Пише: Дејан Бешовић

Државност Дукље је потврђена у 10. вијеку, кроз помен првог по имену познатог дукљанског архонта Петра,а нови успон доживљава за вријеме владавине кнезова Јована Владимира и Стефана Војислава.Међу њиховим насљедницима из династије Војисављевића, највеће заслуге за јачање и ширење државе стекли су краљеви Михаило и Бодин, који су током друге половине 11. вијека успјели да под својом влашћу уједине све српске земље.

Током 12. вијека, државна власт је знатно ослабила усљед унутрашњих династичких сукоба и јачања Византијског царства, које је поново овладало скадарском облашћу. Византијску власт је око 1185. године потиснуо велики жупан Стефан Немања, који је Дукљу прикључио држави Немањића, дајући је на управу свом најстаријем сину Вукану.

Тековине из времена државности Дукље његоване су и у држави Немањића, а некадашња држава Војислављевића је у изворима из епохе Немањића помињана и као старо, односно велико краљевство од прва.Три вијека касније, Порфирогенита потврђује и Тома Архиђакон Тома Сплитски -Thomas Archidiaconus, далматински хроничар и католички свештеник (родом из романске патрицијске породице). У свом дјелу Историја салонитанске цркве-Historia Salonitana из 1266. године, он наводи:

Сима Ћирковић ће записати : Супротно у јавности популистички представљаним ставовима, данашња Црна Гора као држава нема директну везу са Дукљом.Не само директну него никакву везу са средњовековном Дукљом .

Средњовјековну државу Дукљу насељавали су углавном Срби, што директно и индиректно потврђује низ докумената и хроника од 9. до 13. вијека.

Франачки хроничар Ајнхард у својим Аналима –Франачка Хроника, Ајнхардов летопис,  Annales regni Francorum) из прве половине 9. вијека, описујући устанак панонског кнеза Људевита (818—823), помиње његов бијег Србима

…за који се народ каже, да посједује велики дио Далмације …Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur…Овај извор важан је за етногенезу Дукље, пошто је она за сада најстарија и прва хроника која помиње називе српских  племена на тлу римске провинције Далмације, у чијем саставу је био и предио на којем је настала склавинија Дукља. Из ње је јасно видљиво да су Срби једино словенско племе које се помиње да насељава Далмацију између експанзивне Бугарске на истоку, и пред њеном војском пребјеглог словенског племена Гудушчана на западу (у областима од данашње Лике до Сјеверне Далмације).

Од домаћих средњовјековних аутора који помињу Дукљу као једну од српских држава, истиче се Теодосије Хиландарац, Доментијанов ученик, који у свом дјелу Житије Светог Саве из 1292. године, наводи

Сима Ћирковић објашњава да већина извора из XI столећа становништво Дукље означавају као Србе а њихову земљу често називају Србијом. Он наводи да је „питање етничке припадности Дукљана, које је стручно питање, до сада било исполитизовано“.У вези Дукље и Далмације занимљива је и контроверзна хроника — „Љетопис Попа Дукљанина“ (Барски родослов, Gesta regum Sclavorum), за коју није познат податак када је написана, тако да се око године па и вијека  настанка оригинала, историчари често споре углавном се сматра да се ради о половини 12. вијека. У њој аутор, католички свештеник, (чији је црквени чин, као и идентитет, такође предмет размимоилажења Дукљу на основу наводних легенди тога времена, једним дијелом смјешта у „Црвену Хрватску“ . „…Croatiam Rubeam vocavit…“), која се назива и „Горњом Далмацијом“ (лат. „…quae et Superior Dalmatia dicitur et.“) „Љетопис“ је једини историјски извор који помиње Хрватску на тлу Дукље. Пошто је дјело писано од стране католичког свештеника, занимљиво је да се Дукља као дио „Црвене Хрватске“, ако не у византијским, не спомиње ни у другим католичким документима тог времена, већ je, напротив, и у њима везана углавном уз Србију. То нарочито потврђују средњовјековне титуле барских надбискупа („Примас Србије“, „Primas Serviae“), као и у том контексту помињање „Српске цркве“ у Дукљи и „Срба Дукљана“ (лат. „Serblos Diocleates“ … „Diocleates Serbiensi“ … „Serblianae Ecclesianae“) у дјелима најугледнијих католичких црквених историчара Балкана Фарлати, Ричепути, Колети: „Illyrici Sacri“).

Неки хрватски тумачи историје, користили су овај извор као доказ о „хрватству Дукље“. Ипак, ваља поменути да је било и другачијих, супротних примјера, посебно од стране најугледнијих хрватских интелектуалаца. Међу њима истиче се и један од најзначајнијих хрватских и свјетских слависта друге половине 19. вијека, Ватрослав Јагић, који је у дјелу „Хисторија књижевности народа хрватскога и српскога“ написао;

У једноме од овакиех манастира заподједе се по мојем мишљењу први основ оне словјенске кронике, коју, како наприед рекосмо, безименовић поп дукљански у 12. виеку преведе са словјенскога на латински језик. Знајући ми гдје је лежао стари град Дукља близо данашње Подгорице; знајући и то, што већ једном истакосмо, да је пред Немањино доба управо по горњој Далмацији, уз јадранско приморје, најбуднијим животом живио народ србски; имајући напокон пред очима саму садржину дукљанске кронике по латинском приеводу, нетребамо ни за час посумњати, да се под онием словјенским језиком разумиева језик старосрбски“ .Након смрти цара Василија Другог године 1025., Византија се нашла у наглом опадању. Ово је покушао одмах да искористи мјесни господар Дукље, Стефан Војислав, поријеклом из Травуније. Подигао је устанак, током 1034. године, који је привремено угушен 1036.године а он заробљен и одведен у Цариград. Ускоро се ослободио заточеништва и вратио у Дукљу те поново заузео владарску позицију већ 1037/1038 године . Успио је да се одбрани од Теофила Еротика, намјесника Драча, а затим је нападао на остале српске области које су још увијек признавале византијску власт. Зиме године 1039/1040. на дукљанској обали насукао се један византијски брод с великим благом и златом, које је 1040.Војислав одмах приграбио. Када је одбио Царев захтјев да му га врати, овај је 1040. на њега послао војску која је жестоко потучена, тако да јој се и заповједник једва спасио.Дуго потискивано незадовољство због мијењања натуралног система дажбина и злоупотреба византијских намјесника, испливало је 1040. године, када је у Београду избила побуна вођена Петром Одељаном, који је за себе тврдио да је унук Самуилов и син Гаврила Радомира . Устанак се брзо проширио на југ, преко Ниша и Скопља у Македонију, а Одељан се прогласио царем. Тада је букнуо још један устанак, овога пута у Драчу. Предводио га је извјесни Тихомир, којега су сљедбеници такође ускоро изабрали за цара. Устаници су вјероватно неко вријеме наступали заједно, а затим је Одељан ликвидирао такмаца. Међутим, тада се међу устаницима појавио још један, овога пута несумњиви Самуилов унук — Алусијан, син Јована Владислава, који је дошао да се придружи из Јерменије, гдје је био византијски стратег. Као други унук, он је постао Одељанов савладар. У неизбјежном сукобу између двојице владара, Алусијан је пред Солуном ослијепио Одељана 1041.године  и пребјегао Византинцима, у потпуности обезглавивши устанике који су убрзо потучени.У Будванској Архиви налазимо документ :Војислава је прије 1055. наслиједио син Михаило (1055—1081). Овај је са Византијом ступио у боље односе, те је од цара добио и титулу протостапара 1077. године. Михаило се од 1078. у папским документима први пута спомиње као „краљ Словено- Срба „. „… Michaeli Slavorum regi…“), а титула му се односила на Србе  „Michael suit Slavorum Serblorum Rex…“Након пораза код Манцикерта македонски Словени, незадовољни фискалном политиком Византије, почели су да припремају побуну. Ступили су у везу са Михаилом тражећи од њега помоћ и предлажући му да његов син Константин Бодин постане владар нове државе. Михаило је пристао, те је послао сина и 300 ратника предвођених војводом Петрилом у Призрен гдје су се скупиле вође устанка, међу којима је најугледнији био Ђорђе Војтех из Скопља . Ту је Бодин 1072. проглашен за цара под именом Петар III. Намјесник теме Бугарске је потучен, па је заузето Скопље, а након тога Бодин/Петар је кренуо и на Ниш. Петрило је освојио Охрид и Девол, те опсјео Костур, гдје је потучен, па се околним путем једва вратио у Дукљу. Војтех је предао Скопље под условом да лично буде поштеђен. Упркос оваквом односу снага и већ поодмаклој зими, Бодин је одлучио да заподјене битку код мјеста Пауни на Косову, али је поражен. Затворен је чак у Антиохији, али је Михаило потплатио неке Млетачке трговце, који су успјели да га одатле извуку…Послије овог догађаја нема неких одређених вијести о Михаилу, али како му је сусјед на мјесту драчког стратега постао вјешти војсковођа Нићифор Вријеније, претпоставља се да га је овај у својим енергетичним походима натјерао на ближу послушност. Године 1081. Михаило је оженио свога сина ћерком виђеног норманског присталице из Барија, Архирица.Сматра се да су два кључна догађаја, „на размеђи “, у стогодишњим борбама за превасходство над српским земљама између Дукље и Рашке били: први, већ поменути догађај из 1083/1084. године, када је краљ Бодин проширио своју власт на Рашку и Босну, те други, 1185. године, када је Стефан Немања заузео посљедњи град у власти дукљанског кнеза Михаила — Котор, чиме је Дукља, као самостална држава, престала да постоји. Тако дуг сукоб још се чини занимљивији уз чињеницу да су дукљанска и рашка династија имале блиске породичне односе, као и то да су обје државе непрестано тражиле политички ослонац у Византији и Угарској. Неки историчари сматрају да се дукљанско-рашки сукоб може посматрати, као и већина средњовјековних сукоба, кроз привредну димензију „у што треба уклопити и интересе великих сила — Угарске и Византије“.

                          (наставиће се)