У традицији наших средина и заједница живљења , три су професије, три су лика била најцењенија, најуваженија, најпоштованија кроз времена. Шумар-чувар шума , природе,зеленила , екологије. Жандар-милиционер, полицајац, представљао је ред и закон, уливао страх. Учитељ -је био и остао симбол знања, просвећености и моралног узора.
У срцу Подгорице у Машинској школи Иван Ускоковић, радио је помоћник, боље рећи директор, професор Војо Томић, из Вруље. Колектив га је испратио у пензију за памћење, као никога до тада. Он није био обични руководилац. Био је човјек великог срца, мирне ријечи и непоколебљивог ауторитета. Вруља и Вруљани га носе у срцу као и Подгорица и многие друге средине.То је човјек који се воли, цијени, уважава и поштује !
Кад би неки ђак имао проблем у Машинској, било да је у питању оцјена, или неразумијевање, или само тешки дан, Војо би дочекао ђака у своју канцеларију са осмијехом и топлим питањем :“Шта је , шта си направио колега. Шта те мучи пријатељу„. Није било ученика који је од њега отишао а да није добио савјет, охрабрење, или бар један домаћи задатак .
Но, професор Војо није био мек на штету реда. Професори су га поштовали јер је знао да држи баланс. Чврсто је стајао уз њихов ауторитет, али никад није дозволио неправду. Ако би родитељ дошао љут, Војо би га примио , понудио кафом, и за петнаест минута претворио у савезника и пријатеља школе. Сваког родитеља би саслушао као да му је најближи пријатељ , а сваки је наставник знао да у Воју има подршку, заштиту. Говорио је јасно , срцем, без много украсних ријечи, али увејек тачно оно што треба и колико треба. Његова здравица, његов говор у свакој прилици, сваким поводом па и на крају школске године био је догађај за присутне, за ученике, професоре, родитеље, а на пригодним мјестима и за грађане.
Школа је знала и срећна што има таквог човјека. А кад би му неко рекао да је најбољи помоћник, директор, најбољи професор не само у граду, насмијешио би се и рекао: „Ја сам ту да помогнем. Школа није моја –школа је ваша“. И данс док ужива мировину, нема мјеста у граду, улици, кафани, сјеверу и југу државе што се не чује глас: „Поштовање добри директоре! Како сте добри професоре ? Добро вече уважени пријатељу Војо“.И одмах стиже пиће !. Машинска, Иван Ускоковић, најљепши колектив дуго година. У Машинској се стицало знање и образовање и људскост, обликовали људи , рјешавали проблеми, училе животне лекције . Знано је да је Војо је свему дао печат као директор великог стила. У Машинску се улазило као дјечак а излазило као човјек, са знањем , обуком за живот и са редом и образом. Машинску и данас прате директори- најљепши људи , по људскости па и по физичком изгледу!
Године су текле, хиљаде ученика пролазило Машинску, прича о Воју професору увијек свјежа и траје. Код Воја се знало и ко први сједи а ко последњи говори. Из његовог благог погледа, осмијеха на лицу, геста руке , увијек одисали манири доброг човјека, жељног свакоме да помогне . Војо је изнад свега волио људе. То му кућа даје. Тамо гдје се човјек роди !
Ово није прича због приче и носталгије , већ прича због једног човјека за незаборав, једног професора, педагога, једне професије, због Воја Томића врлог човјека, помоћника директора, због једног времена и једног трајног сјећања и поносног људског живљења. Почаствован је свако ко тако нешто доживи!
Својим педагошким знањем, људским понашањем, чојским држањем и живљењем, један човјек и једна најузвишенија професија како може часно да траје. Војо у пензији , ученици старе, имају породице, унуке, многи стекли пензије, али однос према Воју професору, директору, пријатељу се не мијења. Добар дан професоре ! Добро вече директоре Војо ! Мило ми је што Вас видим. Много сте ми помогли!Сада је члан Партије пензионера ПИР. Вранеш,Вруља, Црна Гора су поносни на лик и дјело професора, директора Машинске , пријатеља свих добрих људи и часног човјека Воја Томића!
Супруга Војова Станка, службеник Машинске, ријетка женска громада, чоек жена, када су је питали професори у зборницу Машинске :“Станка, када би се поново удавала, били се удала опет за Воја ? „ Одговор је гласно :“Не, само бих га звала за кума“. На овај текст о супругу Воју,супрруга Станка се слатко насмијала и рекла: „Само фали још једна завршна реченица“-
Хиљаде ученика Машинске шаљу- Срдачане поздраве за професора Воја !
Приредио: Момо Јоксимовић, предсједник Партије пензионера
