Пише :Дејан Бешовић
Постоје различити видови настанка племенске организације код српских брдских племена са изразитим карактеристикама у Васојевићима . Разликују се по томе ко је највише утицао на развитак ове организације. Приликом насељавања Словена у ове просторе, Словени су затекли малобројније старосједјелачко становништво које су назвали Власима, који су тада били страни етнички елемент, и који су се касније, вјероватно највише у вријеме Немањића, утопили у то становништво и постало дио српског народа, а сличан процес се одигравао и код других балканских народа попут Бугара. У вријеме средњовековних српских држава није било израженије племенске организације – она добија на значају тек у вријеме, односно након османских освајања. Поставља се питање да ли су за племенску организацију заслужни управо Словени, или влашко становништво на овим просторима.
Према Јовану Ердељановићу, племенску организацију брдских и црногорских племена доводе управо Словени који су се на Балканско полуострво насељавали управо у виду племена. Тиме би племенска организација из времена Османлија била само наставак те старије племенске организације коју су донели Словени, а која је нестанком уређења српских средњовековних држава добила поново на значају. Сличан поглед имају и многи други историчари и етнолози попут Јована Цвијића и Радослава Вешовића.
Касније, највише у периоду династије Немањића, у њих се утопило и малобројније влашко становништво које је тиме престало да буде страни етнички елемент. Ипак, због интензивног бављења сточарством, за разлику од Словена који су претежно били ратари, термин влах је постао постепено синоним за сточара, што се наставило и за време османске управе. Ти Власи које су Словени затекли, су се, такође, претходно груписали у њихова племена, али са мање израженим елементима племенске организације. Османска освајања су срушила управу коју су давале српске државе, чиме становништво поново окренуло ка племенској организацији. Тиме су се формирала брдска и црногорска племена, од која су нека заправо изразитије мјешовитог поријекла (словенског и влашког које су се одавно словенизовали и утопили у околну словенску популацију), а нека доста хомогенија. Такође, нека племена су се формирала груписањем више родова, као што је то био случај код племена Пипера, а нека су настала груписањем око једног бројног рода, као што је то случај код Васојевића.Ипак, другачији вид на то имају историчари попут Бранислава Ђурђева и Симе Ћирковића, према којима је управо становништво влашког порекла увело потребне елементе за настанак племенске организације.
Када су се Словени населили на ове просторе, они су се претежно насељавали у низијама, док су популације попут Влаха и Арбанаса, које су Словени међусобно разликовали, живели углавном на брдским пределима. Словени, претежно ратари, су формирали жупе које су имале значај у време српских средњовековних држава, док су Власи као претежно сточарско становништво, имали своје катуне. Као и код претходног вида, и према овом, током времена, Власи су се постепено утапали у словенско становништво, односно словенизовали, губећи елементе страног етничког идентитета, док се на крају у потпуности нису асимиловали у околне Словене. И по овом виду, термин влах све више постајао само назив за сточара, а све мање етничка одредница да би у одређеном периоду он то дефинитивно престао да буде. Ово виђење је исто и присутно и у западној историографији.
( наставиће се )
