Пише :Дејан Бешовић
Вилајет Црнојевића или како су га Османлије звале vilayeti Çirn ili је назив за турску управну област, односно вилајет, који је створен на просторима државе Црнојевића, односно Горње Зете, непосредно након успостављања турске власти крајем 1496. године.Према турском обичају, свака новостечена област је одмах пописивана, а први турски попис новоствореног вилајета Црнојевића обављен је већ током првих мјесеци након успостављања нове власти, тако да се већ у марту 1497. године помиње да је тај посао довршен. У турским изворима остало је забиљежено да су поменути попис обавили емин Умур син Тоганов и писар Јусуф син Ахмедов, који су потом прешли на пописивање сусједних Пипера, Куча и Хота.Исти извори свједоче да је новостворени вилајет био назван по Црнојевићима, а не по домаћем обласном називу (Зета), што је било у складу са турским обичајем да се новостечене области називају управо по дотадашњим обласним господарима.Током првих година, највећи посједник у овом вилајету био је Стефан Црнојевић, који је остао у земљи након одласка свог старијег брата Ђурђа Црнојевића, посљедњег владара Зете.На челу вилајета налазио се субаша, а први у изворима познати субаша у вилајету Црнојевића помиње се већ у новембру 1498. године –subaslach governador di stato fo di Zernovich -Вилајети су се налазили у саставу санџака, а вилајет Црнојевића се од свог оснивања налазио у саставу Скадарског санџаката. Такво рјешење остало је на снази све до 1513. године, када је на том простору створен посебан санџакат Карадаг – Црна Гора. Након укидања овог санџака, око 1530. године,на истом простору је створен нови вилајет Црна Гора, који је био у саставу Скадарског санџака.Овдје сматрамо је битно напоменути владаре Црнојевића .
Стефан Први Црнојевић непознате године рођења умро 1465. године, познат и као Стефаница Први Црнојевић, био је српски средњовјековни великаш и први самостални владар Зете из династије Црнојевића. Владао је од 1451. до 1465. године. Претходно је као војвода био у служби српског деспота Ђурађа Бранковића, у вријеме када је област Зете била у саставу Српске деспотовине. Потом се приклонио Млечанима, искористивши повлачење деспотове власти за успостављање самосталне обласне управе у Зети. Током владавине, успио је да одржи Зету између Млетака и Турака. Наслиједио га је син Иван Црнојевић.Стефан Црнојевић се првобитно истакао као војвода, током друге четвртине 15. вијека, поставши један од најзначајнијих великаша на подручју Зете, која је почевши од 1421. године била у саставу Српске деспотовине. У то вријеме, долази до честих сукоба са Млечанима који су из својих приморских упоришта настојали да потисну власт Српске деспотовине не само са приморског подручја Доње Зете, већ и са подручја Горње Зете у унутрашњости. Током ових сукоба, зетски великаши су пристајали уз једну или другу страну, према тренутним приликама, а истакнуту улогу у војним и политичким збивањима на просторима Зете добија великашка породица Црнојевића, која се средином 15. винека учврстила у областима Горње Зете. Главни представник ове породице био је војвода Стефан Црнојевић, који је заједно са својом браћом и другим сродницима првобитно био у служби српског деспота.
У новонасталим околностима, које су наступиле након првог пада Смедерева године 1439., војвода Стефан Црнојевић се током наредних година колебао између деспота Ђурђа, херцега Стефана Вукчића- Косаче и Млетака. Прешавши на млетачку страну, ратовао је против војске деспота Ђурђа и знатно допринио да се учврсти млетачка власт у приморским областима Доње Зете. Војска коју је водио војвода Стеван у неколико наврата је поразила деспотову војску, што је резултовало проширивањем територије коју су контролисали Црнојевићи.Његова жена Марија је била сестра Скендербегова, по коме је добио име први Иванов син Ђурађ.Након 1444. године, војвода Стефан је поново пристао уз српског деспота. У том периоду, због побуне у Грбљу, град Котор је био у тешком положају и тражио је од Млечана да утиче на војводу Стефана да пређе на њихову страну. услед Стефановог пристајања на нове преговоре са Венецијом, у породици Црнојевића избили су озбиљни сукоби међу браћом, који су се завршили тако што је Стефан из преговора потпуно одстранио своју браћу. Склапањем уговора са Млецима 1451. године Стеван је постао врховни војвода Горње Зете коме су Млечани годишње плаћали 500 дуката , а у знак признавања млетачке врховне власти Стефан је био обавезан „Да два месеца годишње ратује за Млетачку републику. Млеци су га 1452. именовали за свог капетана и војводу горње Зете и обезбедили га читавим низом прихода. Територије које је контролисао Стеван граничиле су се са територијама херцег Стефана Вукчића Косаче.Да би Стефаница изразио поштовање према локално моћном херцег Стефану, а према средњовековном начину понашања, био је приморан да свог сина Ивана да као талаца. Ово Иваново заточеништво код херцег Стефана трајало је око десет година, а пуштен је после инсистирања Венеције код Херцега на заслугама Стефана Црнојевића у борбама против Деспотове војске“.Послије смрти Стефана 1465. године владар Зете постаје његов син Иван Црнојевић (1465-1490).
-Иван Црнојевић умро 1490 године био је владар српске средњовјековне државе Зете, односно Црне Горе у раздобљу од 1465. до 1479. године и поново од 1481. до 1490. године. Био је син и насљедник Стефана Црнојевића.Да би Иванов отац Стефан изразио поштовање према локално моћном херцег Стефану, а према средњовјековном начину понашања, био је приморан да свог сина Ивана да као таоца. Ово Иваново заточеништво код херцега Стефана трајало је око десет година, а пуштен је после инсистирања Венеције код Херцега на заслугама Стефана Црнојевића. После смрти Стефана Црнојевића (1465) господар Зете постаје његов син Иван.На почетку владавине, у прољеће 1465. године, Иван предводи своју војску уједињену са Грбљанима и Паштровићима на Котор, послије чега слиједе многи крвави сукоби. Овим чином он напушта политику свога оца која се заснивала на добрим односима са Млечанима. Димитрије Богдановић пише : Видећи непријатеља у новом црногорском господару Венеција уцјењује Иванову главу са 10.000 дуката, и прекида односе са свим поданицима породице Црнојевића. Није забележено да је био и један једини прави интересент за добијање ове изузетно високе награде за Иванову главу.У условима присуства моћне Турске империје под султаном Мехмедом II, познатим под именом Освајач, Иван веома брзо уочава погрешност политике отвореног сукоба са Млечанима и већ 1466. са Венецијом, уз доста муке, склапа мир. Тиме он поново постаје Млетачки вазал, али и поред тога морао је да призна и султанову врховну власт и да му плаћа годишњи харач од 1000 дуката. Да би учврстио своју моћ Иван је од непослушних локалних моћника тражио синове — таоце и тако их приморавао на покорност. Да би Ивана чвршће везала за своје интересе Млетачка република у фебруару 1474. је дала своје племство и Ивану и његовој деци.Османско царство у успону покренуло је 1474. велики напад на Скадар који је тада био контролисан од стране Млечана. У тим борбама учествовале су и Иванове снаге. Исте године ова турска офанзива је сломљена, међутим, Иван осећа да његова престолница на истуреном Жабљаку више није сигурна, јер се Турци утврђују с леве стране Мораче и обнављају Подгорицу, и већ 1475. почиње градњу Ријечког Града на Ободу. Ово мјесто је још за Ивановог живота име Обод променило у име Ријека Црнојевића. Спремајући се да по други пут нападну Скадар Турци стално нападају Иванове територије с десне стране Мораче и у околини Скадарског језера.Осим ових проблема са Турцима, Иван веома често мора да се сукобљава са снагама херцеговачког господара, и свог шурака — херцег Влатка. Ови стални сукоби утичу на губитак људства и слабљење Иванове одбрамбене моћи.Иван Црнојевић обнавља своју државу 1481. из нове престонице — Цетиња. Обнављањем власти Иван је подигао двор на Цетињу где се и преселио 1485. године. Ту је подигао и манастир Свете Богородице и у њега пренео седиште Зетске митрополије 1483. Да би показао оданост и признање врховне власти новом турском султану, Иван је 1485. године свог најмлађег — четрнаестогодишњег сина Станка (Станишу) послао султану као таоца. Турци су младог Станка преобратили у ислам и том приликом он је добио име Скендербег.Пред крај живота Ивану је помагао и замењивао га у вођењу земљом најстарији син Ђурађ, који је после очеве смрти 1490. преузео власт у Црној Гори“.
У току своје владавине Иван, а и остали Црнојевићи, су били врховне судије, и за доношење пресуда користили су Иванова правила која су се углавном заснивала на Душановом законику и на геслу „да се суди по правди а не по моћи и угледу лица”.
–Ђурађ Црнојевић друга половина рођен средином 15 вијека — почетак 16. вијека био је последњи владар српске средњовјековне државе Зете из династије Црнојевића. Владао је од 1490. до 1496. године. Био је најстарији син и насљедник Ивана Црнојевића. Његовим напуштањем Цетиња у јесен 1496. године означен је крај државности Зете, односно Црне Горе, која је тада потпала под непосредну османску власт, а њено је подручје организовано као вилајет Црнојевића у саставу Скадарског санџака. Прво се склонио код Млечана, одакле је током наредних година покушао да поврати власт у Зети, али без успјеха. Потом се преселио у Османско царство, добивши од султана посједе у источним областима. Основао је Цетињску штампарију, прву српску штампарију која је радила од 1493. до 1496. године.Ђурађ је замјењивао оца често на власти, а последње године Ивановог живота непрестано. Први пут се оженио Јеленом, ћерком Карла Мусакија Топије. Шта се са Јеленом после бурних потреса у Зети и Албанији догодило, није познато. Претпоставке постоје да више није била у животу или да га је напустила. Када је Ђурађ преузео престо, Паоло Ерицо которски кнез и провидур који је владао свега двије године 1489—1491), нуди му своју рођаку за жену, желећи да ријеши црногорско—млетачке односе. Ђурађ Црнојевић, јула 1490. године жени се Јелисаветом девојком из венецијанске властелинске породице Антониа Ерица. Кроз женидбу се ослања на млетачку политику у Средоземљу. Дуго су црногорци били незадовољни Ђурађевом женидбом са Јелисаветом. Последица тог не задовољства се огледала кроз преувеличавање да је Јелисавета узрок свађе браће Ђурђа, Стефанице и Станка. Уједно су је окривили за пад Зете.У политици, Ђурађ наставља линију свога оца, укључујући се у борбу против Турака. Он се као и његов отац ослањао на Млетачку републику, али је касније такође морао да прихвати турско вазалство.Владао је Црном Гором од 1490—1496. године. Након што је сишао са политичке сцене, када је Зета била скоро у потпуном ропству Османлија, повлачи се на своје посједе у Будви, са себи најближима. По наводима из дјела „Diarii“ венецијанског историчара Марина Сануда (1466—1536) од Шарла Осмог од Валоа (1470–1498) француског краља, Ђурађ је преко Млетачке републике тражио помоћ у борби против Османлија и повраћају пријестола у Зети. Помоћ је тражио и од папе и Млетачке републике, у вријеме када се са породицом налазио у Венецији (1496).Против Османлија ће подићи устанак 1501. године, али због неуспеха биће приморан да се преда Турцима. Претпоставља се да је умро после 1503. године, највероватније 1514, на имању у Анадолији које му је поклонио султан Бајазит Други . Лазар Томановић наводи податак :Да је он напустио очин престо и пошао у Млетке, да тамо страда, па да се из млетачких тамница спасава бјекством у Турску. Млађи брат Станиша је примио ислам, добивши име Скендер.
Петар Први Петровић-Његош ( Свети Петар Цетињски Чудотворац) у својој Историји Црне Горе наводи писмо Ђурађа Црнојевића, при напуштању Зете и одласка у Млетке. Између осталога пише: …остављам мјесто себе Митрополита Германа, а по њем будуће митрополите, докле, еда Бог промисли за србски народ на други бољи начин“ .Истоветне податке налазимо и код Руварца .
( наставиће се)
