Пише: Дејан Бешовић

Крајем 10. и почетком 11. вијека, у Дукљи је владао српски књаз Јован Владимир који је као византијски савезник признавао врховну власт цара Василија другог . Када је српско-бугарски цар Самуило око 997. године напао Дукљу, Јован Владимир се повукао у неприступачне планинске предјеле у околини Скадра – Кула Рашка . Како није имао снаге да се одупре, предао се, али је остао на челу Дукље оженивши се Самуиловом ћерком Косаром. Убијен је у Преспи,на превару  22. маја 1016. године. Канонизован је и постао  хронолошки гледано први српски светитељ. У вријеме потоњег успона византијске власти, у Дукљи је владао српски кнез Стефан Војислав („архонт Срба”, „Травуњанин Србин”, „Војислав Дукљанин”) који је 1034. године дигао устанак против Византије, али је 1036.године претрпио привремени пораз. Ускоро је дошло до новог устанка, да би затим 1042-1043. године Војислав однио одлучујућу побједу над Византијом. Описујући сукоб између архонта Драча и Стефана Војислава, византијски аутор Јован Скилица је записао:

Стефан Војислав је ујединио српске области у Приморју, тако да се под његовом врховном влашћу нашла пространа територија од Бојане до Неретве. Њега је прије 1055. наследио син Михаило, који се измирио са Византијом и одликован је титулом протоспатара. Међународне прилике су се знатно промијениле послије пораза Византије од Селџука 1071. године, у бици код Манцикерта. Усљед тога, Михаило је подржао устанак Ђорђа Војтеха у Повардарју и околним областима, а устаницима је послао свог сина Константина Бодина Првог  са војницима, којег су устаници у јесен 1072. године у Призрену прогласили за цара, додавши му име Петар.Устанак је убрзо угушен, а Бодин заробљен. Неко вријеме је провео као заробљеник у Цариграду, а потом у Антиохији, послије чега је био избављен. Успио је да прошири своју врховну власт у Рашкој и Босни, чиме је извршено политичко обједињавање српских земаља. У вријеме норманског напада на Драч (1081) Бодин је прво пратио царске чете наносећи Норманима мање ударце, заједно са мјесним становницима Власима и Чамима .Милош Благојевић у студији Србија у средњев веку ,Београд 1977 .године ,Београд стр74-75  пише :  Када је дошло до одлучујуће битке под зидинама града Драча, Бодин је остао неутралан, а када је видио да је побједа у рукама Нормана, покупио се и одлучио да искористи тешко стање Византије, заузевши Босну и Рашку (по Барском родослову). Сматра се да су два кључна догађаја, „међаша“, у стогодишњим борбама за превасходство над српским земљама између Дукље и Рашке били: први, већ поменути догађај из 1083/1084. године, када је краљ Бодин проширио своју власт на Рашку и Босну, те други, 1185. године, када је Стефан Немања заузео посљедњи град у власти дукљанског кнеза Михаила — Котор, чиме је Дукља, као самостална држава, престала да постоји. Тако дуг сукоб још се чини занимљивији уз чињеницу да су дукљанска и рашка династија имале блиске породичне односе, као и то да су обје државе непрестано тражиле политички ослонац у Византији и Угарској. Неки историчари сматрају да се дукљанско-рашки сукоб може посматрати, као и већина средњовјековних сукоба, кроз привредну димензију „у што треба уклопити и интересе великих сила — Угарске и Византије„.Дукља је, дакле, свој највећи успон имала у вријеме Бодинове власти (1081—1099), када је држала Травунију и Захумље (под непосредном влашћу Бодинових сродника), те Босну и Рашку (под влашћу вазалних господара). Сматра се да је Бодин остваривао извјестан надзор над привредним ресурсима вазалних области, те да је у сврху протока робе из унутрашњости обезбјеђивао (могуће и градио) путеве до приморских градова у Дукљи, чиме је омогућио и њен трговински процват. Вјерује се да је у ту сврху извршио и двогодишњу опсаду Дубровника (1092—1094).

У писму папе Григорија Седмог дарованом на 1077. се види да Михаило већ носи титулу краља те да од папе тражи само њену потврду. Нормани из јужне Италије су се 1081. године спремали да освоје Цариград. Византијска војска је октобра 1081. под Драчом доживјела потпуни пораз. Бодин је у почетку био на византијској страни, али се није упуштао у сукобе. Пошто је увидио да је наступило расуло у византијској војсци, повлачи се и априла 1081. се жени Јаквинтом, ћерком Архирица, угледног патриција из Барија и присталице Нормана. Успјео је да одржи своју врховну власт у српским државама Босни и Рашкој, чиме је наставио рад свога оца на обједињавању српских земаља. Када је 1085. умро нормански војсковођа Роберт Гвискард, долази до повлачења Нормана и обнавља се византијска власт. После овога Бодин се све рјеђе помиње у изворима. Умро је 1101. године а Милош Благојевић на основу проучавања доноси датум смрти  11.фебруар 1100 .године .Послије његове смрти долази до слабљења дукљанске државе. Поједине Бодинове насљеднике у Дукљи помиње искључиво Љетопис попа Дукљанина, чији подаци често нису историјски поуздани. Заправо Летопис попа Дукљанина је Барска хроника више свештеника и монаха о чему ћемо изнијети наше мишљење и  посебно поглавље посветити Барској хроници,баш као и миленијум касније крађи звона са Српско православних цркава у Подгорици ,Кучима ,Братоножића и Лијевој Ријеци,које је заветовао и купио Хаџи Богдан Чађенивић – Хаџи Бојто .

Према Барској хроници , на србо- дукљанском престолу су се смјењивали Михаило (Бодинов син), Доброслав (Бодинов брат), Кочапар (син Бодиновог стрица Радослава), Владимир (Бодинов синовац), Ђорђе (Бодинов син), који је владао у два маха, Грубеша (синовац Кочапара), Градихна (Грубешин брат) и његов син Радослав. Од њега је управу над Дукљом и Травунијом преузео рашки велики жупан Деса 1162. године. Послије Десе, посљедњи господар Дукље је био кнез Михаило, када је пре јануара 1186. године Дукљу припојио  рашки жупан Стефан Немања,који је и сам рођен 1112 .године на Рибници -Подгорица .Како свједочи Стефан Првовјенчани: “ присаједињење Дукље је за великог жупана Стефана Немању била борба за „дједовину” и „отачество” у којем је Стефан Немања био и рођен. Управу над припојеном Дукљом, дао је најстаријем сину Вукану. Дукља је у Немањићкој држави, у почетку, очувала краљевску традицију преко титуле коју су носили Вукан и његови синови Ђорђе и Стефан“ 

                          ( наставиће се )