Старо Грацко – Из великог црног џипа швајцарских регистарских таблица једна рука истреса пепељару на путу код Липљана. Около стоваришта, пумпе, продавнице, с леве стране две српске куће спаљене и девастиране извирују из великог растиња и шикаре. Имена на српском језику, на свим знаковима, префарбана су црном бојом. Код прецртаног натписа Старо Грацко скреће се на уски пут и улази у село, које је постало симбол жртве и место једног од првих организованих злочина на Косову и Метохији после уласка мировних мисија 1999. године. Преко пута спомен-плоче страдалима стоји полицијски аутомобил и службеник у униформи забрањује да се посетиоци паркирају на спрженој трави испред лепе ограде и куће. То имање је купио Албанац. И он не може да прихвати да се макар јуче, на најтужнији дан у историји овог места, неко на пола сата паркира, док се не заврши парастос убијеним жетеоцима. Овде се долази као на острво, двадесет шест година с истим питањима: Како преживети у оваквом окружењу, како сачувати сећања, како се одржати изнад очаја и монотоније у којој двадесет шест година од сукоба и жртава примећујете само назадовање, има ли смисла понављати јад и шта после свега можемо да кажемо о њему?
Сурове чињенице одмах после потписивања мира и завршетка рата 1999. године јасно говоре: Четрнаест мирних сељака, међу њима и један дечак, отишли су да жању жито. Масакрирани су 23. јула 1999. године на својим њивама. Под утиском злочина и без утицаја политике, истражна јединица британског Кфора обавила је савршену истрагу. Ослободилачка војска Косова и њена јединица „Фортуна” поубијале су мирне сељаке. Све су идентификовали и ухапсили њих педесетак. Пресрели су њихове комуникације. Вођа је Бег Шаћири из суседног села. Побили су, протерали и из липљанске општине, како у њиховим документима пише, елиминисали просветне, здравствене раднике и остатке српског административног система. Тражили су да нападну Штрпце и Добротин, али им је недостајало „материјала” – људе су имали.
Писмо је упућено Шукрију Буји, једном од команданата и првих људи Албанаца из овог краја. Британци су ушли у њихове домове, забележили шта су возили и куда су се кретали. Неки су у затвору и тучени. У заплењеном дневнику Линдите Крензи, фризерке из Липљана, која је у слободно време ратовала у ОВК и на Паштрику, види се да је желела да и она оде на житна поља села Старо Грацко. Онда је на сцену ступио тадашњи шеф Унмика Француз Бернар Кушнер и поручио: „Реч је о чиновима разумљиве освете!” Тог тренутка све је било завршено. Савршени злочин је онај у којем се све зна, а правде нема. Каснији траљави процес био је само награда за злочинце, а докази и хапшења, на пример, Малзума Битићија, били су чиста куповина времена. „Политика” је интегрално објавила сва документа из истраге. Нико није реаговао. Специјално тужилаштво Косова обуставило је истрагу у мају 2017. године. Остали су само бол породица, вера у исправност жртве и упорна потрага за правдом.
Јуче се нико из међународне заједнице није удостојио да дође у Старо Грацко. Игуман Светих архангела код Призрена, архимандрит Михаило Тошић, служио је парастос. Свака реч коју је изговорио подсећала је на тај дан пре 26 година. Он је био ту и видео је све, а иза благих речи које је јуче упутио стоји слика масакра, понижења и смисла који говори да се ова земља не може оставити. Иако о томе не говори, види се да га је масакр трајно обележио и да је запамтио тугу патријарха Павла, мајке, сирочад, као и одлуку да се преживи. Гледа у децу, која му се, онако великом, осмехују, окреће се после парастоса и каже: „Ми смо овде, на нашој земљи, постали много мање од мањине. Сад смо малобројни, али нам благодат Божија и љубав Божија дају снагу да опстајемо. Све док и један од нас живи ово ће бити наша земља и док год нас има славићемо Бога и сећаћемо се својих жртава. Сигуран сам да ће их Господ као мученике и страдалнике наше косовскометохијске земље примити у царство своје.”
Потпредседник Српске листе Далибор Јевтић позвао је међународну заједницу да поново отвори истрагу и учини све да се починиоци казне. „Живимо у временима када желе, не само да они који чине злочине прођу без казне, већ да и нама забране да о тим злочинима говоримо и да тражимо правду.” Посебно је истакао случај помоћника директора Канцеларије за КиМ Игора Поповића, који је ухапшен због тога што је говорио о злочинима ослободилачке војске Косова на парастосу у Великој Хочи, зато је „на годишњицу крваве жетве важно поручити да нећемо престати да тражимо одговорност, да нећемо престати да захтевамо правду”.
Срби из Старог Грацка о масакру се изражавају сведено и види се да не могу да га раздвоје од живота. Славица Јанићијевић Поповић изгубила је брата од седамнаест година, оца и стрица и колико год се трудила да има осмех у животу, сенка бола иде с њом. Пали три свеће испод плоче и између цвећа намењеног њеним најмилијима. Има снаге за уздржан уздах и потребу да међу последњима напусти место парастоса и сећања. Песник Ратко Поповић стоји испред мермерне плоче на којој се, као у огледалу, види његово лице. Ту су урезани и његови стихови: „У мом се пољу весела жетвена песма не чује више.”
На жетви су убијени и измасакрирани: Ђекићи – Божидар и Станимир, Јанићијевићи – Миле, Момчило, Новица и Слободан, Цвејићи – Љубиша и Саша, Милован Јовановић, Андрија Одаловић, Никола Стојановић и Миодраг Тепшић
Обележавање злочина, парадоксално, јесте и тренутак када село живи, јер се у част жртава игра фудбалски турнир, одржи кратак књижевни час и дођу гости као на неку врсту ходочашћа. Венце су положили представници Канцеларије за Косово и Метохију, општина Приштина и Липљан, Косовског управног округа и представници борачких организација.
Аутор: Живојин Ракочевић
