Криза почиње тако што је Биљана Плавшић, бивша чланица Предсједништва Републике Босне и Херцеговине и потпредсједница Републике Српске, постала предсједница Републике Српске, након што се, због међународног притиска и оптужби за ратне злочине и геноцид, повукао и у бјегство отишао Др Радован Караџић. Убрзо је дошла у сукоб са Момчилом Крајишником и Караџићем, који су и након повлачења са свих државних и партијских дужности остали веома утицајни. Сукоб је првенствено био на линији формалне и неформалне моћи, али и преласка из ратних у мирнодопске услове. На видјело су изашли и антагонизми између источног и западног дијела Републике Српске и питање сједишта ентитета, који је са ратног мјеста на Палама, мимо Устава, премјештен у Бањалуку.
Плавшићева је 3. јула 1997.године распустила Други сазив Народне скупштине РС, изабран на општим изборима 1996.године. Народна скупштина РС није прихватила ту одлуку и наставила је рад доношењем аката који ће касније бити поништени. Народна скупштина је 5. јула изгласала да јој се одузму овлаштења и пренесу на Врховни савјет одбране. Плавшић се, у међувремену, састала са специјалним изаслаником САД-а за бившу Југославију Петером Галбртајтом у Бањалуци и наставила да учвршћује своју подршку међународне заједнице.
Тадашњи предсједник Србије Слободан Милошевић позвао је и Плавшић и Крајишника у Београд 25. септембра у покушају да ријеши кризу која је ријешена на ванредним изборима.
Народ се још сећа праве Српске демократске странке, и још је чека. Општински избори нису право мерило. Само кандидата и њихових породица је било на десетина хиљада. Парламентарни избори су нешто друго.
Ако се Странка препороди у понашању и појачаној борбеној активности, ако се укаже народу као хомогена заједница, ако наступи сигурно и синхронизовано, ако не буде ситних калкулисања, ако не буде колебљиваца, ако не буде интересних или регионалних лобија, ако не буде незаинтересованости, апатије, неактивности, онда су спасени и Странка, и народ, и држава.
Нема никог другог, осим Српске демократске странке. Сви други су непоузданији, неозбиљнији, непожртвованији, склонији попуштању и колаборацији.
Странка не сме себи дозволити да се у њој развија борба за власт, или борба између бивших пријатеља, који се сада, можда привремено, не трпе, или борба против људи који су некоме несимпатични. Странка мора чувати своје људе, они се морају осећати сигурни због те своје припадности, јер је припадност велика ствар. Странка не плаћа, нити је плаћала своје функционере, једина плата им је била та припадност и свети посао у коме су учествовали. И кад се неко привремено склања из неке матице збивања, никад не сме бити изгубљен за Странку, нити се сме брукати и блатити. Нико није безгрешан, нити ико сме да буде строги судија осим Господа Бога.
Старо чланство и народ очекују своју Странку, препорођену у политичкој филозофији и поступању на терену. Ако препородимо Странку, то ћемо да осетимо у понашању сваког функционера, снага којом Странка располаже ће се утростручити.
А то дугујемо и Богу и народу. И можемо то боље него ико. Да има ико бољи, били бисмо безбрижни. Али, видели смо шта су од ове земље урадили за шест месеци они који желе да дођу уз помоћ туђих тенкова.
Сваком старом члану недостају сусрети, учешће у заједничкој вери и уверењима, надама и љубави, али ће дати Бог да све дође на своје.
До тада, док Бог не награди наше напоре, дужни смо да учинимо све што је у нашој моћи, ни више, али ни мање. А награда од Свевишњега неће изостати.
Нека Бог поживи српски народ, српске земље, Српску демократску странку и све њене мученичке чланове и њихове мученичке породице.
Крај.
