Тек што се ослободила полиције која ју је спровела до мајке, дванаестогодишња девојчица испред комплекса на Газиместану каже: „Сад ми је још више криво што ми ниси дозволила да обучем мајицу са натписом Косово је срце Србије“. Мајка је смирује речима: „Добро је Катарина, тихо, Теодосије (њен млађи брат) се много уплашио“. Девојчица се потом, под утиском свега што је неколико минута пре доживела јер су је два полицајца извела из колоне и спровела до осталих приведених Срба, окреће и каже људима око себе: „Баш ми је драго што сам им рекла да је Косово срце Србије“.
Хапсили су Србе на Газиместану овог Видовдана, више него икада до сада. Хватали су их за руке и изводили из колоне којом смо пролазили, јер све је било намештено тако да морате споро да ходате, а они да вас посматрају. Са једне и друге стране биле су јаке снаге полиције – специјалци, рекла бих. Они су стајали мирно и нису ништа радили, осим што су чинили шпалир из кога су извођени људи.
Приводили су их, да тако кажем, обични полицајци. Нико од Срба се није отимао, правио сцене, говорио. Новинари су тражили објашњење зашто то раде, али одговора није било. Ходали су млади Срби издвојени из масе уздигнуте главе, како и једино може да иде човек који зна да су га издвојили само зато јер је Србин – хришћанин.
Уочи парастоса шиканирали су и породицу из Жабљака. Натерали су родитеље деветогодишњег дечака да му свуку мајицу, јер је на њој писало „Косово“. Објашњавао је отац да су мајицу купили у манастиру Грачаница где су били на литургији, али није помогло. Дозволили су да је обуче једино ако је окрене наопако, што су они и урадили.
Правила понашања
Касније су дечаку прилазили појединци, не знајући шта се догодило на капији, и говорили да можда није приметио да је наопако обукао мајицу, јер је у очи упадала етикета са унутрашње стране која се обично исече, али је овде остала јер је мајца купљена тек уочи поласка на Газиместан. Дечак је свима објашњавао зашто носи мајицу наопако, и није деловао збуњено и уплашено, већ храбро и поносно.
Да ће на Газиместану бити проблема знало се унапред, чим су забранили српска национална обележја – мислим, као да су их до сада дозвољавали. Када смо видели у коликом броју нас је полиција дочекала, кроз какве смо препреке и претресе морали да прођемо да бисмо ушли у комплекс где се споменик налази, јасно је било да ће се нешто ружно десити, односно да имају неки план.
Сви смо на улазу узимали од полиције папир, можемо га назвати и летком, на коме је писало како треба да се понашамо и како ће они реаговати ако се не понашамо по датим нам упуствима. Вести о понашању полиције на улазној капији у комплекс споменика шириле су се међу нама великом брзином. Али, народ је све време био миран, достојанствен, тих, као и сваке године уочи парастоса. Певање које је у следило након службе био је једини грех окупљених на Газиместану, и то песама које никога не вређају.
Хапсили су Србе на Газиместану овог Видовдана, више него икада до сада
Полиција, међутим, није тако проценила. Задата правила понашања смо, по њима, прекршили, и поновило се оно што се иначе дешава последњих година – хапшење Срба. Једино што је другачије јесте број ухапшених, и то што су се ове године окомили и на децу. Јасно нам је да им је циљ остао исти, а то је да уплаше људе да не долазе на Видовдан на Газиместан и Косово и Метохију, и имали су одрешене руке да то раде од стране својих господара.
И поред немилих сцена испред споменика Светом кнезу Лазару и косовским јунацима и привођења у Грачаници, обележавање Видовдана протицало је достојанствено – по принципу кога нема, без њега се може. На литургији у Грачаници било је више људи него неколико последњих година.
Митрополитова беседа
Окупљеном народу беседио је митрополит црногорско-приморски Јоаникије и рекао, између осталог, да Видовдан спада у ред највећих празника, одмах после Божића, Васкрса, Тројичиндана и празника Светог Саве. Казао је и да је наш народ надахнут славом Немањића, славом и јунаштвом Светог кнеза Лазара, оплемењен светом вером православном.
„Ко долази нашим светињама на Косово и Метохију, одлази обогаћен, оплемењен, охрабрен. Храбре нас и наша браћа са Косова и Метохије, видимо да им није лако. Када видимо њих како поносно носе тешкоће, сви се можемо запитати: Шта су наше тешкоће? Они трпе свакодневне притиске и понижавања, трпе неправду, али мржња није ушла у њихова срца, ни осуда, него Христа ради подносе све“, беседио је митрополит.
Беседа је трајала дуго и пажљиво смо је слушали, посебно ми који на Косову и Метохији живимо. У оваквим ситуацијама ми тражимо речи које нас храбре да истрајемо. Било их је у овој беседи, али чуло се и ово: „Данас треба да се подсетимо, пошто прослављамо Видовдан и сећамо се Светог кнеза Лазара и косовских јунака, да смо у тим давним временима живели у љубави и миру са нашим комшијама Албанцима. Не видимо никакве сукобе дуго векова пре и после тога. Пре и после Косова. Сукоби и неспоразуми су, нажалост, почели касније“, казао је митрополит и додао:
„Врло радо слушамо добре примере добрих суседа, добрих комшија, између Срба и Албанаца и то треба што више истицати. У том народу, нашим комшијама Албанцима, има много добра и то сведоче понајвише Срби са Косова и Метохије. Нека Бог то добро међу нама умножи и нека дарује мир и слогу“.
Група нас гласно је размишљала о напред цитираним речима митрополита Јоаникија, и дођосмо до закључка да му је, можда, сугерисано да и о њима нешто каже у беседи. Поменусмо у том контексту и ухапшеног Србина на улици у непосредној близини порте у Грачаници, вођу групе ходочасника из Београда, због плавих, белих и црвених мајица које су носили људи из његове групе и на којима је писало „Уједињена Србија“. (Беседу смо слушали под утицајем тог привођења, јер се десило непосредно пре обраћања митрополита.)
Тако збуњени речима да су Албанци одвајкада на Косову и Метохији, без икаквих предрасуда према њима као садашњим комшијама са којима треба да живимо заједно у миру и слози, отишли смо из грачаничке порте на Газиместан, и доживели страшну тортуру.
Две прославе
Овако је укратко протекао сам дан Видовдана, али је општи утисак неколико дана после празника и свега што се тог дана дешавало и говорило широм Србије, да се неко својски потрудио да га развуче као никада пре. Само да буде што даље од Косова и Метохије.
У дневнику Јавног медијског сервиса Србије (РТС) чули смо да је централно обележавање Видовдана ове године било у Крушевцу где је одржана седница Владе, и где је патријарх служио литургију у манастиру Раваница. Неколико минута касније речено је и да је „централна прослава Видовдана на Косову и Метохији одржана у Грачаници и Газиместану“.
Обележавање Видовдана протицало је достојанствено – по принципу кога нема, без њега се може
Да ли смо имали један празник, две централне прославе у истој држави или један празник и две централне прославе у две државе? То је питање нас Срба са Косова и Метохије за све оне који су били у Крушевцу, јер сумњамо да се поткрала грешка уреднику РТС-овог Дневника.
Када су у питању они у Београду, без обзира како једни друге називају (да ли су „ћаци“ или „блокадери“, и да ли долазе из једне или неколико кухиња), не осећам се компетентном да говорим нешто дуже, јер тешко је одавде то пратити и размрсити, али могла бих да их питам, при томе их трпајући у исти кош, какву то Србију стварно желе и боре се за њу? Јер, нисам сигурна да знају где су јој границе и нисам чула да кажу да је Устав Србије погажен Бриселским споразумом?
У својој беседи овогодишњи лауреат манифестације „Видовданско песничко бденије“ и видовданских свечаности уопште, добитник „Златног крста кнеза Лазара“ Братислав Р. Милановић казао је:
Честити кнез Лазар није се одрекао Царства земаљскога када је изабрао Царство небеско, него је изабрао могућност да се после историје Царство земаљско прикључи Царству небеском и да се тако оба под крстом сједине у Христу за навек. Кнежев завет изречен на вечери уочи боја у којем ће се бранити част пред силом, унели су у историју и српски песници који су потом дошли; Данило Трећи, преподобна Јефимија, деспот Стефан Лазаревић и други. Свети завет узнели су у крвавом боју у једном дану кнез Лазар и његови јунаци, а вековима већ тамо га сваког дана у песмама које певају о страшном разбоју узносе песници изникли из овог народа као што су из јуначке крви узникли Косовски божури.
Бројне су и велике теме које је опевала српска поезија, али највећа је она о жртвовању косовских јунака за част и слободу. У њој су сједињене песме о храбрости, љубави храбрих ратника према ближњима и породици. О љубави мајке према деци, о пријатељству, о верности и оданости, о праштању, о постојаности у злом времену, о искрености у вери, о достојанству у трпљењу зла, беседио је Милановић.
Најтежи испит
Да су барем сви горе прозвани дошли на Косово и Метохију овог Видовдана, па да се окупимо на једном месту такви какви смо. Овде где још само ваздух који дишемо није забрањен, али где су се, упркос свему, вијориле заставе са ликом Христа и носиле иконе. Видљиве су биле и на литургији у Грачаници и на Газиместану.
Ко је на Косово и Метохију дошао овог Видовдана под тим барјаком је био. Чини се, отуда и оно достојанство и мирноћа наших Срба када су их из колоне изводили и приводили, али и немир у остатку Србије.
Само окупљени под тим барјаком можемо да се надамо и чекамо да ће доћи дан када ћемо на Газиместан одлазити без контрола, претреса, хапшења, шиканирања, застрашивања – слободни. Али, до те Србије стиже се једино преко Косова и Метохије. Одавде се полази!
Овде су Свети кнез Лазар и косовски јунаци исцртали црту својом крвљу, и на њој Србија треба да стоји пред сваким непријатељем. Не у Крушевцу, још мање у Београду. Србија сведена на Београд није Србија, већ пашалук у коме други господари.
Зар нисмо сведоци да нас и после 636 година најјаче на Косову и Метохији и због Косова и Метохије ударају? Овде се, Срби моји, и данас најтежи испит полаже. Јер, како бранимо ово парче своје земље, како му прилазимо о Видовдану, такву ћемо и Србију имати. Док то не схватимо, тумараћемо овако развучени на сто страна. Песници нас ни једним јединим стихом неће опевати.
Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Нови Стандард
