Сетили смо се данас страдалника Маљевачке јаруге, места где је на најмонструознији начин скончало неколико хиљада људи, без суђења и пресуде. Једина кривица овим жртвама лежала је у томе што су били свесни Срби, који ду одгајани и живели у складу са традицијом и обичајима, својом вером Православном, што су волели свога Краља, Отаџбину и Чичину војску са Равне Горе. Било је ту и ђака ваљевске гимназије, професора, лекара, заробљених четника, свих оних који су могли бити или су били претња за успостављање комунистичке диктатуре.
Ваљевски крај је читав рат био већински за националне снаге генерала Михаиловића те не треба да чуди што је из крвљу окупане јаруге никла густа млада шума стара онолико колико и њихов злочин.
До јаруге се данас долази тракторским путем кроз шуму.У самој јарузи подигнуто је крсно обележје као и табле са до сада познатим именима стрељаних. Док продубљујемо нове поделе, ове старе вапе из ове и многобројних сличних јаруга. Траже правду, достојан спомен, опело које су им џелати Шесте злочиначке комунистичке укинули.
Док се каљавим путем силази до јаруге, кроз године и деценије које пролазе, они који су први окаљали и окрвавили своје чизме и образе, пре готово 81 годину, и даље чувају своје бенефите, узурпиране куће и виле широм Београда, високе државне положаје, плате и апанаже, гурајући нас изнова и изнова у нове поделе. Трећа генерација до сада некажњених злочинаца Шесте личке (хрватске) и даље владају државом Србијом. Зато ми равногорци и понављамо да, да би се демонтирао издајнички и злочиначки режим, мора се вратити на почетак – извор проблема, почетак издаје и злочина. Маљевачка јаруга, један је од тих почетака.
Када се она и остала стратишта српског народа буду достојно обележила а злочинци буду названи злочинцима, моћићемо рећи да имамо државу.
Слава мученицима, страдалницима Маљевачких али и свих јаруга широм васколиког Србства.
