Пише: Дејан Бешовић

 Ровински се даље труди да покаже како се и нз прошлих односа између Братоножића и Куча види да су они једни другима били блиски и шта више сродни. Зато опширно прича о преласку кучког војводе Љаља Дрекалова у православље, у којем је имао знатну улогу и братоношки војвода Пејо Станојев. За Љаљем  су после и остали кучки католици примили православље. За тај успех налази Ровински да имају заслуге и братоношки Срби. »То је, вели, разумљиво: Срби, који су се населили у садашњим Кучима и били окружени многобројним арбанашким становништвом, могли су једино у Братоножићима тражити ако не материјалне, а оно моралне потпоре своме елементу.“ (стр. 88 и 89).Један од главних адута у читању Павла Аполоновича јесте топоним у Безјову „Бискупова долина “ која се налази испод Српско православног гробља у истоименом селу у Кучима .У овоме нагађању Ровинског о сродству Куча и Братоножића може заиста имати истине, али само у погледу на старе Куче и Братоножиће.Ја сам већ у »Кучима“ (стр. 167 и 168) навео разлоге, који иду овоме у прилог. Један је од тих разлога истакао и Ровински. У једној од даљих тачака, гдје будемо говорили о саставу старог братоношког племена, поменућемо и ову претпоставку опширније. На старе, сасвим давнашње Братоножиће може се односити и народном  васојевићско предање, које такође саопштава Ровински у свом чланку »Грађа за историју Васојевића“ (»Нова Зета за 1889“). По том предању има на брду Ножици, у близини кућишта васојевићског претка Васа, трагова од »некакве грађевине, за коју се прича, да је био манастир, из кога калуђери приморани били су уклонити се због зулума са стране Братоножића (стр. 340). И у поменутој књизи Черногорије Ровински помиње васојевићско предање, да су на Ножици, која је сад цела васојевићска, некад живели Братоножићи и да су тамо чинили разна насиља и између осталога срушили и тамошњи манастир. Уопште васојевићско предање не представља однос између старих Братоножића и старих Васојевића онако пријатељским, какав је био по братоношком предању у почетку између њих: Братоножићи веле, да су Васа њихови стари прихватили и населили на Ножици, на свом земљишту. Свакако кад су се Васови потомци после намножили и осилили и почели отимати земље и од Братоножића, настало је место ранијега пријатељства непријатељство. Доказ томе видимо у васојевићском предању, да је братоношки војвода Пејо тужио султану Васојевиће и да је султан наредио скадарском везиру, да турска војска нападне Васојевиће. Пећски паша Мустај-паша удари на Васојевиће, али буде побеђен (Ровински: »Грађа за историју Васојевића у »Новој Зети (за 1889, стр. 342).Ровински сматра становнике најсевернијег братоношког села Јаблана за остатак богумила (Черногор., 90). Али је ово његово мишљење сасвим погрешно. Народ у Братоножићима не зна ништа о богумилима а становнике села Јаблана не зове богумилима него Букумирима. О тим Букумирима говорићемо даље опширније. Овдје само да напоменемо, да су они остатак од најстаријег познатог братоношког становништва и да се њинхов назив Букумири не може доводити у везу с речју богумили, него да има сасвим друкчији историјски и лингвистички постанак.Ровински нам и Брскућане сврстава у некакве  Брскулане, становнике села Брскута, представља као сасвим загонетну групу братоношког становништва, која се, вели, у Брскуту настанила раније од свих Братоножића и не сматра себе ни за Братоножиће ни за Куче. И да би повећао ову загонетност, Ровински подсећа и на близину Букумирског језера и Букумирског гробља (обоје у Кучима). Могло би се за неко раније, нама непознато становништво предела Брскута веровати, да је букумирског порекла и да има неке везе са поменутим језером и гробљем (в. и »Кучев“, стр. 162).Али поријекло данашњег брскутског становништва није нимало и загонетно, него је напротив сасвим тачно познато: за свако се тамошње браство зна, од кога се братоношког или кучког браства одвојило и кад је то временски  било. То насељавање ових брастава и није сасвим давнашње: почело је тек пре десет пасова. О кучким браствима у Брскуту  већ смо говорику  у раду о  „Кучима«, а о братоношким ће бити говора у овом раду. Најзад да поменемо, да податак Ровинског, како су становници братоношког села Лутови Пипери (Черног., стр. 91) такође није тачан. Њега треба у толико измијенити, што сами Лутовци нису из племева Пипера, него је напротив велики дио данашњег пиперског становништва поријеклом из Лутова и у блиском сродству са садашњим лутовским браствима.Према ономе што нам је уопште познато о најстаријим етничким приликама у западном дијелу Балканског Полуострва, можемо претпостављати, да је у области садашњих Братоножића било илирског становништва, које је касније било изложено најприје романском а после српском утицају. Али немамо ниједног помена о томе становништву на самом данашњем братоношком земљишту нити иједан извор  и о његовој каснијој  судбини.

                         ( наставиће се)