Пише: Иван Милошевић
Како је кренула, „Побједа“ ће ускоро расписати награду за уклањање споменика Павла Ђуришића из Ђурђевих ступова! Понудиће златнике свакоме ко јој скине тај терет са врата и обурда Павлов споменик у дубине Лима или га истопи у некој домаћој или регионалној топионици. И тај чин топљења ће директно преносити и снимити сваки секунд нестајања Павловог споменика. Уредници „Побједе“ очигледно ових дана имају ноћне море и чим сване питају полицију да ли су Павла обурдали низ беранске стране и богазе. И када виде да од тога још увијек нема ништа, наоштре се као запета пушка и пишу бијесне новинске чланке и упозоравају да је дошао Дан Д за Павлов споменик и да се овако више не може. Склањај или полудјесмо од неспавања – пишу у „Побједи“!
А не интересује се толико ко је поставио споменик Јусуфу Челићу и не критикује толико транспаренте подршке вођи некадашњих бали вулнетарија. То само констатују онако успут, као да се то не дешава у Црној Гори и на само педесетак километара од Павловог споменика. Као да то није ништа страшно, као да то не говори ништа о онима који славе Јусуфа, као да је то неки изоловани и небитни инцидент! Ни да слова напишу или питају полицију и тужилаштво ко је Јусуфу споменим поставио и одржавао пуних 12 година и мимо прописа и закона Црне Горе. Неће то „Побједа“ да пита, није јој то идеолошка кост у грлу, лако ће они са Јусуфом, опростићемо му, има времена!
Међутим, брату Павлу неће опростити док је вијека и свијета. Павле мора да испашта за све злочине који су се десили у Црној Гори, па ме не би чудило да у њиховој верзији, Павле постане одговоран и за похару Куча, Шеховиће, Сребреницу, Враниће… Неће се „Побједа“ и њој слични медији, странке, НВО и остали јавни комунистички радници, умирити, док не виде леђа Павловом споменику и својим очима се увјере да споменика више нема, да је претворен у прах и пепео или су га појели скакавци и буве из комунистичких Брозових шињела!
И док неки сматрају да нам споменици не требају, сматрам да нам треба барем још један споменик. А у том споменику требало би да симболички сахранимо и коначно прогласимо мртвима све они који су погинули у Другом свјетском и нашем братоубилачком рату за своје идеје, погледе на свијет, заклетве и униформе, злочиначке или праведне идеје! Тим спомеником коначно би требало да прогласимо крај Другог свјетског рата у Црној Гори и да коначно календар пребацимо на 1946, 56 и 2026. годину и коначно одахнемо од домаћих и страних издајника и почнемо нормално да живимо. И покоровитељ тог споменика посвећеном завршетку Другог свјетског рата, који у Црној Гори и даље букти, требало би да буде предсједник државе! Он би требало мушки да лупи главом, пардон, шаком о сто, окупи све предтавнике народа који живе у Црној Гори и укључи их у изградњу тог обиљежја помирења и коначног идеолошког примирја!
Нажалост, актуелни предсједник не жели ревизију комунистичке историје, за њега Броз и Моша су сву памет свијета попили, а битке на Неретви и Сутјесци су парадигме борбе за слободу пролетеријата и социјалне правде и неправде. И можда би актуелни предсједник и почео нешто да ради на том споменику помирења и завршетку идеолошког рата, али га жуља Павле и његови четници! Да нема њих и да они нијесу саставни дио тога споменика, можда би предсједник и некога овластио да почне да лије тај споменик и да тражи град у којем ће га поставити. Да нема Павла, брата и његове браће, можда би све то било завршено и прије пар година! Овако, завршетак идеолошког рата је на чекању и сви се праве да га нема, а сви га воде у пуном интензитету!
Прилично сам сигуран да ће тренутак за споменик помирења ускоро доћи, али да актуелни предсједник о томе неће одлучивати нити ће његовом откривању присуствовати. Дакле, све се помјера за неких пет до десет година, а до тада идеолошки војници из „Побједе“ и њој сличних редакција, странака, НВО, удрите по Павлу и његовом споменику. Када је већ брат Павле преживео ових 15 дана, преживеће и барем још десет или стотину пута толико. Удрите, када већ ништа друго не знате!
