Пише :Дејан Бешовић

Свуда се запажа, да су гомиле већ биле подигнуте, кад су се становници почели сахрањивати у гробљима и подизати цркве, јер су гробља и старе црквине готово oć oдувијек у близини или испод камених гомила, а код земљаних гомила (код оне у Морачицама) тај се однос још боље види, јер су у већ готовој гомили после умрли  закопавани . Гомиле су дакле старије од гробаља и од цркава.  Гомиле нису растуране, да би се направило мјеста за гробља и за цркве, а то значи, да је и гомиле и гробља са црквама подигао исти народ: и пошто је престао градити гомиле, тај народ није напуштао освећена мјеста на којима су му биле гомиле, него је на њима после подизао своја нова светилишта и сахрањивао своје мртве по новом, хришћанском начину. Али који је то народ био? Има разлога, по којима би то могли бити још Илири, али има исто толико и можда још јачих разлога, да су гомиле могли подизати и стари Срби,прије масовног покрштавања 1219.године .Питање ће се моћи тек онда ријешити, кад буду све врсте гомила на Балканском Полуострву добро проучене и упоређене како међу собом тако и са много  других европских, нарочито словенских земаља.

Исто тако као гомиле не могу нам готово ништа казати о етничким приликама у старим Братоножићима стара гробља и црквишта. Гробаља има заиста врло старих, скоро сасвим скривених у земљи. Али ни та стара, као ни друга, новија, гробља немају на себи никаквих знакова, који би се могли употријебити за етничко разликовање нити има било какве видне разлике између старијих гробаља и новијих. Сва су она била обложена, а нека и покривена, грубим, повећим каменим плочама и имала су по један надгробан камен неправилног, већином коначниг облика.Ни црквине немају ничега карактеристичног. Видимо само, да су цркве биле неке зидане кречом, ,у клак’, а неке и просто, без креча, од наслаганог камења, „у сухозад“. Да ли се може сматрати, да су ове зидане цркве остале из једнога времена, а оне од сувомеђе из некога другог, то је тешко рећи. Но ипак  чини нам се  вјероватније, да је и једних и других било у истим временима и да је зависило од стања и од других прилика, да ли ће становници саградити једну или другу врсту. Све су црквине врло мале, те је јасно, да су црквице служиле само за потребу појединих брастава и села .

За селишта, која су до данас очувана, већ смо поменули, да показују, како су негдашња села бида на вишим положајима него садашња: на вишим странама или и на брдима и косама. Тако су на вишим странама и на заравнима селишта: Борово у Вјетернику (по Мајићу и Бољесестра; на заобљеним бреговима; Тримојевићи, Кораћи, Братњиве и Селине; на косама: Парче и Вратигој) По онима, које смо на терену  видјели , и по другима. које је описао Мајић, смијемо  с правом  тврдити, да су и куће у тим старим селима биле више размакнуте једна од друге него у данашњим селима. Дакле , по свему се  види, да је и начин насељавања у Братоножићима раније био другачији, што је свакако долазило од другачијих физичких прилика, нарочито од веће шумовитости, и од много јачег занимања сточарством, него што је данас. Стара кућишта су ријетка, јер обично ново становништво подиже куће на ранијим кућиштима. Зато се и за оно кућишта, што их има, већином знају породице, које су на њима живјеле. Само у селима Дуги и Лутову има старих кућишта, о чијем се становништву сада ништа не зна. По очуваним остацима од старих кућа види се, да су то биле све сувозидне куће од крупног материјала. Има и врло дебелих зидова, од преко једног метра дебљине.Јасно је према свему, да се материјални остаци од старог братоношког становништва не могу употријебити као знаци за проучавање о етничком карактеру становништва. Остаје нам да видимо, колико нам у овом погледу могу помоћи они други остаци: успомене, очуване у топографским именима и у народним предањима о старијем братоношком становништву.На првом мјесту да се задржимо на самом племенском имену Братоножићи. Видели смо, да се оно јавља први пут средином 15. вијека и да се без сумње још онда њиме звало цијело племе или неко знатније, веће браство, које је становало у данашњој братоношкој области. А то значи, да је име Братоножићи морало постати још прије 15. вијека, јер се најприје тим именом могло прозвати само неко мање браство, па се после са јачањем тога браства ширило и његово име, док се није посве проширили на цијелу  данашњу област. Имамо дакле пред собом двије поуздане ствари: прво, да је у данашњој братоношкој области већ у средњем вијеку морало бити неке јаче сродничке, племенске или браственичке, цјелине под именом Братоножићи, и друго: само то име Братоножићи. Каквог је поријекла могло бити ово име? У старим српским записима  налазимо повећи број имена од корена Брат.(упоредити :   рјечник Ђура Даничића: Рјечник из књижевних старина или Светостеванску хрисовуљу у Споменику Срп. краљ. академије наука, том четврти ), па међу њима и једно, које је врло блиско имену Братоножићи (ibid ). Али што је за нас најзначајније, да су сва та имена носили Власи, пастири романског поријекла, који су већином живјели по катунима. То нам даје разлога да вјерујемо , да је и мушко име Братоног, од кога је морало постати презиме Братоножићи, било име неког Влаха или влашке митске личности . Тај је Влах био предак пастирског браства које је имало своје катуне у области данашњих Братоножића и које се по њему прозвало Братоножићи. Да ли је то браство било већ посрбљено, кад се прозвало Братоножићима, то не знамо. И наставку могли бисмо вјеровати, да је већ било посрбљено. Али да се могло тако прозвати а бити још задуго влашким браством, показују нам данашњи примери са Власима у источној Србији и Јужној Албанији : многи од њих имају презимена српског облика или чак и чисто српска презимена, а међутим су још непрестано прави Власи.Из језика братоношких Влаха, који је наравно био мјешавина од илирског и романског, па касније је  подлегао и утицају српског језика преостала су свакако и она несрпска браствена и месна имена: Букумири, Тримојевићи, Мацуре, Мерад, Сука, па можда и нека од ових: Ничин-Главица, Кораћи, Бушат-уба, Парче, Вратигој, Гулова Глава, Карков До, Љумечевица, Барзии До и Барзићи, Љајивовићи, Љаљовке, Љаљовина, Лечин- стране, Лутово и Фируњач( сравни : Дејан Бешовић: Влашка имена у Братоножићима и Кучима ,САНУ ,Институт за историју Срба ,Београд 2022 .,стр.13 -19 )Сва ова имена, изузевши последња три, налазимо у предјелу око Клопота и Пелевог Бријега, дакле баш у средишту братоношке области. А то значи, да су ти стари братоношки Власи заиста и било насељени  у тим предјелима. Њима је одатле и било најпогодније да  рашире своје име и своју област на цијело земљиште између Мораче и Мале Ријеке. У прилог овој тврдњи иде и то, што је данашње браство Лаловићи у селу Јаблану, које је поријеклом од старих Букумира, све до пре 100 година становало на Пелевом Бријегу, у селу Змијанцу, и што су многа од исељених брастава у Васојевићима, за која се сад у Братоножићима више и не зна, такође поријеклом са Пелевог Бријега. Ко се називао Букумирима, то сад не знамо. Могао је то бити епитет целог старог племена Братоножића или само једног њихова дијела, а могло се тим именом звати и неко засебно браство, које је касније  ушло у обим братоношке области и племена.Из којих је родова и братстава било састављено старо братоношко племе, о томе се сад може само нешто, и то непоуздано и непотпуно, говорити на основу очуваних имена и успомена и на основу наведених података из описа племена Васојевића. Тако су у Морачицама бнли свакако неки Ратковићи, у Павличићима несумњиво браство тога презимена, у Виоцу( Вилац ) Пејушковићи; близу Клопота: Тримојевићи, од којих је можда било и браство војводе Ликовића, даље Кораћи; у Сеоштици: Шћепанчевићи, Страхињићи, Живковићи и Вучинићи (сада Гарићи у Брскуту) и Љумовићи; у старом селу Парчу близу Пелева Бријега: Шошкићи, Царичићи и још неке непознате породице које су заиста постојале али немамо поузданих извора о њиховим презименима ; у Змијинцу на Пелеву Бријегу: Мацуре (Јелавићи) и Букумири (Лаловићи); у самом селу Пелевом Бријегу: Барзићи, Гудовићи и Докићи; близу садашње Бољесестре: Љајиновићи; у Лутову Прашчевићи и још неке такође  непознате породице. Осим тога у старе Братоножиће спада свакако бар већина поменутих братоношких досељеника у Васојевићима, за које не знамо, из којег су братоношког села: Кељановићи, Жмикићи, Станковићи, Барјактаровићи, Вујовићи, Вељићи, Бутрићи и Бисмиљаци (овима потоњим  није познато раније презиме).

За сваки од именованих родова и брастава зна се, да није ни у каквом сродству са данашњим главним братоношким браствима, која су новијега поријекла. Али не знамо, да ли су била у каком сродству и та стара братоношка браства међу собом. Врло је вјероватно, да су се у братоношку област рано почели настањивати Срби, и то свакако најпре Лужани с југа, из Зетске долине. То је утицало, да се и братоношки Власи временом посрбе. Отуд видимо, да и већина поменутих имена за стара братоношка браства има српски облик и да су имена за села и за остала места с малим изузетком сва српска.

Сви родови, који су и до данас заостали од старих Братоножића, а то су: Гарићи у Брскуту, Царичићи и Пејушковићи у Виоцу и Лаловићи-Букумири у Јаблану славе и сад Св. Николу а приславу  Св. Петку (26. јула). Изузетак су само Вукајловићи (Аврамовићи) у Клопоту, који су промијенили славу.Видјели смо осим тога, да све братоношке породице, које су се преселиле у Васојевиће, и сад славе Св. Николу. Овоој констатацију треба додати и то, да су и стари досељеници, Вујотићи у селу Дуга умјесто своје негдашње славе примили Св. Николу као братоношку славу, а то су исто учинили и преци данашњих најбројнијих  братоношких  брастава, „Братових” потомака. Све нам то онда несумњиво показује, да је слава старих Братоножића био Св. Никола а »прислужица“ летњи Петковдан. Ову прислужицу старих Братоножића примили су и сви досељеници, тако да сад цијело племе слави летњу Св. Петку; једино данашњи становници села Лутова преслављају место љетње јесењу Св. Петку (14. октобра). И ово јединство по слави и прислави показује нам, да су стари Братоножићи заиста били племенска целина, ноја се првобитно развила из једног сродничног језгра.Такође ово на показује и чињеницу да је то сродничко језгро несумњиво српског етничког поријекла .

                         ( наставиће се )