Пише :Дејан Бешовић
Митрофан (рођени Марко) Бан (1841-1920), родом из Боке Которске, архимандрит манастира Морача, а такође је обављао важне војне и административне функције у Морачи (1869-1878), био је затим епископ Цетињски, па митрополит Црногорско-приморски, носилац високих одликовања, писац свјетовне и духовне литературе.
Након пораза на Буковој пољани, Мехмед Али-паша је окупио своје снаге у Колашину. Његова војска није успјела у покушају да продре ка Планиници и Раскрсници, јер су је Васојевићи дочекали и приморали на повлачење ка Колашину. Да би извршио постављени задатак, Мехмед Али-паша се нашао у дилеми – да ли да планира пробој у правцу Матешева – Лијева Ријека – Подгорица, или у правцу Манастир Морача – Ровци – Спуж, и тако дочека турску војску која је дјеловала са сјевера и југа и већ се спојила са снагама у Бјелопавлићима. У том циљу, Мехмед Али-паша је тајно припремио прикривени план за пробој дуж следеће руте: Морача – Ровца – Спуж, вјерујући да ће овим недовољно брањеним и најкраћим путем лакше доћи до циља. Међутим, Мехмед Али-паша је погријешио у својој процјени да ће брзо прегазити тврду Морачу и камените Роваце.
Војвода Миљан Вуков са својим батаљонима заузео је положаје у реону Матешева. Процијенио је да ће турска војска вјероватно кренути ка Матешеву, па је одлучио да га чврсто затвори, првенствено за артиљерију и коњицу.
Ради правилног и благовременог припремања одбране од Турака, на Црквини је одржано саветовање, на којем су учествовали: окружни начелник у Морачи Башо Токов Божовић из Пипера, архимандрит манастира Мораче Митрофан Бан, стари командант Доње Мораче Милисав Мишнин Вујисић и поткомандант Живко Ђоков Ракочевић. Лука Илијин Мијатовић, рањен код Трунића Дола, командант Морачког батаљона са штабом у Њежином Лугу, није могао бити на овој конференцији. Тамо је одлучено да се остави предстража на Црквини са задатком да будно прати све покрете турске војске и одмах обавијести своју команду, да се Морачки батаљон смјести на предње узвишења изнад села Равни. Непосредну одбрану манастира Морача предводили би Башо Божовић и Митрофан Бан, који су војсци одржали патриотски говор уз поклич: „Сви у бој!“
„Војници, ево долазе Турци у госте! Надам се у вашем добро познатом јунаштву да ћемо их дочекати искрено као што су их дочекали ваши славни преци, кад год су им тако долазили у својим походима. Истина је да их је много, а нас мало, али то нас нимало не треба да плаши, јер снага није у сили, већ снага и моћ у правди… Уз Божју помоћ, уједињено и јуначки напријед за част наше драге Црне Горе и свег Српства!...“
Неколико старијих људи послато је у села да склоне слабе у погодна склоништа и да буду при руци као водичи војсци.
Турска војска је рано ујутро 11/23. јуна 1877. године напустила Колашин, око 10 часова стигла је до Вучја, а затим почела да се спушта преко Жирака ка сливу Црквина-Пег. Командант заједничког одреда за одбрану, војвода Миљан Вуков, будно је пратио сваки покрет турске и њихове помоћне војске, и када је сазнао да се она креће ка манастиру Морача, одлучио је да је спријечи. Одлучио је да одмах пребаци 1.500 бораца са два топа у Равањску долину, која доминира Доњом Морачом, мању јединицу изнад села Бара и према Раичевинама, са намјером да нападне турску војску са више страна када се њена главнина спусти ближе Ђуђевини. Дио своје војске задржао је у реону Матешева како би обезбедио правац дуж реке Таре преко Јабуке и Рашковог Гумна.
Одред сенатора Пера Пејовића имао је током прољећа 1877. године неколико сукоба са Турцима у долини ријеке Таре у секторима Колашинско Поље и Шаранци, док се, по наређењу црногорске Врховне команде, повукао у Вратло изнад Горњег Липова. Сенатор Пејовић је позван да одмах са одредом дође у Доњу Морачу и са својим војницима заузме одређене положаје. Пејовић је прешао из Сињајевине преко Горње Мораче и заузео положаје изнад села Рашко. Рано следећег јутра, 12/24. јуна, војвода Миљан је наредио Баши Божовићу и Митрофану бану да Морачки батаљон заузму доминантна брда изнад села Равни и да буду у пуној приправности док не добију нова наређења.
Уз звоњаву манастирских звона , Мехмед Али-паша је у три колоне напредовао ка манастиру Морачи. На десном крилу била је бригада башибозука под командом Али-бега Гусињског. Са њом су се кретали и башибозуци под командом бимбаше Суљаге Мекића из непосредне околине Колашина и из неких дјелова Доњег Колашина. Ова колона је напредовала од Црквине преко Врујаца и Сеоца ка Вочју у правцу манастира Морача. На лијевом крилу били су редифи -резервна турска војска, под командом Салих-паше, који су напредовали у правцу Равни – Раичевина. Манастир Морача, изграђен 1252. године, древни је духовно -историјски споменик, вјерски и културни центар. За борце Морачког батаљона, он је био инспирација и симбол ослободилачке борбе, па су били чврсто одлучни да га бране по сваку цијену и не дозволе непријатељима да га скрнаве, опљачкају, пале и руше.
Док се Морачки батаљон утврђивао на положајима које му је одредио војвода Миљан Вуков, на истакнутим брдима испред њих појавила се турска резервна војска, али још нису напали. Борци су видјели да је турска војска спалила Врујац и Сеоч и да се креће ка Манастиру, где није било бранилаца. Разјарени и дивљи башибозук Али бег Гусињски је бијесно трчао из Црквине ка Манастиру Морачи. Борци Морачког батаљона и других јединица су трчали да спријече странце у њиховој намјери.Спиридон Гопчевић, пишући о овој бици у Морачи, каже да су Црногорци, поред бројчане надмоћи турске војске и моћне артиљерије, захваљујући изванредном распоређивању војводе Миљана и сенатора Пејовића, извојевали једну од најодлучнијих и најсјајнијих победа у овом рату. Војвода Миљан је такође одлично искористио конфигурацију терена на дивно вредан начин.
Војвода Миљан Вуков је наставио да гони турску војску 13/25. јуна и коначно је протјерао са црногорске територије. Црногорска војска источног фронта под командом војводе Миљана Вукова прославила је тријумфалну победу после мјесец дана борби са веома бројном и добро наоружаном војском, коју је предводио један од најспособнијих турских генерала у овом рату.
О губицима турске војске у Морачи постоје различите информације. Тешко је са сигурношћу оспорити или без резерве прихватити генерално недосљедне извештаје, јер су неки скривени иза ограде „војних тајни“. Када је ријеч о изворима информација, дозволите нам да само да поменемо, без коментара, лажни извештај Мехмед Али-паше вишој команди о бици на Морачи! Војвода Миљан у свом извештају књазу Николи каже да је У Морачи било великих турских губитака и да су Црногорци извојевали победу, у којој су васојевићки батаљони одсекли преко 700 турских глава. Истражна комисија је утврдила да је у бици на Морачи пало преко 1.400 турских војника. Митрофан Бан наводи да су Турци имали 1.500 до 2.000 мртвих. Спиридон Гопчевић пише да је на бојишту у Морачи пронађено 2.070 турских лешева и да је око 2.000 рањеника одведено у Колашин, а да је на бојишту избачено из строја преко 4.000 припадника турске војске! Црногорска војска је заплијенила велике количине хране, муниције и другог материјала, међу којима: 2.700 пушака, 1.500 пиштоља и леворвера, 1.800 сабљи и јатагана, 85 коња и 6 барјака. Врховни командант црногорске војске, књаз Никола, пише Да је турска војска у Морачи изгубила преко 2.000 војника и да су Црногорци запленили много оружја и другог ратног материјала.
Црногорски губици су били 45 погинулих. Морачки батаљон је имао 19 погинулих, 10 из Доњоморачког и 9 из Горњоморачког батаљона. Васојевићки батаљони су имали 25 погинулих, а један војник из Језеро-Шаранског батаљона је погинуо. Према једном извору, Црногорци су имали 162 рањеника, од којих је 43 из Морачког батаљона. У храму манастира Морача чувају се јавно изложени спискови са именима: Војници Морачког батаљона 18, Војници Васојевићких батаљона 20 бораца, који су погинули у бици против Турака у Морачи 12. јуна 1877.године .
( наставиће се )
