Пише Дејан Бешовић
Хазим Шабановић претпоставља да је у 16. и 17. вијеку у Београду био заступљен велики број дервишких братстава, укључујући бајрамије, меламије, бекташије, халветије, гулшеније, кадирије, хиндије, мевлевије, накшибендије, рифаије, садије, сунбулије, шазилије и ушакије. Могуће је да су ту још биле присутне и бедевије, џелветије, џерахије и синаније, „о којима нема помена у доступним изворима, али их је било по другим балканским центрима“.
Оно што, међутим, сигурно знамо јесте да су се, поред халветија, садија и бекташија, у Београду настаниле и кадирије и накшибендије. Кадирије су имале своје текије на Дорћолу и Калемегдану. У Горњем граду се њихова текија налазила поред шехидског турбета Дамад Али-паше, освајача Мореје, који је погинуо у бици код Петроварадина августа 1716. године. Ту текију је, између 1743. и 1746.г., подигао београдски везир Јахја-паша Хатибзаде по коме је и сама текија добила име, а њега је на том мјесту касније наслиједио син Хасан. Радмила Тричковић закључује на основу берата из 1793.године постављењу шејхе Сеида Хасана, сина рахметли шеје Мехмеда Хашима. „С обзиром на то да је Хашим-ефендија био кадиријски шејх, логично је претпоставити да је и ова текија, бар у једном периоду, припадала кадиријама. Истом реду је вероватно припадала и Шејх Хасан-ефендијина текија која се, према турском плану из 1863.г., налазила на углу данашњег Господар Јованове и Риге од Фере бр.12 „.Та текија се спомиње у Канличком протоколу из 1862.године а у једном другом документу из 19. винека она се урбанистички уцртава у исту линију са Бајракли-џамијом. Овој текији је, пак, припадала Калин-џамија, са списка џамије из 1836. године.Ћехајић и Тричковић, штавише, доводе још шејха Хасана у везу са текијом која се у 19. вијека налазила поред нестале џамије на старој Ага-капији.Проучавајући дуго феномен Београдских капија Ага капија је заправо Сахат -капија . Могуће је, наиме, да је и она, вијек раније, припадала кадиријама.
У једној умрлици из 1698.године спомиње се, најзад, и текија код Шехитлик џамије на Дорћолу. Касније се ту налазила чувена Али-пашина џамија, а поред ње, у 19. вијеку и текија шејх Али-ефендије, у блоку између улице Високог Стевана, Цара Уроша, Деспота Ђурђа и Браће Барух. Када је ријеч о накшибендијама, зна се, на основу једног судског протокола из 1680. године, да је извесни шејх Хусеин ибн Мухамед, који је и сам био накшибендија, саградио текију у Београду и повјерио је халифи Алија Самаркандија – шејху Мехмед ибн шејх Иси. У ту сврху, шејх Хусеин је поклонио своје имање и дућан. Ћехајић, који даје овај податак, претпоставља да је та „текија била активна у 17. и 18. вијеку, те да су се у њој смењивали шејхови накшибендијског реда. Накшибендије, и данас веома распрострањене у Босни, изводиле су поред уобичајеног, гласног (џехри), и скривени, безгласни зикр срца ( калби ).Не зна се, најзад, којем тарикату је припадала још једна дорћолска текија, подигнута у блоку између улице Француске, Симине, Доситејеве и Господар Јевремове, на мјесту гдје се данас налази амбасада Холандије. Ова текија носи име Шејх-хафиз Мехмеда и уцртана је на турском плану из 1863. године.
На основу напријед споменутих података о познатим београдским текијама, сасвим је основано претпоставити да је Евлија Челебија, иначе често непоуздан када је ријеч о статистици, био доста прецизан у свом извештају о 17 текија које су се око 1660. године налазиле у престоном граду. Ту би се, вјероватно, могле убројити све познате текије с калемегданске тврђаве, из вароши, али и са ближе периферије Београда. Сасвим је извјесно да су се већ тада у граду налазиле тарикатске заједнице кадирија, халветија, накшибендија, садија и бекташија. Било је ту, свакако, и других редова, али би се о њиховом присуству може само посредно закључити. Изгледа да је у Београду исламски мистицизам ( тасаввуф ) нашао погодно тле нарочито у 17.вијеку , како у практичном дјеловању разних тариката, тако иу њиховој научној, књижевној, правној и филозофској оставштини.Готово три вијека доцније тај мистицизам полако оживљава посебно по ободима Српског престоног града .Фашистичка хунта која је дошла на власт послије 5.октобра 2000.године ритуалним спаљивањем Савезне Скупштине Српског народа на Мјесту званом Милошево гувно ,заправо је освета за рушење Батал џамије и Батал Текије која је била једна од највећих у Србији . На мјесту данашег здања Скупштине налазила се марвена пијаца а претходно ту је био Текијси затвор за Православне Србе и сала за егзекуције – набијање на колац .Ова Текија припадала је злогласним персјанским бектешијама који су подржавали учење крволочног Исламисте Абу Ибн али Сину и његове „ратнике са планине “ .Отуда и не чуди да је британска обавештајна служба у сарадњи са Иранским Ве баком покушала да уништи све трагове Анти- српских непочинстава
( наставиће се )
