Пише: Дејан Бешовић

Дукља је, дакле, свој највећи успон имала у вријеме Бодинове власти (1081—1099), када је држала Травунију и Захумље које је било под непосредном влашћу Бодинових сродника, те Босну и Рашку под влашћу вазалних господара. Сматра се да је Бодин остваривао извјестан надзор над привредним ресурсима вазалних области, те да је у сврху протока робе из унутрашњости обезбјеђивао а по неким изворима  и градио путеве до приморских градова у Дукљи, чиме је омогућио и њен трговински процват. Вјерује се да је у ту сврху извршио и двогодишњу опсаду Дубровника (1092—1094).

Између 1085. и 1090.године , у вријеме док је драчки стратег био Јован Дука, Бодин се поново сукобио са Византијом. Дука га је потукао и заробио, али се он већ 1091.године  налазио поново на власти. Бодин, као најмоћнији српски владар свога времена, поставио је браћу и његове дворјане, Вукана и Марка, да управљају Рашком. Вукан је у три наврата 1093, 1094. и 1106.године  наставио с нападима са Византију, продирући све до Скопља, Тетова и Врања, али није успио трајно да их задржи. Тиме се створило ново српско државно средиште, те је улога старе Рашке епископије постала све значајнија. Жупан Вукан је у вријеме преговора с царем Алексијем Комниномкоји су се одвијали 1093—1094 .године  за ратне сукобе окривио локалну византијску властелу, тврдећи да су они „не желећи да остану у сопственим границама, вршили разне упаде и нанијели не малу штету Србији“.

У зиму 1096-1097.године  крсташи под Ремоном Тулуским пролазили су обалом источног Јадрана а краљ Бодин их је пријатељски примио у Скадру, но ипак није могао да натјера своје поданике да их не нападају. Бодин је преминуо фебруара или марта 1099. године, након чега је отпочела борба међу властелом око упражњеног престола. Постојале су двије главне струје које су настојале да завладају Дукљом — прва је била струја Бодинове жене Јаквинте, а друга Бодиновог полубрата Доброслава Бодина  који је имао већу подршку домаће властеле и на тај начин је и преузео владарску позицију.Раздор међу властелом у Дукљи омогућио је поновну превласт Византије у тој српској држави. Спорадичне вијести о приликама које су владале у Дукљи и Рашкој у првој половини 12. вијека, што се тиче домаћих извора, могуће је пронаћи у Житију светог Симеона Стефана Првовјенчаног, или пак у Барском родослову, који је ипак нешто прецизнији у својим вијестима из тога времена. На основу тих извора, сазнајемо како је Кочапар Бодин, најближи Бодинов рођак, склопио савез са од Бодина постављеним рашким великим жупаном Вуканом, који је 1094. године такође постао византијски вазал. Заједничким снагама, Кочапар и Вукан, битком на Морачи 1102.године  успјели су да свргну Доброслава и протјерају га у Рашку. На престолу Дукље сада је био кнез Кочапар, којим је практично управљао Вукан. Но, и тај савез био је краткога вијека, те Вукан шаље своју војску у Дукљу, приморавајући Кочапара да побјегне у Босну. Ондје се Кочапар оженио кћерком босанскога бана, а погинуо је у борбама у Захумљу. Вукан је успио да ојача, те је поново покушао да укине вазални однос према Византији, нападајући царске посједе на Косову 1066. године, али није успио у својим намјерама, без обзира на значајне војне побједе.О самој бици на Морачи написано је неколико непотпуних радова :

– Кунчер, Gesta Regum Sclavorum I, Београд, Никшић 2009. 

–Група аутора, Историја Црне Горе I, Титоград 1967.

Једини рад који по нашем мишљењу завређује пажњу је заправо рад Милоша Благојевића :Дукља и Зета две старе Српске државе ,Историјски гласник , САНУ ,Београд 1971 .године у којем аутор пише :

Након Кочапаровог бијега, на дукљански престо  долази унук краља Михаила, Владимир, који се оженио Вукановом кћерком. Такве прилике одобравала је и сама Византија, која је, искористивши рашко-дукљанске сукобе, обије стране држала у вазалном односу. Владимир је након дванаест година владања отрован од стране својих дворјана, које је наговорила Јаквинта, у намјери да на престо постави свог и Бодиновог сина Ђорђа. Промјена је и успјела 1111. године, а у међувремену је умро Вукан, што је довело до превирања и метежа у Дукљи и Рашкој, како свједочи Стефан Првовјенчани. На рашки трон, уз помоћ Угарске, дошао је Завида, којег су пак свргнули синови Вукановог брата Марка, Урош и Стефан Вукан. Завида је уточиште нашао у Горњој Зети, на старим породичним посједима, гдје се и родио. Ђорђе је покушавао да учврсти своју власт, чувајући се претендената из Захумља и Травуније, који су подржавани од стране Византије. Будући византијски цар Јован Комнин, свргнуо је Ђорђа након његове двогодишње владавине од 1113. до 1114.године, и поставио на дукљански трон заточеног Грубешу. Ђорђе је успио да се склони у Рашку код Уроша, који више није био византијски, већ угарски вазал, а његова мајка Јаквинта ухваћена је код Котора и одведена у Цариград, гдје је умрла. Ђорђе је 1121. године код Бара поразио Грубешу који је погинуо у боју уз Урошеву помоћ и вратио своје владарско мјесто, али је 1124. Византија поново наметнула своју власт у Рашкој, гдје је на великожупански пријесто вратила Завиду. Грубешин брат Градихна, оженио се у Рашкој гдје је покушао да преузме власт. Међутим, Ђорђе је интервенисао око 1126. и на рашку владарску столицу вратио Уроша, те је Градихна избјегао у Захумље, а потом у Драч код Византинаца.

До 1127. године и Рашка и Дукља су наново установиле свој антивизантијски став, те је Византија морала да интервенише, како би задржала свој вјековни утицај на те српске земље. Стога је царевина војно потпомогла Грубешину браћу, Градигхну и Драгихну, који су упали у Дукљу. У међувремену је и Урош постао византијски вазал, тако да је и он извршио војни поход против свог доскорашњег савезника Ђорђа. Он је ухваћен у Котору и свој живот је завршио у цариградској тамници. На престо  Дукље  долази  Градихна, који је у релативном миру владао једанаест година. Након његове смрти, превага у снази прешла је на страну Рашке, посебно након што је Травунијом завладао Урошев син Деса око 1144. године, када Дукља почиње да губи све више територија које је посједовала. Таква ситуација је дукљанске владаре приморавала на тјешње вазалство Византији. Према Барском родослову, дукљански кнез Радослав, штићеник Манојла Првог  Комнина, морао је да иде у Цариград како би потврдио своју власт. Следећих четрдесет година моћ Дукље је све више опадала. Посљедњег дукљанског кнеза Михаила, поразио је Стефан Немања Завидовић, велики жупан Срба, брат Тихомира Завидовића и родоначелник династије Немањића.Котор и јужни дјелови Дукље постали су интегралним дијелом државе великог жупана Стефана Немање до јануара 1186. године. Освајање се дешавало током рата између Рашке и Византије, који је, с прекидима, трајао од 1183. до 1190. године. Послије окончања српско-византијског сукоба, држава Стефана Немање проширена је у правцу истока и југа. У Хиландарској оснивачкој повељи, коју је издао Стефан Немања 1198. или 1199. године, тада као монах Симеон, он не помиње никакво освајање или отимање туђих територија, већ каже:

Бог премилостиви утврди Грке царевима, а Угре краљевима, и сваки народ раздијели, и закон даде и нарави установи (…) Стога по многој својој и неизмјерној милости и човјекољубљу дарова нашим прадједовима и нашим дједовима да владају овом земљом српском (…) И обнових своју дједовину и већма утврдих Божјом помоћу и својом мудрошћу, даном ми од Бога, и подигох пропалу своју дједовину и предобих: од морске земље Зету и са градовима, а од Арбереша Пилот, а од грчке земље Лаб са Липљаном, Дубочицу, Реке, Загрлату, Левче, Белицу, Лепеницу.(— Свети Сава — Хиландарска повеља Сиемона Немање, 12.вијек).— Још потпунија обавјештења о тим догађајима саопштава његов насљедник и син Стефан Првовјенчани у Житију Светог Симеона, гдје каже :Иако ме тада није било нити памтим шта је било о рођењу његову, ипак сам слушао да је био велики метеж у овој страни српске земље, и Диоклитије и Далмације и Травуније, и да су родитељу његову браћа му завишћу одузели земљу. А он изиђе из буна њихових у мјесто рођења својега, по имену Диоклитија Рибничка у граду испод Горице . (…) Побиједи непријатеље своје као Мојсеј Амалика, крст Христов неослабно носећи пред очима и њиме односећи побједу над непријатељским варварима. Поврати Диоклитију и Далматију, отачаство и рођење своје, праву дједовину своју, коју је насиљем држао грчки народ, и градове у њој, сазидане од руку њихових, тако да се прозвала грчка област, а којима су имена: Дањ град( данас Брод Дањаки прим .аутора), Сардоники град, Дриваст, Војиславин град звани Скадар, град Свач, град Улцињ, град славни Бар. А Котор остави, утврди га и пренесе свој двор у њ, који је и до данас. Остале градове пообара, и поруши, и претвори славу њихову у пустош, истријеби грчко име, да се никако не помиње име њихово у тој области. Народ свој у њима неповринеђен остави да служи држави његовој, са страхом, и са уреченим данком од Светога.Уочава се да Стефан Немања не употребљава античке називе „Далматија“ и „Диоклитија“, већ домаћи назив „Зета“, што упућује на констатацију да се политичко језгро из Дукље помјерило према сјеверозападу, у долину ријеке Зете. Назив „Зета” био је познат већ 1075. године поменутом византијском хроничару Кекавмену, који каже“ да је и Зета била под влашћу кнеза Војислава, као и градови (теме) Далмације“.Укидањем византијске управе, Дукља (Диоклитија) и Далмација постају саставним дијелом државе Стефана Немање и његових насљедника. Од јужних приморских градова, Стефан Немања није успио да освоји једино Дубровник, којег је напао 1184. године, успомоћ своје браће, хумских господара и непосредних сусједа Дубровнику, Мирослава и Стратимира. Дубровник је пружио снажан отпор као и Корчула, те је на крају потписан уговор о миру и слободној трговини.Дукљу и јужну Далмацију без Дубровника, српски велики жупан Немања  повјерио је свом најстаријем сину Вукану око 1185. године, што је било у складу с тадашњим обичајем да се државна територија дијели између мушких чланова владареве породице, те су стваране удионе кнежевине .Стефан Немања се добровољно одрекао пријестола и одлучио да се замонаши, па је поводом тога сазвао државни сабор (1196) на којем је за свог насљедника одредио млађег сина Стефана. Старијем сину Вукану додијелио је титулу „великог кнеза“, изједначивши га у достојанству са „великим жупаном“, али не и у врховној власти уништавамо ње њега његов њен њен њен његосподин Немања велики жупан” врховни владар државе. Титула „краља” употребљена је уз Вуканово име у складу с традицијом, јер су раније Дукљом владали краљеви, потомци Стефана Војислава и његовог сина краља Михаила. У састав Вуканове „удионе кнежевине” ушле су: Дукља, Далмација, Требиње (Травунија), Хвосно (Метохија) и Топлица, тј. југозападни дио тадашње српске државе. Убрзо послије Немањиног силаска с пријестола и замонашења, изгледа да велики кнез Вукан више није признавао врховну власт великог жупана, односно свог млађег брата Стефана Немањића

                        ( наставиће се)