без икаквих проблема неколико последњих месеци одвијају све наставне активности, а деканима и продеканима није, као на новосадском Филозофском факултету, онемогућен долазак на посао.

Суд о друштвеним и политичким догађајима мора бити трезвен да би био ваљан, јер политика је рационална делатност

Декан Филозофског факултета у Новом Саду је покушао да покрене наставне активности, које се већ увелико одвијају примера ради на београдском Филозофском и Филолошком факултету. Али оно што је дозвољено миљеницима „пленума“ Данијелу Синанију и Иви Драшкић Вићановић, није, по свему судећи, дозвољено Миливоју Алановићу.

Имајући у виду све ове специфичне отежавајуће околности, због којих је Филозофски факултет у Новом Саду дошао у неравноправни положај у односу на друге сродне факултете у Србији, а што све заједно угрожава опстанак ове високошколске установе, управа Факултета је проценила да је наступио последњи час да Факултет почне са несметаним радом. Стога су 26. августа у 5:30 часова чланови управе Факултета, са још неколицином запослених, ушли у своју зграду, из које су пре више месеци насилно истерани (овде).

Лажни наративи

У Саопштењу које је тим поводом објавила управа Филозофског факултета у Новом Саду детаљно је описано затечено стање, као и догађаји који су потом уследили:

Након замене цилиндара на свим улазима у зграду Факултета, пробуђени су студенти који су у том моменту боравили у њој. Декан је обавио разговор са затеченим студентима, предочио им је разлоге за овакав поступак и обавестио их да је потребно да напусте зграду након што преузму своје личне ствари. Сви студенти су напустили зграду Факултета до осам часова, без икаквих инцидената и непријатности. Потом су запослени започели са чишћењем учионица и других просторија. Око поднева истог дана почело је масовније окупљање студената, професора и других грађана испред главног улаза у Факултет.

Око 14 часова, уочено је да део окупљених настоји да уђе у зграду, најпре кроз гаражу, а потом и из дворишта које Филозофски факултет дели са Правним факултетом. Студенти су, на нама непознат начин, успели да уђу у гаражу Факултета, али не и у централни део зграде. Око 17 часова примећени су интензивнији покушаји уласка у зграду кроз прозоре Студентске службе. Око 18 сати, након насилног отварања једног од прозора, студенти су успели да уђу у просторије Студентске службе у којој се налази комплетна архива и студентска документација.

Студенти су тражили да им се омогући улаз у централни део зграде и откључају улазна врата Службе, што су запослени одбили. Након више упорних захтева да напусте просторије, декан је, на молбу осталих запослених, позвао полицију како би била осигурана њихова безбедност и заштићена имовина Факултета. Око 19 часова, испред заграде се појавио одред ИЈП, али је у зграду ушло само једно службено лице како би обавило увиђај.

По уласку у Студентску службу, ниједно лице није затечено у овим просторијама. С обзиром на број окупљених грађана и на насилно спречавање декана да затвори улазна врата Факултета, процењено је да је у интересу безбедности запослених неопходно даље присуство полиције.  

Уместо реалне слике вишедневних догађај на Филозофском факултету у Новом Саду,  лист Danas је дао у две реченице крајње поједностављену и пре свега нетачну представу свега онога што се тих дана дешавало на овом факултету: „Пре недељу дана, декан Филозофског факултета Миливој Алановић је упао у зграду факултета уз помоћ полиције и избацио своје студенте. Наредних дана уследили су протести на којима је било повређених и приведених грађана“ (овде).

Аутор овог новинског текста, извесна Нађа Вукајловић, није, наравно, имала циљ да објективно и професионално информише грађане Србије, већ да долије додатно уље на ватру, као би се друштвени конфликт у Србији још више заоштрио, а политички излаз из садашње ситуације био све даљи.

У таквим  условима колонијалне политичке структуре у Србији, оне на власти, као и оне у опозицији, спремне су да учини и оне ванредне уступке, које Колективни запад тешко или уз већу цену и ризик може издејствовати у редовним околностима. Тако је у лажној слици коју је дала новинарка Danasa, декан Алановић представљен као разбојник, који са полицијом упада на Филозофски факултет и тиме угрожава аутономију универзитета, која је у јавности претходно плански уздигнута на степен неупитне догме, као што је студентима у блокади претходно приписана незаблудивост равна папској. А када се неке ствари уздигну у ранг догми, ту више нема места за факте, нити за древно правило судске и новинарске струке: нека се чује и друга страна (audiatur et altera pars).

Игнорисање чињеница

Да се новинарка Danasa руководила овим правилом новинрске струке, онда би читалачка публика овог листа сазнала да декан Алановић није ушао на свој Факултет уз помоћ полиције, већ да је полицију позвао тек када је једна група студената-блокадера после добровољног изласка са Факултета, поново упала у факултетске просторије, након чега је настала претња за личну безбедност управе Факултета, као и за службену документацију Студентске службе (овде).

Да се руководила правилима струке, новинарка Danasa би се заинтересовала за важан податак из Саопштења Филозофског факултета, према коме су студенти-блокадери најпре нашли „заједнички језик“ са управом Факултета, да би само после неколико сати из непознатих разлога изменили такав став и затражили да „полиција и сви присутни напусте просторије Факултета, као и да се студентима у блокади омогући повратак у зграду“ (овде).

Занимљиво је да је новинарка Danasа, као уосталом и њене колеге из других прозападних медија (овде), потпуно игнорисала податак да је од момента када је Наставно-научно веће Филозофског факултета донело одлуку о релизацији испитних рокова, Студентска служба овог факултета добила скоро 3.000 пријава за полагање испита. То јасно показује да иза догме о незаблудивости студената не стоји никаква брига о академским интересима већине студената, већ само голи политички интерес стварних корисника протестне енергије „студената у блокади“.

Друга догма која служи као параван за нетранспарентну реализацију политичких интереса оних кругова који суштински стоје иза протеста против  управе Филозофског факултета у Новом Саду, јесте догма аутономије универзитета. Необјективним и непотпуним извештавањем медија, плански је формирана представа да тобоже управа Филозофског факултета, на челу са деканом, угрожава аутономију универзитета, а не они који злоупотребом студентског „пленума“ опструишу одлуке Наставно-научног већа и угрожвају интерес већине студената овог факултета, који су своју вољу недвосмислено изразили масовним пријављивањем испита.

Из члана шест Закона о високом образовању (овде) јасно се види да аутономија универзитета није никаква апсолутна категорија, већ да је реч о законској гарантији која је искључиво служи квалитетном обављању образовне делатности коју обављају високошколске установе. Наиме, аутономију универзитета према овом законском пропису чине следећа академска права и слободе:

1) право на утврђивање студијских програма;

2) право на утврђивање правила студирања и услова уписа студената;

3) право на уређење унутрашње организације;

4) право на доношење статута и избор органа управљања и других органа, у складу са овим законом;

5) право на избор наставника и сарадника;

6) право на издавање јавних исправа;

7) право на располагање финансијским средствима, у складу са законом;

8) право на коришћење имовине, у складу са законом;

9) право на одлучивање о прихватању пројеката и о међународној сарадњи.

И неповредивост академског простора, гарантована чл. осам Закона о високом образовању, искључиво је у служби оне деланости за коју је факултет акредитован.

Како би се спречила злоупотреба аутономије универзитета у неакдемске сврхе, чланом 43. Закона о високом образовању забрањује се на факултетима „политичко, страначко или верско организовање и деловање“ (овде). Из истог разлога чланом осам овог Закона прописано је да се „у академском простору не могу организовати активности које нису повезане са делатношћу одговарајуће високошколске установе, осим уз њену дозволу“.

Историја аутономије

Имајући то у виду, аутор ових редова је још 13. маја указао (овде), да од момента када су студенти „блокадери“ петог маја изашли са новим политичким захтевом – расписивање ванредних парламентарних избора и формирање студентске изборне листе, блокаде факултета су тада добиле очигледан, не само у најширем смислу речи политички, већ и страначки карактер.

Тако се од петог маја дошло у ситуацију, на коју је у више својих јавних наступа и текстова раније упозоравао Часлав Копривица (нпр. овде), да високо образовање буде претворено у инструмент партијско-политичке борбе, што је не само правно забрањено, већ и етички неприхватљиво. Притом су инструментализацији и следствено урушавању српског државног универзитета допринели не само они који су после петог маја и даље инсистирали на блокадама факултета, него и власт, неспремношћу да инструментима правне државе одбрани аутономију универзитета од различитих видова злоупотреба.

Стање на Филозофском факултет у Новом Саду компликује и чињеница да управа Факултета против себе има и леволибералну, „другосрбијанску“ и сепаратистичку групу наставника

Таквом инструментализацијом универзитета обесмишљава се сама установа аутономије, као колективног сталешког права универзитетске колегије да не буде уплетена у политичку борбу за власт. Јер, родни лист аутономије универзитета европске традиције – чувена Authentica habita Болоњског универзитета од 1158. године, добијен је од Фридриха Барбаросе у јеку борбе царства и папства за контролу над полуслободним италијанским градовима.

Сходно таквом историјском контексту,  Authentica habita је заправо повеља о имунитету универзитетске корпорације (налик средњовековним имунитетима градова, гилди и цехова) у односу на градске власти и њихове сизерене – цара или папу.

Ипак, током лета огромна већина државних факултета нормализовала је свој рад и тиме се, мада не потпуно, дистанцирала од дневнополитичке борбе која месецима букти у Србији. Међутим, блокада и политичка инструментализација Филозофског факултета у Новом Саду настављена је и након тога.

Такав специфични положај појединих факултета новосадског Универзитета свакако има везе са снажним упливом „аутономашке“ сепаратистичке политичке групације унутар студентско/грађанског протестног покрета на територији АП Војводине. Пошто сепаратисти највећи утицај имају на Филозофском факултету у Новом Саду, захваљујући деловању групе наставника коју предводи Динко Грухоњић, блокада и политичка инструментализација овог факултета, не само да није престала, већ је ових дана ескалирала.

Ова сепаратистичка „нијанса“ која разликује протесте у АП Војводини од опозиционих протеста у највећем делу централне Србије, измиче, нажалост, из видокруга јавности која је месецима уназад циљано емотивизирана како би једино могла да прихвати до крајности упрошћену биполарну слику политичке сцене у Србији, одвојену оштром, али углавном виртуелном линијом власт-опозиција .

Зато се опозиционој српској јавности својевремено није упалио ни црвени аларм када су протести око државног Универзитета у Новом Пазару добили кроз говоре и пароле јасно сепаратистичко обележје, на које је власт, у страху од придика из Брисела, избегла да реагује онако како приличи правно уређеној држави.

Званичан списак грантова америчке Националне задужбине за демократију (NED), који су одобрени 2024. године (овде), јасно показује посебно интересовање америчке „дубоке државе“ за финансирање леволибералних и аутономашких структура на територији АП Војводине. То што је само NED одвојио за 2025. годину средства у износу од скоро 95.000 америчких долара за промовисање леволибералне идеологије искључиво међу младима на територији АП Војводине, може објаснити упорност са којом перјанице војвођанског сепаратизма и леволибералне идеологије ових дана јуришају на Филозофски факултет у Новом Саду.

Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард