Пише:Дејан Бешовић

По успостављању власти, Османлије су завеле у Црној Гори порезе и спахијске дажбине као и у осталим дјеловима царства. Народ хришћански или како су га погрдно звали Раја је плаћала ушур (десетину), харач, испенџе и друге дажбине тзв. бадухаве. Уведена су два тимара за двојицу спахија и тимар, који се састојао од једног села, за кадију. Поред двојице спахија, који су добили и монопол на трговину вином, постојало је 53 муслима чија је имовина у потпуности ослобођена сваког пореза и дажбина. Сви муслими су били Срби, а и за спахије се чини да су били домаћи људи. После пада, Срби су били изложени разним прогонима, ратним злочинима, угњетавању и геноциду од стране отоманских а касније и домаћих  муслимана, укључујући и злогласни систем „Данка у крви“, присилне асимилације(исламизације), разне шеријатске неједнакости, укључујући присилни рад, џизју такозвано оштро опорезивање и ропство.Отпор становништва османској власти, поред покушаја војних акција у сарадњи са Млечанима за вријеме Млетачко-турског рата (1499—1503), је био уочљив и у покушајима да се избјегне плаћање харача. Неплаћање харача с једне стране и специфичност терена са друге, као и сточарско занимање већине становништва навели су Султана да донесе одлуку о издвајању Црне Горе у посебан санџакат и додјељивању посебног статуса филурџија-слободних сељака сточара за њено становништво. Први санџак-бег је био Скендер-бег (Станиша), трећи син Ивана Црнојевића, који је у Црну Гору стигао 1514. године. Нови статус становништва донио је другачији порез, они су сада од куће и баштине плаћали филурију, која је износила 55 акчи. Од тога је 33 припадало султану, 20 спахији, а двије акче сакупљачу пореза. Пошто спахија није било, приход који је требало да се исплаћује њима, уступан је санџак-бегу. Скендер-бег је остао на челу Црногорског санџака до 1528. године. Тада је Црна Гора као посебна област ушла у састав Скадарског санџака.У Млецима је 1536. године Молитвослов штампао јерођакон Мојсије, како се потписао, јеродиакон моиси от србские земли, отчеством же от мјеста нарицаемаго будимли. Павле Ровински наводи: Да је то у Будимља у Васојевићима, код Берана. Исти јерођакон у штаманом Сборнику детљније наводи свој родни крај, па наводи Будимље близу манастира Шудикова.Значајна прекретница у историји српског народа у Црној Гори означена је избором владике Данила Шћепчевића  Петровића-  Његоша (1697), чиме је започело ново раздобље током кога су Црном Гором управљале српске православне владике из куће Петровића -Његош. Захваљујући специфичним историјским околностима и својим личним способностима, владике су поред свог црквеног старјешинства стекле и положај народних поглавара. Ово раздобље је трајало до успостављања свјетовне власти и стварања Књажевине Црне Горе године 1852.Постепено изграђивање Црне Горе као политичког ентитета у раздобљу од краја 17. до средине 19. вијека остварено је првенствено захваљујући кључном доприносу Цетињске митрополије, која је представљала главни стожер окупљања духовних и народних првака. Захваљујући великом угледу, цетињски митрополити су током овог раздобља успјели да окупе разједињене и завађене племенске главаре како у Црној Гори ,Брдима ,Скадру ,Полимљу тако и у Боки Которској. У исто вријеме, постављени су темељи за изградњу средишње земаљске управе у Црној Гори. Тиме је створен специфичан облик политичке власти, у коме се на челу земаљске управе налазило свештено лице, што се у политичкој теорији означава као хијерократија.Црногорско комунистички историчари ово стање називају и теократија .Током овог раздобља, цетињски митрополити из куће Петровића Његош су као и њихови претходници припадали канонској  јерархији Српске патријаршије, све до њеног укидања 1766. године, након чега су наставили да одржавају везе са преосталим дијелом српске јерархије, у тадашњој Карловачкој митрополији.Ради каснијег сагледавања значаја Српске цркве у Црној Гори претеча данашње Митрополије црногорско-приморске била је Зетска епископија коју је основао Свети Сава Немањић  (1219/1220). Први зетски епископ кога је поставио био је по свој прилици Иларион Шишчевић а други Герман Ивезић . Сједиште прве епископије убрзо се усталило у манастиру Светог Михаила на Превлаци код Тивта. Ту се оно задржало преко 200 година. Српска немањићка држава доживјеће врхунац за вријеме цара Душана Силног, кад је 1346. године српска црква са ранга Пећке архиепископије уздинута на ранг Пећке патријаршије. Први патријарх српски постао је дотадашњи архиепископ Јоаникије Први . Исте године је и Зетска епископија уздигнута на степен Зетске митрополије и она је као таква остала до данас.Све до средине 15. вијека сједиште Митрополије било је у Боки Которској, када је силом прилика преко Будве, Пречисте Крајинске, манастира Врањине, манастира Светог Николе на Ободу, пренијето на Цетиње. Митрополит Василије Петровић, у својој „Историји о Черној Гори“, писаној у Русији, која је уједно и прва историја Црне Горе, биљежи историјски потврђено предање да су „Млечићи, послије одласка митрополита потровали превлачке калуђере. Том приликом потровано је 72 калуђера, а манастир срушен“.О томе је детаљно писао Прота Момчило Кривокапић . Млечанима је овај манастир сметао као православно упориште на јужном Јадрану. Ово је уједно и било раздобље, када су Млечани преотели Балшићима, односно њиховим насљедницима Лазаревићима и Бранковићима, њихове приморске посједе па су у њима настојали да потисну православље. За манастир Светог Николе на полуострву Врањини се сматра да га је основао први зетски епископ Иларион. Доња Зета, у којој се налазио и овај манастир, у вријеме пресељавања Митрополије је потпала под власт господара Горње Зете Стефана Црнојевића.Зетски митрополити пренијели су 1485. године своју столицу стално у Црну Гору, на Цетиње, и настанили су се у Богородичином манастиру, задужбини црногорског господара Ивана Црнојевића,којега је латинска јеретичка секта која себе назива „црногорска православна црква “ мимо свих правила и канона прогласила за светитеља .Они су и даље вршили духовну надлежност над цијелим својим старим подручјем, које је у приморју припало Млечићима, а у Доњој Зети и око Скадра, Турцима. За ово подручје под Турцима држали су они и даље викарног епископа, који им је обично постајао и насљедник на митрополитској столици. У први мах живот ове црногорске митрополије почео је лијепо да се развија. У њој је 1493. уређена прва српска штампарија и штампане прве српске књиге. Послије коначне пропасти државне самосталности (1499), наступила су и по  митрополију врло тешка времена. Митрополит је морао признати за старјешину охридског архиепископа, који је у то вријеме управљао српском црквом послије пада Српске деспотовине (1459). Тако је и црногорски митрополит Василије учествовао 1532. године на охридском сабору  који се састао да осуди смедеревског митрополита Павла, када је овај покушао да обнови Пећку патријаршију. Али послије успјешног обновљења Пећке патријаршије за вријеме Патријарха Макарија Соколовића (1557), Црногорска митрополија дошла је поново под њену духовну власт. Када је 1766. године Пећка патријаршија поново укинута, Црногорска митрополија није подвргнута Цариградској патријаршији, као остали дијелови српске цркве под турском влашћу, већ се ослонила на руску цркву, која је сходно тадашњим приликама сматрала митрополију за аутокефалну.Љубомир Дурковић – Јакшић је 1988 .године објавио значајну студију Црногорска митрополија никада није била аутокефална ,у којој каже: Никада није забележено нити  је било разлога да Српско – православна митрополија црногорско-приморска икада од било кога тражи аутокефалију .Од аустријско-млетачких ратова с Турцима, крајем 17. века, почели су црногорски митрополити да играју све виднију и важнију улогу у народним покретима за ослобођење. Владика Висарион Бориловић (1685—1692) ослањао се је при тој акцији на Млечиће, а његов насљедник Данило Петровић Његош (1697—1735) успио је, преко српских емиграната у Русији, да веже трајно пријатељство између Русије и тадашње Црне Горе. Та околност много је допринијела, да су од сада за црногорске митрополите долазили само братственици из племена Његуша, који су успјели да уведу једну врсту теократске владавине у Црној Гори и готово потпуно ослободе је од Турака. Послије Данила велике заслуге су стекли за политички напредак и државно устројство Црне Горе викарни епископ Василије Петровић (1750—1766), митрополити Петар I Свети (1782—1830) и Петар II (1830—1851).

О овој теми раније су опширно писали :

Нићифор Дучић. Историја српске православне цркве, 1894.

Иларион Руварац, Владике цетињско-зетске и црногорске; а у наше доба Владимир Јовићевић ,Александар Стаматовић,Предраг Вукић ,Јован Маркуш ,Велибор Џомић,Момчило Поповић  и још других аутора  .

                          ( наставиће се )