„Комунистички злочини у Црној Гори и Херцеговини 1941-1942. године“ – обимна је студија, на 650 страница, публицисте Милоша К. Војиновић и историчара Тадије Б. Бошковића, која се 2017 године појавила из штампе у издању „Светигоре“, „Књижевне задруге Српског народног вијећа“ и „Друштва за истраживање злочина над грађанима Црне Горе у Другом светском рату“. Ево шта о књизи кажу њени аутори…
Тема наше књиге је страдање грађана Црне Горе и Херцеговине услед злочина почињених од комуниста, односно, по њиховом наређењу, партизана, 1941-1942. године. Овде се мисли само на жртве које су смртно страдале. Рањавања, хапшења, затварања, пребијања, мучења, пљачка и паљевине описани су само у кратким цртама и у малом броју случајева.
Црна Гора са својим разликама – националним, верским, политичким и склоности ка поделама, била је подесно тло за изазивање сукоба. Концентрација становништва у селима, ратне прилике и безвлашће изазвано окупацијом, погодовали су комунистима.
Руководство комуниста у рату је препознало прилику да се докопа власти. Тај циљ је био примарни током читавог трајања рата. Људски и материјални губици за комунисте нису имали значаја у односу на циљ. Циљ је оправдавао средства. Руководство комуниста Југославије знало је да ће коначна одлука о исходу рата бити донета на великим ратиштима, између великих нација.
Руководство комуниста трасирало је пут у борби за рушење режима у Краљевини Југославији још 1935. године, што се види из споразума Моше Пијаде са вођом усташког покрета, Милом Будаком, у којем се истиче да је њихов заједнички непријатељ свака југословенска влада и српски народ као носиоци хегемоније… те да не може доћи до комунизирања Балканског полуострва док се не сломи кичма српству и православљу…
Следећи наређења Броза и ужег руководства КПЈ, црногорски и херцеговачки комунисти су били само пуки извршиоци вешто осмишљеног плана за „сламање кичме српству и православљу“. Паклени план је успео. Српски народ изложен је уништењу и ген0циду. Жртве комуниста на простору екс Југославије нису пописане, као што нису ни ове у Црној Гори и Херцеговини. Неспорно је да оне прелазе милион душа!
Деценијама скривана истина о лицу и наличју комунистичког руководства, једном је морала испливати на површину. Ова студија одсликава стање свести руководства југословенских и црногорских комуниста који искључиво и једино сносе одговорност за неспорно почињене зл0чине и гурање народа у немилосрдни грађански рат.
Називање масовних злочина над мирним грађанима крајем 1941, почетком 1942. године, тзв. „лијевим скретањима“ је бацање прашине у очи. Објашњење је једноставно: Да се радило само о „лијевим скретањима“ 1941/1942, она се неби наставила након повратка партизана из Босне у јесен 1943. године, а потом трајала у континуитету и након званичног завршетка рата, 9. маја 1945. године.
Изобличавање нове историје почело је у данима њеног стварања и траје до данашњих дана. Пола века идеологија је имала превласт над историјском науком. У званичну догму морало се беспоговорно вјеровати. Комунистичка власт се поистовећивала са историјом, једино су је они могли тумачити. Линије КПЈ и НОБ-а представљале су матрицу за изучавање историје. За историчаре од струке у таквој средини није било места. Уместо истраживањем доступних извора и извођењем чињеница, историчари су морали прихватати за неприкосновену истину вешто просијане материјале КПЈ и НОР-а, из којих су у највећој мери одстрањени докази о злочинима комуниста.
Током рата и након њега комунисти су починили на простору Црне Горе својеврстан културни ген0цид. По њиховом наређењу спаљене су све преостале општинске и среске архиве (оне које нису уништене бомбардовањем) које се односе на период Краљевине Југославије, као и комплетне архиве неколико манастира које су монаси и народ вековима чували и сачували као најзначајније културно благо. Нажалост, нису га могли сачувати од групе идеолошки заслепљених фанатика које је историја избацила на своју временску љествицу. За њих је историја почела 1941. године!
Знамо да у Црној Гори још увек постоје острашћени „чувари ордена народних хероја“ који не уважавају аргументе и који не прихватају ни једну другу истину изузев оне која им иде у прилог. Чињенице за њих немају значаја. Верујем да ће бити и оних који ће овај истраживачки подухват карактерисати као пропаганду и уздизање четништва.
На овом месту ваља описати како је функционисала „комунистичка правда“. Ратни војни судови код комуниста у формалном погледу 1941-1942. нису постојали. Живот или смрт осумњиченог био је у рукама комесара. Одлуке су доношене у најужем, руководећем кругу проверених партијаца. Осуђујући своје ближње на смрт или учествујући у извршењу „пресуде“, партијац је недвосмислено потврђивао приврженост партији и тиме стицао референце за даље напредовање у хијерархији.
КО СУ БИЛЕ ЖРТВЕ КОМУНИСТА?
Добре и узорне домаћине комунисти су сматрали кулацима и такви су најчешће проглашавани „народним непријатељима“. Бројна стајаћа партизанска војска морала се прехрањивати. Ако у селу није било кулака, вршен је разрез у храни по домаћинствима.
Следећа категорија „народних непријатеља“ били су пензионисани официри из периода Краљевине Црне Горе, активни и резервни официри Краљевине Југославије, начелници срезова, предсједници општина, као и други јавни делатници који би у перспективи могли вршити утицај на народ супротан линији партије.
Последњи на лествици били су „шпијуни окупатора“, јер су прави шпијуни били на опрезу и ван домашаја, потребни свим зараћеним странама и, као такви, ретко су потпадали под удар партије. Под овом крилатицом ликвидирана су сва остала лица која су представљала сметњу партији.
Након оснивања четничког покрета, од јануара до априла 1942, почињено је највише убистава у Црној Гори и Херцеговини. Жртве су били јучерашњи саборци који су ступили у редове четника. Међу убијенима налази се и 20 чланова партије који су стрељани „због скретања са партијске линије“, неизвршења партијског задатка или сумње у лојалност покрету као и 38 бораца партизанских јединица.
ЛИКВИДАЦИЈЕ ПО СРЕЗОВИМА
Андријевички………………………. 74
Барски……………………………………48
Берански…………………………………95
Бјелопољски……………………………88
Бококоторски…………………………..85
Даниловградски……………………238
Колашински…………………………193
Никшићки……………………………215
Пљеваљски………………………….171
Подгорички………………………….166
Цетињски……………………………..53
Шавнички……………………………191
Херцеговина-убијени у ЦГ………..27
Остали са ЈУ екс простора………..17
Поријеклом ван Југославије……….7
УКУПНО:…………………………….1.668
Ови подаци нису коначни. Активност на прикупљању података о жртвама комунистичких злочина и даље траје. Истраживањем злочина које су починиле остале стране у сукобу бавила се Државна комисија за истраживање злочина окупатора и њихових помагача. Хиљаде страна докумената из тог периода складиштених у Архиву Југославије у Београду представљају добру основу за истраживаче.
Злочини у Црној Гори и Херцеговини почињени од краја 1941. до краја маја 1942. године извршени су у име КПЈ и по наређењу њених челних кадрова.
Милован Ђилас себе је промовисао за зачетника злочина, о чему сведочи његова наредба од 8. октобра 1941. године. Иван Милутиновић и нижерангирани кадровици само су наставили са спровођењем линије партије. Да би прикрили и ублажили злочин у име партије, назвали су га „лијевим скретањима“. Међутим, злочини почињени крајем 1941. и почетком 1942. године били су само увод у још веће и монструозније злочине почињене у завршници рата и након његовог званичног завршетка.
На светској листи највећих диктатора свих времена, Тито заузима десето место са 1.172.000 жртава палих у грађанском рату на простору Југославије од комунистичке руке. Није јасно да ли су овим бројем обухваћене жртве комуниста у периоду 1945-1951. којих је било 586.000?! Титов ментор Стаљин заузима челну позицију са 42.670.000 жртава.
Сасвим је сигурно да ће будући истраживачи наставити ово скромно дело које је започело Друштво за истраживање злочина над грађанима Црне Горе у Другом светском рату. Циљ је да се сачувају од заборава све жртве рата са простора Црне Горе. Време је учинило да су са лица земље углавном ишчезли сведоци догађаја, али су сачувани бројни документи у архивима као и сећања публикована у књигама и часописима које вреди истраживати.
За крај ваља цитирати народну пословицу: „Не памти се злочин да би се злочин враћао, већ се злочин памти да се не би понављао!“
