Предсједник Црне Горе Јаков Милатовић је 7. марта ове године на позив римокатоличког папе Франциска Бергоља посјетио Ватикан. Током протоколарног дочека и потом срдачног сусрета и разговора са папом Франциском предсједник Црне Горе је био видно усхићен. Предсједник Црне Горе је римском папи поклонио ручни рад са представом Богородице, израђен традиционалном „Добротском чипком“ која је заштићено нематеријално културно добро Црне Горе и представља католичко културно наслеђе из времена Млетачке и потом Аустроугарске окупације и католичке културне колонизације приморја данашње Црне Горе. Наиме, црногорски предсједник је романску католичку колонијалну културу, која је данас дио културе католичке хрватске мањине која броји 3 одсто становника Црне Горе, Ватикану представио као историјску културу Црне Горе. Црногорски предсједник је рекао римском папи да „католици окупљени око Барске надбискупије и Которске бискупије, имају вишевјековни континуитет у Црној Гори и богато културно насљеђе, и да чине значајан и неизоставан дио трајања историјске вертикале наше земље.“

Предсједник Милатовић се након разговора са римокатоличким поглаваром састао са државним секретаром Ватикана, кардиналом Пјетром Паролином. Констатовани су пријатељски односи Црне Горе и Ватикана, а предсједник Црне Горе је нагласио значај покренуте иницијативе резидентног представљања Ватикана у Црној Гори и изразио спремност за пружање неопходне помоћи за отварање ватиканске нунцијатуре у Подгорици. У том програму је прошле године предсједника Црне Горе посјетио ватикански нунције са сједиштем у Сарајеву а састанку је присуствовао и надбискуп барски, Албанац Рок Ђољешај.

После посјете папи, Јакоб је јавно пред камерама у Риму изјавио да је позвао римокатоличког папу у посјету Црној Гори и „да се папи та идеја јако свидјела и да се нада да ће успјети да организује историјску посјету папе Црној Гори“. Јаков је најавио историјску посјету папе Црној Гори иако у Црној Гори живи 3 одсто римокатолика, и додао да очекује да би посјета папе „представљала искорак у продубљивању односа Црне Горе и Свете Столице“. Тако је нови предсједник Црне Горе прве године мандата наставио континуитет католичке кроатистичке културне политике коју је спроводио претходни предсједник Црне Горе са својом Демократском партијом социјалиста и са својим сателитским странкама (СД, СДП) са планом позивања и дочека папе римскога у Црну Гору у програму превођења православног народа Црне Горе у римокатолицизам. Посјету римокатоличког поглавара Црној Гори су од 1997. године најављивали државни званичници од када је власт владајуће Демократске партије социјалиста, партије континуитета Савеза комуниста Црне Горе, преузео претходни предсједник Црне Горе и постао предводник прохрватске и происламске политике у континуитету политике Социјалистичке Југославије. (Спорни полтички предсједнички избори на којима је власт у ДПС-у и у Црној Гори преузео претходни прохрватски предсједник Црне Горе 1987. године су имали и религијски католички карактер јер су први пут на политичке изборе изашле часне сестре римокатоличких самостана на црногорском приморју да гласају за ДПС католичког кандидата против „проправославног“ предсједника Црне Горе.)

У току пријема предсједник Црне Горе је причао на енглеском, а римски папа на италијанском језику – јер је италијански званични језик Ватикана, а не зато што римски папа не зна енглески (што је предсједник ЦГ можда помислио). Претпостављамо да предсједник ЦГ мало зна о државној језичкој политици у дипломатским односима, као и о језичкој политици као дијелу државне суверености, што је показао у општини Тузи (општина са већинским албанским становништвом у држави Црној Гори) гдје је држао говор на албанском језику.

Посјета предсједника Црне Горе римском папи је била карактеристична и по бројности предсједничке делегације – предсједник је на пријем код папе дошао са својом супругом, сарадницима, државним службеницима. Очигледно је на снимцима и фотографијама пријема у Ватикану одушевљење гостију пријемом, римским папом, засјењеност провинцијске простоте католичким кичем и играма свјетлости ватиканских витража. Пажњу јавности је привукла и одјећа дама у државној делагацији, посебно црни велови. Ватикански протокол је некада стриктно налагао женама одређену одјећу, али данас је у сусрету са папом пожељан тамни вео када жена долази без пратње, тамна одјећа дугих рукава и „дуге“ сукње до кољена. „Какву је оно крпу ставила на главу“ коментарисали су у народу тај дио одјеће предсједникове супруге. „Могла је да понесе неку пристојну лијепу мараму какве носи данас наше жене у таквим приликама или у цркви“, чуо сам коментар од једне дјевојке у сусједству, а посебно што култура таквог женског одијевања постоји у Црној Гори љепша и изворнија него у Италији и о којој су писали управо италијански писци. Дакле, даме у државној делегацији Црне Горе су биле одјевене у складу са католичком културом а не као православне хришћанке чиме су показале да нису вјерски васпитане, да нису православни вјерници него дјеца комунистичке културе Социјалистичке Југославије – да нису дио духовно обновљеног народа нашег који се вратио вјери православних предака, посвједочио и одбранио православну вјеру у историјским Литијама одбране православних Светиња од богоборне власти.

Већ 22. марта, као наставак договора у Ватикану, у резиденцији на Цетињу предсједник Црне Горе је угостио и уприличио радну вечеру за секретара за односе Ватикана са државама и међународним организацијама, надбискупа Пола Ричарда Галагера. Обострано је поздрављена покренута иницијатива резидентног представљања Ватикана у Црној Гори и наглашен значај скоријег отварања Папске нунцијатуре у Подгорици. Предсједник Црне Горе је нагласио да „односе Црне Горе и Свете Столице карактерише интензиван и конструктиван политички дијалог, пријатељски односи, те спремност за даље снажење међудржавне сарадње.“

АГЕНДА АТЕИЗМА И ХОМОСЕКСУАЛИЗМА

Јаков Милатовић је ушао у политику 2020. године када га је премијер нове владе Црне Горе поставио за министра економског развоја (од 4. децембра 2020. до 28. априла 2022.). Исте године је у политику ушао и мандатар нове владе кога је за кандидата опозиције на изборима 2020. године, против власти која је покренула прогон православне цркве, предложила митрополија црногорско-приморска Српске православне цркве у Црној Гори. У предизборној кампањи будући премијер је представљен као побожан породичан човјек и учесник црквено-народних Литија које је покренула митрополија црногорско-приморска као протесте против власти која је усвојила закон за прогон православне цркве из Црне Горе. Удружена хришћанска православна опозиција је побиједила антихришћанску власт Демократске партије социјалиста и њених страначких сателита на демократским изборима. У ноћи проглашења изборне побједе, побједничког представника опозиције је у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици благословио митрополит пред бројним народом. Мандатар је потом формирао Владу Црне Горе од 12 министара која је због његове приказане побожности и симболике броја у народу прозвана „апостолска влада“. Међутим, мандатар министре није одабрао од припадника политичких странака које су учествовале у изборима и који су ризиковали животе у одбрану православних Светиња и слободе Црне Горе протеклих 30 година антихришћанске власти Демократске партије социјалиста (партије континуитета Савеза комуниста Црне Горе), него од народу непознатих државних кадрова постојеће администрације власти и политички пријатељски препоручених „експерата“ средовјечних и млађих амбициозних арелигиозних каријериста…

Међу свим новим министрима „апостолске владе“, првог мјесеца свог министарског мандата Јаков Милатовић је предложио укидање нерадне недјеље за коју су се раднички синдикати и православна цркваизборили, као за једно од основних вјерских хришћанских права које је било укинуто, за седми дан Богомданог одмора према заповијести Божијој (као што је у нашем календару седми дан одмора назван према хришћанском предању нерадним даном – „Недјеља“, не-дјелај, не-ради, а остали дани седмице названи у односу на назив Седмог дана).

Убрзо је услиједио други примјер антихришћанске агитације министра Милатовића, када је са својом супругом драговољно учествовао у геј паради, што је био први примјер на свијету да министар са супругом учествује у паради хомосексуализма. У паради хомосексуализма су учествовали половина такозване апостолске владе истичући своје одушевљење „отвореним друштвом“ за сва сексуална и политичка опредјељења. Министар Јаков Милатовић се јавно похвалио учешћем на хомосексуалној паради објавом фотографије на тадашњем Твитеру: Gradimo društvo jednakih šansi!  Nikad veći broj ministara i ostalih predstavnika @VladaCG na Prajdu dokaz je posvećenosti ove Vlade inkluzivnom društvu – društvu jednakih šansi za sve.

Такође, 2020 године премијер нове црногорске владе је поставио министарку Јавне управе, дигиталног друштва и медија, на коју је био посебно поносан, којој је то био први улазак у политику и која је, као сви млади министри премијера Здравка Кривокапића, поносно промовисала хомосексулизам. Министарка је поводом првог правног склапања истополног „брака“ у Црној Гори, у чијем је правно-политичком омогућавању учествовала, изјавила „да је данас значајан дан за LGBTIQ заједницу у Црној Гори и да је поносна што је закључено прво животно партнерство истог пола“. У истополну правну заједницу ступиле су двије жене из иностранства које су се обратиле Секретаријату за локалну самоуправу одмах по ступању у примјену Закона о животном партнерству лица истог пола, 15. јула 2021. године. Закон о заједници истополних парова је усвојен јула 2020. године у вријеме власти ДПС-а. Министарка је изразила свој понос због тога и објавом на тадашњем Твитеру: Prije 8 godina je u Kaliforniji sklopljen prvi istopolni brak između Kris Perry i Sandy Stier. Tada sam radila u administraciji države Kalifornije, a Kris je moja dugogodišnja prijateljica i saradnica. Znam koliko je to bio značajan dan za njih, a i veliki korak za Kaliforniju.   3:48 по подне · 25. јул 2021.

Претпоставља се да је млада министарка била дио агенде дигитализације и доминације хомосексуализма у православним хришћанским народима ради разградње хришћанских друштвених вјерских вриједности, православне и природне породице, као што је у Србији актуелна власт исту агенду спровела постављањем за премијера Владе Србије жене хомосексуалне оријентације, која је такође у политику ушла као ванстраначка особа и августа 2016. (када је премијер Владе Србије био актуелни предсједник Србије) постављена за министра Државне управе и локалне самоуправе, задуженог за област дигитализације …

Дакле, премијер Владе Црне Горе, којег је опозицији препоручила митрополија црногорско-приморска као кандидата на изборима против партија на власти које су прогониле православну цркву, довео је за министре људе који су спровели својеврсну “совјетску“ револуцију “разврата“ и пропаганду перверзије, превазилазећи ДПС као партију континуитета комунистичке културне политике, као што су Бољшевици екстремизмом превазишли све словенске либерале. Наиме, такозвана “апостолска влада“ се испоставила као “антихришћанска влада“. Такав морални профил људи је био идеалан материјал и за мисију римокатолицизма и исламизма као и за идеологије свих свјетских лијевих интернационала.

У тренду популарисања културе хомосексуализма, римокатолички папа је децембра 2023. године званично одобрио да римокатолички свештеници благослове истополне парове. У папској одлуци се наводи да људи „који траже божју љубав и милост“ не треба да подлежу „исцрпној моралној анализи“. Стога можемо поставити питање, да ли се чекао папски благослов истополних партнера да би службе Ватикана које сарађују са појединим црногорским политичарима предложиле римокатоличком папи да позове у посјету садашњег предсједника Црне Горе, а који ће затим позвати папу у посјету Црној Гори? Поред осталих услова, два демонска искушења су услов православним хришћанским народима за улазак у ЕУ, како би просто народ рекао, педеризам и папизам, то јест организовање и одржавање парада хомосексуализма и папских посјета, као практичне потврде одрицања хришћанских вјерских вриједности, породичног и полног морала. Примјер такве стратегије је и чињеница да је један од услова Украјини за добијање помоћи од стране Запада, и то у току рата у Украјини, била ратификација Истанбулске конвенције којом се покреће поступак правног признавања родног идентитета, различитог од биолошког пола, то јест идеологије у којој жена може бити мушкарац и обрнуто (чл.4.3).

КОМУНИЗАМ И КАТОЛИЦИЗАМ

Премијер црногорске владе Игор Лукшић је 24. јуна 2011. године потписао са секретаром Ватикана, кардиналом Тартисиом Бертонеом, Конкордат (уговор) Црне Горе и Ватикана (у вријеме папе Бенедикта 16.). Кардинал Бертонео је тим поводом похвалио црногорски режим ријечима: – Чини нам посебно задовољство што је Црна Гора прва држава са православном већином која потписује овакав уговор, што свједочи о њеној екуменској вокацији. Влада Црне Горе је 2012. године потврдила конкордат са Ватиканом игноришући митрополију црногорско-приморску, то јест Српску православну цркву и православну цркву уопште, што је таквим конкордатом учинио и Ватикан. Тим Конкордатом су Ватикану дата већа овлашћења вршења мисије у Црној Гори него православној цркви. Чињеница да је то први такав уговор Ватикана са државом са већински православним становништвом, то јест у којој нема 4 посто римокатолика, говори о политичкој прозелитској природи уговора. Прављење таквог уговора показује колику важност Ватикан даје римокатоличкој мисији у Црној Гори, какве су папске намјере према Црној Гори, према православном хришћанском становништву које је у времену комунистичког режима било лишено православног вјерског васпитања, а тиме и представе о политичко-религијској природи мисије римокатолицизма.

Папски прозелитски планови према простору Црне Горе датирају од средњег вијека, а највише су успјеха постигли у времену Југославије, од 1918. до 1990. године. У Социјалистичкој Југославији је на простору Црне Горе спровођена непосредна римокатоличка мисија наметања католичке кроатистичке културне политике а против православног предања: средњовјековно православно племство на простору данашње Црне Горе, на челу са православним владиком Светим Савом, проглашава се окупаторским и оптужује да је протјерало домаће романско римокатоличко становништво и наметнуло православље и словенски српски језик.

Очигледан примјер радикалне римокатоличке мисије у Социјалистичкој Црној Гори је изградња мегаломанског римокатоличког храма у главном граду Црне Горе, двије године после рушења култне православне цркве на Ловћену која је била у грбу Црне Горе, док је историјска православна црква у Подгорици прокишњавала, а мање православне цркве служиле као сметлишта. (У Црној Гори римокатоличког становништва има 3 %, а православног становништва 85 %). Римокатолички мегаломански храм у главном граду Црне Горе, у Подгорици у којој живи два одсто римокатолика, а на простору Црнеј Горе укупно 3 одсто римокатолика, саграђен је у вријеме Социјалистичке Југославије када је званична идеологија била атеизам а православна вјера сматрана антидржавном дјелатношћу.

«Зашто се неки Срби толико боје посјете папе Србији, ако су сигурни у своју вјеру и идентитет?». Овакво прозелитско питање постављено од стране појединих српских политичара и појединих владика Српске православне цркве, поводом позивања римског папе у Србију и Црну Гору протеклих 25 година има сврху скривања кампање приступања Србије и Црне Горе, држава православних хришћанских народа (држава под јурисдикцијом СПЦ), програму папских политичко-пастирских посјета држава и народа свијета, у процесу евроатлантских интеграција Србије и Црне Горе.

У кампањи позивања римокатоличког папе у посјету Црној Гори, или Србији, православном хришћанском народу се сарадња са Ватиканом и посјета римског папе представљају као међудржавни ванвјерски политички однос са државом Ватикан. Наиме, наглашава се чињеница да је Ватикан држава, и да Црна Гора и Србија као државе могу позвати римокатоличког папу у посјету на државном нивоу а не на религијској разини, тј. да могу наводно позвати папу као државника, а не као вјерског поглавара. Заправо, у питању је прозелитско привођење православног хришћанског народа вјерском евроатлантском екуменизиму који персонификује римски папа.

Демагошка доктрина свођења папске посјете Србији и Црној Гори на међудржавни ванвјерски однос пракса је пропапских политичара Црне Горе и Србије, али и пропапских политичара других држава православних народа, Грчке, Бугарске, Грузије, Јерменије, Русије. У Црној Гори и Србији таква пракса се примјењује од доласкa на власт у Србији Демократске опозиције Србије 2000. године. Први примјер примјене такве демагошке државне „духовне“ дипломатије био је предлог првог предсједника Државне заједнице Србије и Црне Горе, који је радио и на одвајању митрополије црногорско-приморске од Српске православне цркве: да римокатоличког папу позове у посјету само као државника. Предсједник Државне заједнице је савјетован од појединих пропапских „православних“ свештеника и прохрватских политичара да позове папу у посјету као државника и избјегне расправе и сукоб са православним народом и савјесним свештенством Српске православне цркве.

У кампањи припреме папске посјете државни званичници и пропапско свештенство СПЦ пропагирају наратив релативизовања религијских разлика између римокатолицизма и православног хришћанства, и позитивних односа православља и папизма. Такође, у кампањи се релативизује вјерски рат хрватске римокатоличке нације (креиране католичком колонијалном политиком Аустроугарске монархије простора Далмације) против српског народа свођењем геноцида над српским православним народом у Првом свјетском рату и у Другом свјетском рату у нацистичкој Независној држави Хрватској, на сукоб балканских племена, док се прикрива повјесни папски прозелитизам према православном народу коме су под римокатоличком управом, поред физичког прогона, основна људска права и прехрамбене потребе били условљени преласком у римокатолицизам.

Садашњи предсједник Црне Горе, као и његови претходници, нема православне светоназоре, нити духовне и државне дилеме о „продубљивању односа са светом столицом“, него неутралан став прама православљу, и масонски менталитет мисије мијешања религија и раса, народа и „народности“, афирмације исламизма и римокатолицизма, албанизма и атлантизма, на повјесном простору православног народа нашег који се вјековима борио колико за слободу од отоманске окупације, толико и за одбрану хришћанског православног предања од латинске јереси, католичког колонијализма… Општи је утисак у народу да актуелни црногорски предсједник више времена проводи са бискупима на папским пријемима него са православним свештенством и на православним празницима, иако су римокатолички свећеници представници три одсто становника наше државе. Могуће је да предсједник примјењује југословенски модел римокатоличке мисије прозелитизма према православном народу – равномјерне заступљености, у медијима и у укупној државној културној политици, програма културе католичке мањине од 3 одсто становништва и програма православне културе вјерске већине од 85 одсто становништва (што је до данас културна политика РТЦГ која скоро да нема емисија о православној култури него искључиво емитује емисије муслиманске медијске мисије и католичке кроатистичке културне политике).

Поред „наших“ политичара који не знају ништа о православној вјери нити о римокатолицизму и последицама папске посјете православним народима, постоји могућност да у кампањи позивања папе у Црну Гору, као православни простор јурисдикције Српске православне цркве,  учествују и поједини „православни“ пастири, што кампањи даје пилатовски карактер прања руку од вјерске одговорности правничко-државним оправдањима. Постоје претпоставке да је позив римокатоличком папи предсједник Црне Горе упутио у договору са челницима Српске православне цркве као начин посредног припремања посјете папе Црној Гори и Србији, а која је била у Србији последње двије деценије оспоравана од стране православних патриотских партија и ревносног православног свештенства.

Однос православне Цркве према римокатолицизму можемо упоредити са односом Српске православне цркве према рашчињеном монаху на челу такозване „црногорске цркве“, коју су основали активисти екстремних левичарских партија као фракција бившег Савеза комуниста Црне Горе, као сурогат православне цркве у сврху преузимања имовине и прогона православне цркве. Наиме, као што рашчињеним поповима који се лажно издају за свештенике, православно свештенство не дозвољава да присуствују црквеним скуповима да са њима не би чинили формалну или неформалну заједницу и тако им дали легитимитет вјерске заједнице, такав је вјековима био однос православних према римокатолицизму. Наравно, рашчињени свештеници који су прогласили „црногорску цркву“ у организацији атеистичке социјалистичке партије на власти, не могу се упоредити са римокатоличким расколом и папским погрешним учењем о Богу и Цркви које представља „јерес над јересима“ по ријечима Светог Јустина Ћелијског. Подсјетимо, самозвани митрополит такозване црногорске цркве је у вријеме доношења спорног закона за прогон православне цркве из Црне Горе и устанка народа православног против антиправославне власти, јавно изјавио да је сасвим нормално да он као православни митрополит може, ако хоће, да пређе у римокатолицизам…

У одређеним политичким околностима, потписивање споразума са НАТО би се могло оправдати попуштањем надмоћнијем војном непријатељу ради физичког опстанка народа, али позивање римског папе и признавање „папског примата“ од стране православне цркве или представника државе православног народа представља добровољно одрицање државне и духовне суверености, признавањe политичког и вјерског права евроатлантског колонијализма које персонификује римски папа. У том контексту, политичко признавање окупиране јужне покрајине Србије као државе Косово, од стране Црне Горе, је другоразредно питање, јер се признавањем папског примата, као путем позива римокатоличког папе у посјету држави православног хришћанског народа, признаје етичко и политичко право евроатлантској војно-вјерској мисији „милосрдног анђела“.

Зашто је стари римски папа позвао у посјету предсједника државе која нема 4 одсто римокатоличког становништва, и то прве године предсједничког мандата младог предсједника? Да ли је папски позив предсједнику Црне Горе да посјети Ватикан била молба црногорског предсједника? Да ли је неки новинар или политичар поставио римском папи питање: кoja је то хришћанска вриједност која оправдава изазивање сукоба у православним народима због посјете римског папе? Срео сам стотину људи у Подгорици који су ми рекли, поводом предсједничке најаве позивања римског папе у Црну Гору, да би напунили џепове камењем и ишли да гађају „ђавола“, како је један мој саговорник назвао римскога папу. Kакав је то хришћански великодостојник кога не занима шта у православним хришћанским народима провоцира најава његовог доласка и какве последице би имала његова посјета? Нико није папи поставио то питање. Зашто? Зато што је у питању „света“ самовоља, евроатлантског екуменизма и експанзионизма, оличена у самопрокламованом римском понтифеку, као папском праву пастирског похођења Земље.

Потсјетимо, Ватикан је први признао сецесију Словеније и Хрватске од Југославије и благословио почетак ратног разарања Југославије. Заједно са Ватиканом то је урадила и Њемачка. Међутим, без подршке Ватикана, као вјерског вође Западног свијета, њемачко признавање Хрватске и Словеније ни уз подршку атлантске алијансе не би имало исту морално-политичку валидност, с обзиром на њемачко нацистичко наслеђе изазивача Првог и Другог свјетског рата. Ватикан је после Другог свјетског рата од стране Америке рехабилитован од антисемитског, фашистичког, нацистичког ангажмана, а ради вјерског уједињења Запада против Совјетског Савеза, али и православног свијета. Дакле, Ватикан је тако, трећи пут у 20 вијеку, православни српски народ предао суду европске инквизиције, а данас српски народ, који је југословенском језуитском стратегијом сатјеран у ужу Србију, подводи наводним непризнавањем “државе“ Косово, а ради лакшег превођења у унију – што је само примијењен на Србију програм нацистичке Независне државе Хрватске, прокламован од министра вјера НДХ: „Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо покатоличити и претопити у Хрвате“.

ПАПИЗАМ И ПАПСКЕ ПОСЈЕТЕ

„Папизам“ је актуелно вјерско и политичко питање од црквеног римокатоличког раскола у средњем вијеку до данас. Папизам је назив за институцију и идеологију владавине римског патријарха – папе, поглавара римокатоличке цркве, који је у римокатоличком учењу о папском примату проглашен намјесником Христовим на Земљи, непогрешив у питањима вјере, политике и науке… Папизам, постулат и култ римског католицизма, је креиран као комбинација форми хришћанских универзалија и староримских паганских прерогатива римских царева који су произвођени у „божанство“ у правно-религијском чину апотеозис (старогрчки: ἀποθέωσις, латински: ăpŏthĕōsis = „претварање у бога“). Креирању теолошке теорије о култу римског папе претходило је римокатоличко одрицање од Светог предања православне хришћанске теологије, а посебно теологије о постојању нестворених енергија Божијих (учење о Божанским нествореним енергијама), благодати Божијој, којима се обожује и спасава Црква Христова на Земљи, али које нису исто што и Суштина Бога коју човјек као створено биће не може спознати у потпуности већ се Спсава у љубави благодати Божије.

Геополитичке подјеле модерног свијета можемо пратити повјесним мапама политике папизма – од крижарских ратова на Босфору, као почетка новоевропског колонијализма, до конквистадора на простору Јужне Америке, од папске политике прозелитизма према православним народима до антисемитизма, од Хладног рата до рушења Берлинског зида, Југославије и СССР-а, све до данашњих сукоба у Украјини и на Блиском истоку. Такође, мапу вјерских и политичких подјела данашњег свијета можемо пратити путевима пастирских папских путовања и посјета старим и новим чланицама „свете атлантске алијансе“.

Потсјетимо се сажето повијести папизма. Од петог вијека папство се издваја у засебну политичко-вјерску институцију. Почасно право „првог међу једнакима“ додијељено је римском патријарху на четвртом Васељенском сабору у Халкидону 451. године, као правно-политичка надокнада владарском првенству Рима послије премјештања царске престонице на Босфор и нови Рим, Константинопољ, као и због израженог паганизма у европским народима и због честих напада варварских племена на Рим. У десетом вијеку папство је издвојена институција са самопрокламованим вјерским кодексом. Послије слабљења црквене и царске моћи Константинопоља, „папство“ је преиначило догме Васељенских Сабора, према политичким потребама папизма као персонификације војно-вјерске римокатоличке алијансе. После и формалног одвајања од матичне Источне Цркве, у ХI вијеку, римски патријарх – папа се самопрогласио првосвештеником, што знамо из историје папског прозелитизма; потом се крунисао круном политичке непогрешивости и власти, што знамо из историје “крсташких“ похода, а затим се самопроглашени суверен свијета, „непогрешив“ у вршењу војне и вјерске власти, прогласио царем учености, неприкосновеним у области науке, што знамо из историје ломача. Тако је папизам постао прва политички и вјерски догматизована доктрина права на контролу духовног, државног и друштвеног живота човјечанства. Папство је поставило постулат о папском примату, праву римског папе на неограничену васељенску власт, папском праву на одређивање духовне и политичке саборности свијетa прокламованом као право на евроатлантски екуменизам и експанзионизам. Европска колонијална државна доктрина од тада подразумијева да колонизовани народи признају ‘папски примат’, римокатоличку теолошку теорију о папском праву на „апостолску“ апсолутну политичку и духовну васељенску власт. Године 1870. римокатолички Концил је и формално установио догмат о непогрешивости римског понтифика као Христовог намјесника на Земљи чиме је римском патријарху потврђено право на неограничену земаљску власт, а старом Риму право “римокатолицизма“, мисије духовне и политичке саборности свијета, црквене централе која даје државно и духовно право народима на оснивање држава и цркава, крунисање владара и рукополагање свештенства.

Римски папа од тада више није само поглавар једне религије са којом нека држава и неки државник могу успоставити равноправан однос толеранције, него самопроглашени суверен свијета који себе сматра сувереном свих држава и народа на Земљи. Према римокатоличкој теолошкој теорији, папа је суверен свијета, а држава Ватикан алегорија једне свјетске папске државе, стога сусрети православног свештенства и политичких представника православних народа са папом увијек представљају чин признавања пастирског и политичког поглаварства римског папе (осим сусрета државних службеника ради сарадње на нивоу уређивања међудржавних односа). Папске посјете државама и народима, према државно-духовној доктрини римокатолицизма, имају димензију духовне дипломатије обавезујуће за државу домаћина – према којој је држава домаћин обавезна поштовати уговор са Ватиканом у римокатоличком тумачењу. Зато је одлазак у Ватикан или позивање и дочекивање папе увијек признавање вјерског и политичког „папског примата“, а одрицање православне црквене суверености и хришћанског Светог Предања, као и одрицање дијела државне суверености у корист римокатолицизма. Папска посјета римокатоличким и иним народима представља пастирски обредни обилазак папске пастве која у континуитету поштује “папски примат“, а потом православних народа који су позивали или први пут позивају папу у посјету. Према римокатолицизму, позивање папе у посјету од стране политичара представника православних народа представља чин признања папског политичко-пастирског државног и духовног патернализма.

Данас не постоје владари са таквим политичким прерогативима апсолутне власти какве, према римокатоличкој теорији, има римски папа, осим у пренесеном значењу предсједник Америке, као духовно-политичка последица папизма – као што америчка теорија о изузетности Америке представља протестантску реакцију и развој римокатоличке теорије папизма. Протестанти су „блудни синови“ папизма, а Протестантизам је примијењени папизам, папска ‘света самовоља’ пренесена на сваког просјечног протестанта, као идеологија индивидуализма – идеализована `света` слободна воља у односу на опште и Свето, у којој је сваки Европљанин непогрешиви мали папа, а посебно према ваневропским народима.

Историчарима је познато да у историји римокатолицизма истакнуту улогу имају словенски следбеници римокатолицизма, конвертити из православља и словенског свијета у латинску вјеру, германизовани и романизовани Словени, као што повијести није позната тачка на земаљској кугли на којој римокатолички мисионари нису посијали сјеме раздора и рата. Позивање папе у посјету својој држави и свом народу дозивање је несреће у свој дом. Нема земље и народа у којима присуство ватиканске политике није било посредни и непосредни инспиратор немира и рата. Мали је број народа протеклих десет вјекова мимоишао римокатолички колонијализам, који се могу назвати срећним и благословеним народима. Од десетог вијека римокатолички мисионари су на бродовима освајачких евроатлантских империја стизали у најудаљеније крајеве свијета. Међутим, одлучни народи су уз Божију помоћ успијевали да се одбране од напада римокатоличких ратника и мисионара, као и наши православни преци под латинском и отоманском окупацијом. Ријетки су примјери политичара православних народа који позивају несреће и проклетства у свој дом, залажу се за веће римокатоличко присуство у својој држави, потписивање споразума о дугорочној државној и духовној сарадњи са Ватиканом, као што раде дехристијанизовани политичари Црне Горе и Србије.