Ко је то у реакцији у Црној Гори на помињање Павла Ђуришића од стране митрополита Јоаникија у Лијевче Пољу 3. маја уочио добру прилику? Црна Гора је неугасиви жар. Потребно је само пирнути и она плане. Ових дана је – посута бензином

Низом догађаја, од Научног скупа „Страдални пут – од Везировог до Зиданог моста“ који је одржан у Подгорици 10. децембра 2025. године па све до Литургије у храму Светих Кирила и Методија у Љубљани и парастоса у Парку сјећања у Камнишкој Бистрици 15. јуна ове године, Митрополија црногорско-приморска обиљежила је осамдесету годишњицу страдања црногорског народа који се у прољеће 1945. године у страху од комуниста, чије злочине је током рата и те како био окусио, у збјегу упутио ка Словенији с намјером да се преда енглеској војсци у Аустрији. Овај збјег је предводио митрополит црногорско-приморски Јоаникије Липовац и у њему су били и више десетина свештеника и припадници Југословенске војске у отаџбини.

Збјег се на овом путу осипао. Дио људи побијен је успут, углавном на Лијевче Пољу, гдје су од усташа пострадали припадници Југословенске војске у отаџбини које је предводио потпуковник Павле Ђуришић. Ипак, огромну већину одбјеглог народа убили су комунисти на подручју Словеније, гдје је документовано скоро 600 масовних гробница. У многима од њих су избјеглице из Црне Горе, највише код Камнишке Бистрице.

Приликом богослужења 3. маја у новој цркви Преображења Господњег у селу Разбој код Српца, у Лијевче Пољу у Републици Српској, архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски Јоаникије у бесједи је у позитивном контексту поменуо Павла Ђуришића. Била је то бомба која је на Црну Гору пала разорније од атомске.

Комунистичка партија Југославије, под утицајем марксистичке теорије и бољшевичке националне политике артикулисаних у Коминтерни, већ на свом Четвртом конгресу у Дрездену 1928. године усвојила је доктрину да су српска буржоазија и војска наметнуле доминацију осталим народима у „вјештачкој творевини буржоазије“ Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, и потом Југославији. Ову доминацију југословенски комунисти назвали су „великосрпском хегемонијом“, синтагмом коју су преточили у догму која је како током рата и након њега, тако и дан-данас њихова песница у обрачуну са идеолошким и политичким противницима. Та доктрина изродила је Монтенегрине, Македонце, Муслимане и потом Бошњаке, и Другосрбијанце, да би 1991-1995. године довела до крви до кољена у Југославији.

Југословенски комунисти, крајње покварено, искористили су рат 1941-’45. да приграбе власт. Све док Њемци нијесу напали на Совјетски Савез, 22. јуна 1941. године, нацисте, као и Совјети, нијесу доживљавали непријатељима. Убрзо након овог напада, у јесен 1941, процијенивши да рат неће дуго трајати, отпочели су обрачун са унутрашњим, класним непријатељем. У тој борби особито ревносни били су црногорски комунисти. Људе угледне у народу прогласили су „издајницима“, „кулацима“, „непријатељима револуције“ и гдје год им се указала прилика убијали су их. Највећим непријатељем означили су Југословенску војску у отаџбини.

Док су комунисти вршили диверзије и потом бјежали, остављајући народ да над њим Њемци изврше одмазду у сразмијери сто стријељаних за једног њиховог убијеног војника, припадници Југословенске војске у отаџбини су против Њемаца ратовали: 1943. године су заузели Вишеград, Пријепоље, Нову Варош… Комунистичким марифетлуцима ови ратни успјеси у BBC програмима приписани су партизанима. Та лаж имала је дубок утицај на западну јавност и, посљедично, на политичку подршку првенствено Велике Британије. А они који су на овакав начин издејствовали подршку савезника својим акцијама, увијек на подручјима на којима живи српски народ, произвели су покоље више хиљада, што одраслих што дјеце, у Краљеву, Крагујевцу и другдје.

Јединице Црвене армије под командом маршала Фјодора Толбухина у септембру 1944. године, преко Дунава код Турн Северина са румунске и Кладова са југословенске стране, увеле су Јосипа Броза Тита у Србију и потом у Београд. Броз је претходно избјегао да се на острву Вису састане са Черчилом и побјегао је у Москву.

Убрзо по ослобађању Београда совјетски војници и Титови партизани разоружали су четнике који су учествовали у овим борбама и многе од њих су ликвидирали. Ослобађање градова у Србији које су четници пред крај рата извршили сами или заједно са њима приписали су себи.

Припадници Југословенске војске у отаџбини, на традицији четника крајем 19. и почетком 20. вијека који су се борили против Турака у Старој Србији, па четника у балканским и Првом свјетском рату, али и мирнодопских четничких организација измећу два рата, и сами су се називали четницима. И они су штитили српски, али и припаднике других народа, како од окупатора (Њемаца, Италијана, Бугара) тако и од домаћих кољача: усташа, балиста, вулнетара и других, али и од комунистичких партизана који су у многе јаме по кршевитој Црној Гори сасули своје идеолошке противнике. При том су у њиховим јединицама ратовали и муслимани из Босне, Словенци и други.

Црногорски комунисти, као и током рата, његовим крајем и након њега безочно су се обрачунали са својим идеолошким противницима. Након покоља у Словенији у прољеће 1945. године, у својој бестијалности која је узрасла на духовним коријенима идеологије којој су предали своје душе, након Резолуције Информбироа 1948. године обрачунали су се са својима.

Убрзо су своју обраду историјских догађаја, посебно оних у Другом свјетском рату и након њега, упумпали у медије, школе, културу, науку… Своје идеолошке противнике, а особито Југословенску војску у отаџбини, нагаравили су да не може бити црње. Четници су им синоним зла. Све своје ресурсе упрегли су у стварање такве слике о четницима. Како су то радили, добро илуструју филмови Вељка Булајића. Ставили су четнике на други тас ваге у односу на усташе. Идеолошко „братство и јединство“, које је за плод дало крвави распад Југославије, утемељили су на доктрини колико усташа, толико и четника. Хрвати имају усташе, Срби четнике, и то је то. Четницима су покрили своје злочине, али и злочине Муслимана, Албанаца, Мађара, Бугара и других над српским народом.

Посластица им је била да придобију дјецу својих идеолошких противника, посебно оних које су побили. Натурали су им „кривицу“ њихових родитеља. Међу њима је не мало потомака њихових жртава, па и оних из четничких породица. Данас заједно из мозга вриште на сваки помен четника који није у негативном контексту. Отуда и хистерија након бесједе митрополита Јоаникија 3. маја у Разбоју у Лијевче Пољу.

Црна Гора је неугасиви жар. Потребно је само пирнути и она плане. Потпалити је особито је лако у ово вријеме када је новинар и мудрац на друштвеним мрежама свако ко има телефон, а у Црној Гори има га свако још од колијевке. Ових дана Црна Гора је – посута бензином.

У селу Горње Заостро код Берана 8. августа митрополит будимљанско-никшићки Методије открио је споменик Павлу Ђуришићу. Након интервенције надлежних државних органа, овај споменик истог дана је пренијет у оближњу цркву. Услиједила су хапшења и хистерија по медијима, особито на друштвеним мрежама, и сладострасна прозивка ко је осудио а ко није постављање споменика Ђуришићу. Муњевито је на црногорску јавност изливена комунистичка доктрина о четницима као злочинцима.

Услиједила је и реакција: актуелизовано је питање нелегалног постављања споменика Јусуфу Челићу, командиру чете волунтара који су у Другом свјетском рату извршили злочине над православним становништвом на подручју Плава и Гусиња. Овај споменик постављен је још 2013. године. Оживљена су и питања два споменика националном хероју Албаније Дед Ђон Лулију, команданту албанских трупа које су се крајем 19. вијека бориле против црногорске војске у Плаву и Гусињу, која су постављена у Тузима, затим преименовања Савиних извора (по Светом Сави) у Гусињу у Али-пашине, по Али-паши Шабанагићу који је 1879. године, противећи се одлуци Берлинског конгреса да Плав и Гусиње припадну Црној Гори, на Новшићу поразио црногорску војску коју је предводио Марко Миљанов, па име медресе у Тузима по турском султану Мехмеду II Фатиху који је у другој половини 15. вијека освојио Подгорицу, Бар и Улцињ…, све до 2022. године незаконито постављене спомен-плоче у Морињу на којој пише „Током великосрпске агресије на Хрватску, овдје је био логор…

Споменик Јосипу Брзу Титу који је подигнут у Подгорици 2018. године као да је невидљив. Безмало, нико га јавно не оспорава. А управо Броз је на самом крају рата, без икакве ратне потребе, тражио од савезника да бомбардују градове у Србији и Црној Гори, међу њима у Подгорицу. Подгорица је 5. маја 1944. године разорена: уништено је око 60 одсто њених зграда и убијено преко 500 цивила, од нешто више од 13.000 становника колико је у то вријеме имала. Подгорица је већ наредне године понијела име свог џелата и носила га је до 1992.

Југословенска војска у отаџбини била је веома озбиљна војна формација коју су водили школовани официри.

У нашем народу постоји изрека: „Тешко земљи преко које војска прође“. Вјероватно не постоји војска која је ратовала а да неки њен припадник није починио злочин. Чинили су их четници, чинили су их и партизани. Само што су четничке злочине комунисти након рата надували да нијесу знали да стану, а своје су подвели под „лијеве грешке“. И данас, преобучени у посткомунисте неколико боја, грчевито се држе ове „научне“ позиције. Пипне ли им ко у њу, реагују као мечка која брани младунце. Па и само довођење у питање историјске „истине“ коју су успоставили бруталном силом безочног побједника им је „ревизија историје“. Узрасли на насљеђу црногорских комуниста, на њиховој идеологији али и на њиховим злочинима, на њиховом бијењу везаног, у одбрани својих позиција су бескрупулозни. Да се данас зарати, по њиховом понашању судећи, клали би своје идеолошке противник страственије од својих претходника. „Ништа не заудара на фашизам као ваш ‘антифашизам’“, поручио им је Михаило Меденица.

Не могу се довијека Павлом Ђуришићем покривати „пасја гробља“ током рата, али ни Црногорска православна црква, ни скарадни Факултет за црногорски језик и књижевност и исто тако скарадно признање Косова за државу, ни референдумска крађа 2006, ни насилно увођење Црне Горе у НАТО, ни криминал тешко сагледивих димензија који је сада изузетно тешко сузбити… у миру. Али, да би истина избауљала из комунистичког буџака у који је запретана, потребно је сагледати узрочно-посљедичне везе и контекст ратних и поратних догађања у Црној Гори. То није могуће ни користећи Павла Ђуришића као зицер за свађу, ни користећи га као погонско гориво, ни као упаљач на бомби црногорске братомржње. Не брани се истина популистичким препуцавањем, него озбиљношћу и добром намјером.

Ко је то у реакцији у Црној Гори на помињање Павла Ђуришића од стране митрополита Јоаникија у Лијевче Пољу 3. маја уочио добру прилику? Ко у њој учествује а не види, слијеп је код очију. Ко учествује а види, у функцији је.