На Светој Гори завршена су снимања дугометражног документарног филма и серијала „Свети Сава“, пројекта који настаје уз благослов Светог Архијерејског Синода СПЦ и у са радњи са братством Манастира Хиландар. Камере су забележиле Хиландар, Ватопед, Стари Русик, келију Патерица и друга места везана за живот нашег првог архиепископа. Снимљени су интервјуи са игуманима и монасима, а предвиђени су кадрови и у Србији, Црној Гори, БиХ, Јерусалиму, Турској, Бугарској и САД.
Иницијативу је покренуо Ненад Јанићијевић из Питсбурга, познат по великој донацији лекова током деведесетих година. Са Милошем Костом Папићем обезбедио је прва средства и ангажовао редитеља Жељка Мирковића, добитника преко 100 међународних награда и два пута кандидата за „Оскара“.
-Прича о Светом Сави није само о вери и држави, већ о духовној сили која вековима прати наш народ“, каже Мирковић. Игуман Хиландара Методије подсећа да су чак и Турци, када су после векова спалили мошти Савине, показали да су га сматрали живим. „То сведочи о величини његове духовне снаге, благодати Божијој, истиче он.
Монах Теодосије наглашава да је Сава био пре свега монах који је свој живот утемељио на љубави: „Онај ко остави све и пође у манастир, иде путем љубави. Зато је његово наслеђе непролазно.“
Јанићијевић додаје да Свети Сава и данас духовно прати Србе широм света. „Он је путовао кроз прошлост, иде са нама кроз садашњост и пратиће нас у будућности. Где год је српски народ, ту је и он.“
Пројекат окупља искусан тим сценаристе Владислава Пузовића и Михајла Витезовића, композитора Дејана Илијића, сниматеље и продуценте са богатим искуством. Организатори позивају институције и све који разумеју значај очувања идентитета да помогну у реализацији.
Филм „Свети Сава“ није само културни подухват већ национални задатак. Он враћа наш народ коренима – вери, љубави и јединству и показује да духовна сила Саве није ограничена временом ни простором. У времену изазова, овај филм је путоказ садашњим и будућим генерацијама.
извор: српски угао
2 Responses
Због свега тога, незаобилазно ми се намеће мноштво питања, као на пример:
– Како би Свети Сава поступио када би се данас нашао у Српској православној цркви, видећи да је у њен живот унето много чега из државног и политичког живота, до те мере да на Светом архијерејском сабору, при доношењу појединих одлука, имамо чак и „уздржане“?! Тако нешто у Цркви је незамисливо, јер Јеванђеље налаже да наша реч буде јасно „да“ или „не“ (в. Матеј 5, 37), а ако смо ни „врући“ ни „хладни“, него „млаки“ – „избљуваће“ нас (в. Откривење 3,15–16).
– Шта би Свети Сава рекао на то што се и најосетљивије питање у Цркви – избор епископа све чешће врши по угледу на не ретку праксу расписивању конкурса за радно место или положај: унапред се зна ко ће бити примљен? На овогодишњем заседању Светог архијерејског сабора је то овако спроведено: прво је договорено и утврђено ко ће бити изабран, а потом је, на већ свршени чин, уследио, и то збрзано, „призив Светог Духа“.
– Да ли би сабор архијереја из времена Светог Саве дозволио да се за епископа изабере недозрео, у вери недоучен, нездравом екуменизму наклоњен, пороцима склон кандидат (част и од Бога слава достојнима), само зато што треба удовољити нечијој сујети и похлепи, или зато што „моћници“ врше притисак?
Како би се осећао Свети Сава у Србији без веронауке? Ово поготово што се од појединих свештених лица, чак и од епископа, чује образложење: „Немамо кадар за тако нешто“! Зато се, у недостатку веронауке и богословске будности, објављују многе књиге са православним ознакама, а јеретичким порукама. Понекад су аутори таквих књига, нажалост, и поједини предавачи на Богословском факултету у Београду.
– Какав став би заузео Свети Сава према Уставу Србије, пошто су Срби у њему, као конститутивни елемент државе, сведени на грађане и изједначени са мањинама, а православни верници изједначени са сектама? Уставом су Срби претворени у грађане, иако се њихов језик зове српски језик (не грађански), а вера – православна (не било која). Оно што смо рођењем од родитеља Срба постали – Срби, и што управо као такви чинимо државу Србију – Србијом, то нам се државним Уставом одузима. Зашто? Зато да се не би, тобоже, повредила осећања националних мањина. А ове, користећи то, од мањина постају нације и прекрајају границе Србије. Из обзира према иноверницима, и према свакојаким сектама које су углавном у Америци настале, и то у новије време, Уставом су Српској православној цркви одузета многа вековна права, иако без њених чланова као већинског становништва тешко да би Србија била препознатљива. На проглашењу таквог Устава учествовали су и представници Српске цркве.
Да ли би Свети Сава био у заједници са Светским саветом цркава, који заиста јесте збир свих јереси, у чијим замагљеним очима чак ни жене-свештеници нису за осуду, као ни брак хомосексуалаца? (Нека ми опросте Бог и Свети Сава што му име помињем са онима од којих би он као од нечастивог побегао).
Миодраг М. Петровић: Још о Томосу који је СЦП доделила „Македонској православној цркви – Охридској архиепископији“
– Како би поступио Свети Сава са српским епископима, свештеницима и верницима који се моле заједно са јеретицима? Поступио би онако како правила правоверних Отаца налажу: извргнуће и искључење из црквене заједнице.
– Шта би рекао Свети Сава Сабору Српске цркве на то што је дозволио (ако је дозволио) свом епископу да са председником САД, г. Клинтоном, учествује на некаквом „молитвеном доручку“? За коју ствар су се молили? За успостављање „новог светског поретка“? За успех у разарању Србије?
Миодраг М. Петровић: Долазак папе у Србију и латинско богомилство
– Има ли оправдања за ону прихваћену од стране Српске цркве могућност, пружену од државе, да свештена лица са царинским олакшицама увозе возила из иностранства. Требало је да осиромашени народ посматра утркивање у куповини луксузних кола (неки и по двоја), којима се лако робује и посвећује пажња већа него што се посвећује црквеноканонским обавезама. Шта је Црква са тиме постигла на духовном пољу? Забележене поједине крађе тако купљених кола треба да нам служе за опомену и наук.
Личности 2023. године: Миодраг М. Петровић и Јован Антовић
Неизмерива је духовна снага Српске цркве ако се правилно усмери. Пред таквом снагом тешко опстаје непоштен човек, било да се бави политиком или црквеним стварима, јер зло не може унедоглед да потискује оно што је добро и свето.
Извор: Кнез Лазар, часопис за духовни препород, Призрен 1999 – Бр. 2 [26]
“Задужбина Светог манастира Хиландара”, основана у Београду 2002. године, представља:
– негацију исконске мисије манастира Хиландара, јер својим програмом преузима “бригу” о њему “у савременим условима”, односно “подстицање и усмеравање материјално-економске бриге и помоћ развоју економије манастира Хиландара у савременим условима”, затим “покретање пројеката у производњи здраве хране и напитака”!;
– неистину, јер наводи да су: “обраћање за молитвену подршку и апели за пружање конкретне помоћи, подстакли манастир да своје деловање у отаџбини уобличи у јасну форму”;
– противречност, јер истиче, с једне стране, да су “Програмске активности, искуство и људски ресурси развијени у Председништву од 2000. до 2002. омогућили оснивање Задужбине”, док, с друге стране, наводи да је “Свети манастир Хиландар као оснивачки улог Задужбини приложио непокретности од око 3 милиона евра…” Ко кога ту, у ствари, помаже: Држава Хиландар, или Хиландар Државу; или, можда, обе те институције помажу Задужбину?! Овакво питање је умесно, јер Задужбина истиче: “Манастир Хиландар је и даље најчешћи појединачни добротвор”. Ако је то заиста тако, онда се поставља додатно питање: Зашто се прокламује неистина о томе да тобоже Задужбина помаже Хиландар?;
– измештање Свештеног сабора стараца из Хиландара у Београд, јер пише да у “Управној структури” Задужбине “Скупштину чини Свештени сабор стараца, највиши орган управе Светог манастира Хиландара, са игуманом манастира на челу”! При таквом стању ствари опет се поставља питање: Где је сада Хиландар и његова управа – на Светој Гори или у Београду? Изумитељи Задужбине су, дакле, спојили нешто што је неспојиво и тиме потпуно избрисали прави изворни лик Хиландара на Светој Гори. Нису ли тиме бацили на себе проклетство ктитора царског манастира Хиландара – Светог Симеона Мироточивог и Светога Саве? Није ли због тога у Хиландару предност дата економији, а не духовности? Не треба монахе у манастиру и вернике у Србији држати у заблуди о томе – ко је коме и на који начин од штете или користи.
Због свега тога, једна од главних обавеза будућег игумана хиландарског мора бити укидање Задужбине у Београду. Одговорност за то има Свештени сабор стараца Хиландара.