Пише :Дејан Бешовић
У ратном окружењу, Црногорско-турски рат (1876-1877) је у сјенци Руско-турског рата, који се водио са промјенљивим успехом. Турци су искористили примирје на турско-српској граници од 27. јуна, као и примирје између Црне Горе и Турске од 2. новембра 1876. године, које је прекршено у априлу 1877. године, да похитају са инвазијом на Црну Гору и концентришу своје снаге против Русије.
Дејства турске војске у Црној Гори била су планирана као напад са три ратна фронта: сјеверног – од Херцеговине ка Даниловграду под командом Сулејман–паше, јужног – у долини Зете под командом Саиб-паше, источног – од Косова и Метохије преко Васојевића ка Колашину под командом Мехмед Али-паше. Када су се срели у области Спужа и Подгорице, планиран је пробој ка Цетињу и покоравање преосталих дјелова Црне Горе.Скромне снаге Црне Горе биле су растргане на сва три ратна фронта. Ровачки, Доњоморачки и Горњоморачки батаљони били су на фронту у Херцеговини и у зетском басену. Сенатор Перо Јокашев Пејовић из Цеклина штитио је лијеву обалу Таре до Доњег Колашина од турских напада са Језеро-шаранским и Пољско-колашинским батаљонима.
Командант недовољно наоружаних црногорских снага на источном црногорском фронту, војвода Миљан Вуков Вешовић (1820-1886) синови – Гавро Вуковић и Тодор Вуковић, имао је пет батаљона из Васојевића, два батаљона сенатора Пејовића и комбиновани Морачки батаљон састављен од људи из Доње Мораче и Горње Мораче, Липовских и Речанских чета, углавном резервиста у поодмаклим годинама – укупно осам батаљона, са око 3.500 бораца са свега два топа.Главнина турске војске и помоћна турска војска на источном фронту под командом Мехмед Али-паше, генерала ферик-дивизије, званог и Мехмед Али, имала је око 17.500 војника и 24 топа. Дакле, војску Мехмед Али-паше подржавали су и башибозуци из Метохије, Плава и Гусиња под командом Али-бега Гусињског.Мобилисани су и башибозуци из колашинског краја под командом бимбаше (бригадира) Суљаге Мекића и из неких санџачких области. Турска војска је имала бројчану предност, моћну артиљерију, коњицу, техничку и другу војну опрему неупоредиво бољу од оне којом је располагала Васојевића војска.
Под изговором „извиђања“, турски одреди башибозука -нередовна помоћна турска војска, присилно мобилисани, исламизовани сународници старосједјелаца, разуздана пљачкашка војска стално су нападале околину Колашина, палили села и планинске катуне, убијали чак и неборце, пљачкали и одузимали стоку.
Почетком јуна 1877. године, турска војска је овладала Васојевићима. Главнина турске војске, под командом Мехмед Али паше из Берана и помоћне војске из Плава и Метохије под командом Али бега Гусињског, под тешким борбама, потискујући одреде војводе Миљана Вукова и палећи села Васојевиће, продрла је 10/22. јуна 1877. године, преко Трешњевика и Лисе ка Речинама и Кључу.
Продор турске војске успорила су два батаљона Васојевића, али нису имали довољно снаге да их зауставе, па су заузели Врањештицу, Планиницу и Баре Краљске. Војвода Миљан Вуков и његов син Тодор Вуковић, командант Љеворечко-Коњушког батаљона, такође су кренули у правцу Букове Пољане. Тако су три батаљона Васојевића извршила муњевит напад на заштитника војске Мехмед Али паше, која се одмарала на Буковој Пољани.
Изненађени и поражени, Турци су се повукли преко Речина ка Колашину. У жестокој операцији на Буковој Пољани, 11/23. јуна 1877. године, према једном извору, погинуло је више од 800 турских војника. Васојевићи губици износили су око 50 бораца. Блистава побједа васојевићких батаљона на Буковој Пољани имала је висок морално-психолошки ефекат и широк одјек.
6. јуна 1877. године, турска војска из Колашина напала је црногорску границу и спалила села Владош и Трунића До. Главнина турске војске, наступајући из Васојевића, спалила је преостали дио Морачког села Речина 10/22. јуна. Црногорска војска спалила је села Смаилагића Поље и Дрпе у турској зони. Под командом команданта Луке Илијина Мијатовића, дјелови Морачког батаљона прешли су Тару да помогну Речинској чети и послије кратке борбе потјерали Турке до Колашина.
Истог дана, 10/22. јуна, када је Мехмед Али-паша спалио Речине, колашински Турци су напали Морачке катуне на Вучју, убили четири Морачана и опљачкали стоку.
Липовски барјактар Васиљ Вуковић са одредом Липоваца, пресрео је Турке који су се враћали из Вучја, изненада их напао из густе букове шуме испод Кривача, убио 13 Турака и однио дио њиховог плена.
Четвртог дана по доласку Мехмед Али-паше у Колашин, 14.јуна 26. 1877. године, турска војска, под командом Веик Салих-паше, спалила је Горње Липово, како каже народна песма:
„Спалили су село Речине,
а Липово су дали огњу…“
Становништво је побјегло из спаљених села и катуна, а Речинске и Липовске чете су се повукле ка Црквини (и дан данас се тај топоним назива Црквине ) и придружиле се Морачком батаљону пред борбе у Доњој Морачи.
Ниј то била снага у снази Војска на три фронта. Напад турске регуларне војске и баша-бозуке и одлучујућа битка за одбрану манастира Морача.У средњем Потару, од Прошћења до Шаранца, храбри игуман манастира Добриловине, Михаило Дожић (1848-1911), бранилац православља, национални просветитељ, храбри ускок од хајдука до крајева под турском влашћу, вођа буђења националне свинести, имао је велике успехе у разним облицима организоване ослободилачке борбе против турске војске и баша-бозука, па све до герилског ратовања, као вођа устанка, затим командант Пољско-колашинског батаљона. Истакао се херојством и организационим способностима у Херцеговачком устанку 1875. и у рату 1876-1878. Рањен је на бојном пољу. Од 1878. године је управник манастира Морача.
(наставиће се)
