Пише: Иван Милошевић
Naš sagovornik poznavao je lično brojne istaknute partizanske borce te nas je zanimalo što misli kako bi oni reagovali na činjenicu da su 2025. godine, osam decenija nakon pobjede nad fašizmom, dvije najmoćnije osobe u Crnoj Gori – četnički vojvoda Andrija Mandić i mitropolit Joanikije Mićović, otvoreni poštovaoci kolaboracionističkog pokreta.
„Pretpostavljam da ne bi povjerovali, da je takvo što moguće. A kad bi se ipak uvjerili da takvo što postoji, vjerujem da bi učinili sve što je potrebno da režiseri takve političke instalacije u našoj zemlji nikad više ne izađu na svjetlost dana iz svojih mišjih rupa, inače stalnih prebivališta“
Ово су задње ријечи у тексту Вељемонтенегринског професора са једног Вељемонтенегринског ДПС портала поводом 13. јула. Дакле, за све који нијесу партизани, комунисти и неокомунисти, надлежне су мишје рупе. Помислих да се ради о неком интервју Јова Капичића, али не, ово прича професор универзитета и добитник 13. јулске награде прије пола вијека. И како прије 50 година, тако и данас- сви који нијесу партизани – у мишје рупе! Не знам да ли је још нешто планирано за те у мишјим рупама, али по томе како професор преде своју причу, не бих рекао да би антикомунистима било пријатно и у тим мишјим рупама!
И како сада сјести и разговарати са приофесором и њему сличнима? О чему, зашто и има ли то било каквог смисла? Јер његовом саговорнику, уколико није истомишљеник, судбина је већ одређена и она је закључана у мишјој рупи. Наратори попут поменутог професора друге особе које не размишљају као он и не третирају као људе, него као мишеве! И УДБА не може боље, ни УДБА не може маштовитије, ни УДБА не може темељитије, ни УДБА не може суровије, ни УДБА не може револуционарније! Нема више ни Голог Отока, за оне који нијесу комунисти и то три и по деценије након пада Берлинског зида и скоро 20 година након европске Резолуције о осуди тоталитарних режима, намијењене су мишје рупе! Професорски, партизански, капичићко-ранковићевски и кардељевски нема шта! Тито може мирно да спава на оном свијету, има ко да га брани и то жешће него што су радили његови први сарадници и саборци. Дјеца комунизма боље бране Броза од свих њих!
На прескоке сам прочитао остале тезе Вељемонтенегринског професора и уколико се не варам нигдје се не помиње 12. јул и проглашење независне Црне Горе под италијанским покровитељством као разлог устанка. Помиње Атланстску повељу из августа 1941. године, као један од повода за устанак, а Вељецрногорски комунисти су били претече те повеље, па су је спровели у дјело и прије него што је усвојена. Нешто је у том стилу, али нијесам се превише трудио да све то разумијем!
Оно што је написано о циљу четничког покрета у Црној Гори и међу Србима достојно је раних радова Радоја Пајовића и осталих досљедних комунистичких историчара. По Вељемонтенегринском професору четници су се залагали за етничко чисту Велику Србију и у њој би и четвороношци морали да носе српске мајице, тробојке и остала српска знамења, а ниједан други симбол не би био дозвољен ни у професоровим мишјим рупама. Наравно, средство за остварење тог циља је нож и гибаница!
Просто се човјек упита гдје живи и да ли је могуће да се након 30 година од слома комунизма, отварања разних домаћих и страних архива, потресних свједочења о злочинима комуниста, Пасјим гробљима, Крнову, бројним црногорским јамама које и данас крију кости комунистичких неистомишљеника, у медијима афирмишу поменути и слични ставови и чак се сматрају једином и правом истином. Поред ње ништа друго не постоји – осим мишјих рупа!
Па кад већ нијесам комуниста и сљедбеник фамозних идеја Вељемонтенегринског професора одох и ја у своју мишју рупу, гдје ме смјести добитник 13-јулске награде прије пола вијека и одох да из мишје перспективе посматрам све оно што ће се данас десити у Црној Гори, а што је инспирисано неокомунистичким одбранама и нападима. Ваљда нешто схватим, али не прихватим, па и ако сам у мишјој рупи!
Не дај Боже да сљедбеници идеја Вељемонтенегринског професора дођу неким чудом на власт. Ко зна да ли би њихови неистомишљеници били спокојни и у мишјим рупама?
One Response
Андрија Мандић је црвени војвода ( ухватили су остарјелог војводу да му да ту титулу, а оне се не дају, него зарађују) и нема везе са правим четничким покретом, далеко је од њега, комуњара и сарадник разних служби који ради по диктату и толико је прозиран да показује и одређену врсту глупости и затупљености, а митрополит Јоаникије је из жестоке комунистичке породице, толико зезнуте да га се рођени стриц одрекао, а ту нема братства нити породице кад се свађа између себе. Све што раде њих двојица не раде из срца и убјеђења него по наредби из других држава. Докле све сеже свједочи то да је Црна Гора добила двојицу митрополита, много бре. Мало је правих и храбрих четника у Црној Гори, нажалост. Доста комунисти побили, а дио њиховог потомства претворили у комуњаре.