Пише: Владимир Пребирачевић, директор Српско-руског центра Мајак и потпредседник извршног одбора Српске народне партије

Американци су увидели да не могу да производе оружја за неколико ратова у исто време обзиром на велику потрошњу скупих средстава и да се приоритети морају поштовати чак и када је тежак избор у питању. Између Израела и Украјине наравно да ће Израел бити тај који ће имати приоритет за власт и јавност у САД-у. Све остало остаје по страни па самим тим и Украјина иако је радила све да задржи статус најбитније нације и територије и државе за борбу против руских интереса тј. била је простор на коме су западни интереси веома велики и испреплетани толико да је било незамисливо да нешто може бити важније у овом тренутку од Украјине као приоритета број један.

Сам моменат реализације неких других геополитичких али и регионалних циљева на простору Блиског истока, конкретније у Израелу и око Израела показао је да војна индустрија није спремна да води два огромна сукоба дугорочно па је у складу са тим и сукоб на Блиском истоку трајао у етапама. Прва етапа Газа, друга анестезирање светске јавности- планетарна пропаганда, трећа етапа Либан, четврта Сирија и као шлаг на торту пета етапа Иран.

Између сваке етапе постојала је оперативна пауза за сређивање логистике и снабдевања, као и обавештајјни рад како би се донеле што сигурније одлуке. Једино је пропагандна машинерија радила нон стоп. Дипломатија свих нивоа била је у функцији одвлачења пажње и развлачења противничких снага на бојишту и за то су коришћене и све светске институције које су на располагању од Светске банке, ММФ-а, Савета Европе , агенција УН за нуклеарну енергију и остале,као и других УН агенција.

Циљ оправдава средство је старо правило које се овде увек поштује.

Одмах након завршетка дванаестодневног рата изнеђу Ирана и Израела почела је нова игра на релацији Азербејџан – Јерменија под патронатом Турске а све против крајњих непријатеља запада Русије, Ирана и Кине али у мање видљивим операцијама како се кинески змај не би превише наљутио. Све ове игре су геополитичког карактера и доносе неке нове сукобе у будућем времену јер свакако супротна страна неће седети скрштених руку и чекати егзекуцију која би дошла одмах да је запад у прилици за тако нешто. Руски интереси се на још једном рубном делу њихове интересне зоне крше и стварају могућности за рађање нових конфликата у веома скором будућем времену. Све туркијске земље су овде на мети првенствено британских креатора нестабилности и нових могућности за ширење моћи и профитних центара у овом делу света које прате млађа и бучнија браћа из САД-а .

Као што су и кинески интереси озбиљно нарушени израелским бомбардовањем Ирана у којем су уништени многи инфраструктурни објекти у које је улагано годинама и који су на кинеској рути Појас и пут у којој је само у Ирану уложено стотине милијарди долара од стране кинеских инвеститора и баш после завршетка железнице која је постала конкуренција морским путевима који су под контролом америчке морнарице и обавештајних служби уследио је краткотрајни рат који је девастирао аеродроме, луке, железницу и све што је било у интересу да се уништи и смањи брзина економског развоја а самим тим и научно технолошко војног развоја земаља које су представљене као вечити непријатељи западних цивилизација. Нуклерни потенцијал Ирана је савршени алиби за сваку акцију без обзира на скривену агенду испод радара предатора са запада.

Јавно мњење углавном препознаје ратове као појаву и ту заузимају став онакакв какав им се искреира али не виде тихе ратове за енергетику, транспортне руте, финансијске токове који се воде сваки дан без употребе конвенционалног наоружања.

Сукоби су вечни и они не престају, само мењају облике на шта се мора посебно обратити пажња и на нашим просторима ако хоћемо да опстанемо као народ али и као држава која је свакодневно на мети разних интересних група већ десетинама година.

Без обзира што Србија није финансијски моћна и нема велик број становника мора да што пре врати служење војног рока, да опрема убрзаније све безбедоносне службе најсавременијом опремом као и саму војску свим средствима са што више домаћих компоненети како не би били зависни од туђе воље јер исход тога свакако знамо. Ми нисмо играч на великој сцени али не смсмо ни да будемо играчка којом се лако барата јер играчке прве страдају.