Пише :Дејан Бешовић

Јанићије  Д. Ђурић 1779-1850

Карађорђа Петровића први секретар, био је друга личност у држави 1812-1813, са писменим Карађорђевим овлашћењем.

Јанићије рођен је 1779. године у Страгарима у Крагујевачкој нахији. Био је пријатељ војводе Танаска Рајића, за кога се удала његова сестра Перуника. Школовао се у манастиру Благовештењу у Руднику. Придружио се устаницима на самом почетку Првог српског устанка 1804. године. Танаско Рајић је био у контакту са Карађорђем и када је чуо за збор у Орашцу, тада је заједно са Јанићијем у Страгарима убио страгарског ханџију и његове сејмене. Јанићије је учествовао на збору у Орашцу 14. фебруара 1804. године. Карађорђе је био изабран за вожда, а Јанићије је изабран за његовог секретара, што је остао све до пропасти Првог српског устанка. Одмах је у Орашцу написао девет писама, у којима је Карађорђе позивао значајније људе да се придруже устанку. Са Карађорђем је имао породичан однос и имао је велики утицај на њега. Карађорђе га је ословљавао са „Јања”.

Крајем 1808. године био је заједно са Павлом Поповићем и Иваном Југовићем у делагацији, коју је Карађорђе послао у Русију, иако се Константин Родофиникин противио слању те делегације. Делегација је отишла у Јаши у руски главни штаб, гдjе је преговарала са кнезом Александром Прозоровским. У то вријеме Руси су због споразума са Французима намјеравали да обезбиједе само аутономију Србије унутар Турске, а Срби су тражили пуну независност, коју су им Руси раније обећали. Кад се сазнало да ће Руси поново заратити са Турцима преговори у Јашију су постали беспредметни, па се српска делегација вратила у Београд почетком априла 1809. године. Карађорђе га је слао у Влашку у мају 1809. године да се са Прозоровским договара о заједничком ратовању против Турака.

Године 1812.године  је одликован руским ораденом Свете Ане II степена.

Љубомир Пepишин Ђурић (1928-1993) рођен у Брскуту.

Као поручник Југословенске војске утамничен је на Голо  отоку 1949. године и придружио се браственицима голооточким мученицима, Луки Мировом Ђурићу, Илији Никовом Ђурићу и Љубици Перишиној Ђурић која је четири године тамновала у затворима „Богданов крај“, Свети Гргур, односно Голи оток. Љубомира је ондашња ОЗНА, ухапсила у Пљевљима након што је на jeдном cacтанку рекао: ,,За Русијом треба плакати као мало дијете за мајком. „Био је то његов одговор на питање претпостављеног официра : ,,Шта ти Љубо мислиш о Русији?“ Љубомира су из Пљеваља транспортовали у затвор Богданов крај (Цетиње) за који је тврдио да је „крвљу русофила“ заливен сваки милиметар. Након „суђења “ Љубомир је одвезен на Голи Оток гдје је одробијао  30 мјесеци. О његовим мукама свједоче бројне књиге и фељтони.

Новица Ђурић, рођен 1956. године у Дријенку (Колашин).

ОБЈАВЉЕНЕ КЊИГЕ: Трагом живота (1973.) – поезија – Клуб, Бијело Поље; Узалудна врата (1980.) – поезија – Књижевна омладина Црне Горе, Титоград; Дрво у тами (1986.) – поезија – Удружење књижевника Црне Горе, Титоград; Страх од сличности (1986.) – поезија (прво издање) – Универзитетска ријеч, Титоград; Страх од сличности (1987.) – поезија (друго издање) – Универзитетска ријеч, Титоград; Кућни тамничар (1990.) – поезија – Универзитетска ријеч, Титоград; Божја дјеца (1996.) – поезија – Ободско слово, Ријека Црнојевића; Милица словарица (1999.) – књига поезије за децу – Октоих, Подгорица; Мој разговор с њима (1990.) – књига интервјуа – НИП Унирекс Никшић; Свјетлост и сјенке под Ловћеном (2008.) – проза – Удружење књижевника Црне Горе, Подгорица; Десанка Максимовић – Жена која је само вољела (2008.) – проза – Књижевна задруга СНВ, Подгорица; Вуко – Мит који се сам уздигао (2008.) – проза – Књижевна задруга СНВ, Подгорица; Од обећања до испуњења (2009.) – проза – Књижевна задруга СНВ, Подгорица; Јави ми да сам жив (2009.) – поезија – Орфеус, Нови Сад; Савиним стопама Лелејском Гором (2011.) – проза – Књижевна задруга СНВ, Подгорица; Невјерно срце (2013.) – поезија – Књижевна задруга СНВ, Подгорица; Роман ти причам (2013.) – проза – Српска књижевна задруга, Београд; Бос по ријечима (2014.) – поезија – МС Издавачки центар, Подгорица; Косово Мајко (2015.) – поезија – Партенон, Београд; Свуд ме има, кришом вирим (2016.) – књиге поезије за дјецу – Књижевна задруга СНС, Подгорица; У тебе се уздам( 2018.) – есеји, ИТП Унирекс, Подгорица; Камени Јахачи (2018.) – изабрана поезија – ИТП Унирекс, Подгорица; Роман ти причам (2018.) – изабрана проза – ИТП Унирекс, Подгорица; Душа пред храмом (2018.) – проза – ИИУ Светигора и

ЗАСТУПЉЕН У АНТОЛОГИЈАМА: „Нови Јенисејски писци“, Москва (2016.), „Дарови европске приче“ Бања Лука (2016.), „Атлас европске лирике“, Бања Лука (2013), „Антологија Унирексове љубавне поезије“, Београд (1999. ), „Антологија – Стварања“ (2008.), „Антологија – Писмо“ ( 2008.), „Антологија – Језерски врх“ (2012/2013.), „Антологија – Боже правде“, Подгорица (2006.), „Антологија – Књига радости“, Москва (2012.), „Антологија савременог стваралаштва за дјецу“, Београд (2015.), „Моја љубавна пјесма“, Загреб (2012.), „Прошетала царица Милица“, Београд (2015.), „Антологија – Гаврило, у пјесми ослобођен“, Бања Лука (2018.) и Антологија – „Андрић, кога има“, Бања Лука, (2017.) „Боготражитељи“, Београд (2002.).

НАГРАДЕ ЗA КЊИЖЕВНОСТ: Друга награда на „Гимназијади ’76.“ (1976.), Друга награда „Мајска руковања“, југословенски фестивал поезије, Подгорица, 1983. године, Национална награда Савеза писаца Русије „Златно перо Русије“ – сребрни лауреат, 2010. за књигу Јави ми да сам жив (2009.), Унирексова награда за прозу „Душан Костић“ за 2012. годину за књигу Савиним стопама Лелејском Гором (2011.), Награда Удружења књижевника Црне Горе „Марко Миљанов“ за књигу Роман ти причам (2013.), Национална награда Савеза писаца Русије „Златно перо Русије“ (златни лауерат – 2015.), Почасни Орден хероја рада (2015.), Савеза писаца Русије за заслуге у области зближавања култура, умјетности и новинарског стваралаштва народа Русије и западног Балкана и Медаља „Цар-Риба“ за поезију, Међународни културни центар и издавачка кућа „Краснојарско Васкрсење“ – Русија (2016.)

ЗA НОВИНАРСТВО: Награда за животно дело Савеза новинара Србије и Црне Горе, 2016., Награда за животно дјело „Вељко Влаховић“ Удружења новинара Црне Горе, Награда Удружења новинара Црне Горе за репортажу „Бошко Пушоњић“, 1996. године, Прва награда Удружења новинара Црне Горе, 1988. године, Друга награда Удружења новинара Црне Горе, 1994. године, Прва награда дневне новине „Дневник“, Нови сад, 1997. године и Награда за новинарство новосадског „Дневника“, 1994. године.

Превођен на италијански, руски, бугарски и македонски језик.

Поред поезије и прозе, Ђурић пише есеје, критику…

Новица Ђурић је предсједник Удружења књижевника Црне Горе, а претходно је био предсједник Удружења новинара Црне Горе.

Био је главни и одговорни уредник „Омладинског покрета“, Прве црногорске илустроване ревије „Покрет“, дневника „Глас Црногорца“, ТВ ВНС, први главни и одговорни уредник дневника „Дан“. Био је шеф дописништва новосадског „Дневника“ за Црну Гору, новинар “Вечерњих новости“, „Политике“…

Сарађивао је и сарађује са бројним часописима, издавачким кућама у Црној Гори и региону.

Живи у Подгорици. Новинар је „Политике“.

Официр Милош Р. Чађеновић

Милош Радисавов је рођен у Брскуту, у горњим Братоножићима. Бавио се земљорадњом, угледан домаћин и вриједан радник. Био је учесник у Другом светском рату као припадник регуларне краљевсе војске Југославије. Пошто је ухапшен заједно са братом мајором Пером, одведен је у Колашин („Пасје Гробље”), али је био пуштен и вратио се породици у Брскуту, док су му комунисти брата свирепо убили. Пошто се вратио у Брскут прикључио се четницима и постао командир Присојачке чете Братоножићког батаљона. Заједно је са осталим брскутским четницима одступио ка Словенији, гдје је убијен са леђа негдје у јамама и шкриповима.  Похорја или Зиданог Моста 1945. године.

Братоножићки сердар

Вуко Милошев Митровић из Пелевог Бријега, гласовити јунак и човјек , позван у Цетиње, добио је сердарство – заповједника и старјешине племена. Док је био у путу чуло се у Братоножићима да је титулисан. Народ испољава задовољство, окупља се у центру племена да му пожели добродошлицу и сви честитају. Стигао у Биоче, одморио у Биртији, дао се глас да је пошао за свој крај. Сердар је стигао а становници отворише шемлуке из џефердара, прилазе и срдачно честитају. Сердаров омиљени комшија, човјек и јунак Милош Ђуров Тошковић пође са њим сердаревој кући. Срете их домаћица са вољом, даје им кариге да сједе. Милош радостан поиграва а у руке му џефердар, на вериге је котао , па пита домаћицу што је ово у бакрачу: ,,Кува се качамак дјеци за вечеру“. Упери џефердар у котао и рече: ,, Ђе су сердари -качамак се не вари“. Опали те се све разбаци и запрши по огњишту.

Саво Чубрановић, први благајник Подгоричке банке, који се помиње и као кум првог пјевачког друштва Бранко у Подгорици .

Племенски Капетан Вуксан М. Грујић 1833-1888

Када је умро капетан Братоножићки чувени и гласити Вуксан Мушикин погребу су присуствовали представници свих нахија и Брда Црне Горе и књаз Никола са својом свитом дошао је да ода последњу почаст свом гласитом, чувеном и омиљеном капетану Братоножићком Вуксану Мушикином Грујићу.

Књаз Никола га је посмртно одликовао са два страна одликовања и испјевао пјесму на гробу Вуксана Мушикиног која гласи:

Вуксан је умро 1888. године.

                       (наставиће се )