НЕОПОЈАНЕ ЖРТВЕ KОМУНИСТИЧKИХ ЗЛОЧИНА ИЛИ ГРЕХ ДАНАШЊИХ ГЕНЕРАЦИЈА…
Навршено је осам деценија од почетка револуционарног злочина, који је почео у Србији већ у октобру 1944. године доласком Совјетске армије, а потом неколико дана касније и првих партизанских јединица из Босне. Паралелно са освајањем појединих крајева Србије до Немаца интензивно се обављао процес ,,чишћења народних непријатеља“ кроз лажне оптужбе за ратне злочине и колаборацију, што је предходило масовим стрељањима у којима је према досадашњој прикупљеној евиденцији на најсвирепији начин убијено преко 80 хиљада Срба и то није крај јер су наследници комунистичке власти уништили документацију и доказе. Главни разлози тог ,,чишћења“ су били елементи класне и политичке револуције, комунистичка партије Југославије је још 1928. година на конгресу у Дрездену као главни циљ прокламовала буквално уништење Срба и удружила се у томе са Хрватима и Муслиманима, маскирани антифашистичком реториком, али често и из личне чисте освете, материјалне добити, кријеризмом, антишовинизом и друго.
Радост тадашњег становништва Србије због стечене слободе и пораза фашизма убрзо је замењена новим окупационим комунистичким режимом што је многима врло брзо пресело на најсуровији начин. На мети нових власти нашао се пре свега стари грађански слој: политичари, трговци, свештеници, занатлије, адвокати, професори, успешни пољопривредници, који су били у предратној и ратној администарцији или су нешто значили у јавном животу а нису били левичари. У режији ОЗНЕ кривица је колективизована и све се оконачавало смртном пресудом. У првим данима ,,слободе“ или нове окупације комунистичких злочинаца ,,почишћени“ су многи невини људи, прави ратни злочинци су већ били избегли. Kасније објављена документа указују на постојање директива за ликвидацију, односно планирану активност ОЗНЕ у елиминацији класних и политичких ,,непријатеља“, колабораната и ратних заробљеника без суђења. По обављеном послу израђивали су пресуде смо за виђеније људе.
На бази основне пресуде израђивана су решења о конфискацији имовине. Процене историчара о броју страдалих се крећу од 80.000 до 150.000. Kомисија за тајне гробнице до сада је идентификовала око 70.000 људи. За Јагодину је процена око 3.500 жртава. У тај број укључени су и они који су доведени из ближе или даље околине. Најмасовнија стрељања вршена су у новембру 1944. године који је у народу остао упамћен као ,,крвави“ новембар. Свим ликвидацијама предходила су зверска мучења, понижавања непримерана људима. Људи су на стрељања одвођени у доњем вешу, везани бодљикавом жицом. Иза колона стрељаних ишла су кола са цистерном за воду спирала крв са коловоза до Јухора до насеља Стрелиште. Нико није успео да сазна место и извуче леш свог најближег како би га сахранио. У Јагодини се не могу наћи спискови стрељаних и тачне локације масовних гробница.
Претпоставља се да су спискови погубљених уништени или их још чувају потомци истакнутих комуниста у наслеђеној документацији. Многи Јагодинци нису свесни да су њихове куће или стамбене зграде налазе на гробовима невиних жртава-насеља Стрелиште и део Таврића обори обала поред реке Белице. Kомунисти су намерно главној улици на Стрелишту дали назив генерала Живорада Kостића, који је био председник ,,преког“ суда до маја 1945. године. Тако је комустички злочинац добио лично гробље својих жртава. Перверзно и зверски. Он је доносио смртне пресуде које су извршаване на Стрелишту. Генерал Kостић је погинуо 1974. године на путу ка тадашњем Светозареву где требало да му уруче Октобарску награду.
И после толико деценија сакривања, чекања и срамоте живих који нису испунили једну од основних хришћанских обавеза и према себи и према невиним жртвама поставља се једно сасвим логично питање: Да ли је у питању страх или бизарна индиферентност и недостатак најосновнијих моралних скрупула. По Јагодини постоје гробови кућних љубимаца, али Јагодинци нису ни дрвеним крстом обележили сва стратишта а камоли пописали бар већину жртава и злочинаца родомрзаца.
Да ли се време испунило?
извор: равногорски покрет
