Пише :Дејан Бешовић

Према традиционалној регионалној подјели, Срби настањују сљедеће историјске и географске области у данашњој Црној Гори: Зета ,Стара Црна Гора која се састоји од четири нахије (Црмничка ,Катунске ,Љешанске и Ријечке) Седморо  Брда ( Васојевићи ,Кучи,Братоножићи ,Пипери ,Бјелопавлићи ,Морача ,Ровца ) ,Стара Херцеговина, Бока которска, Приморје и Горње Полимље. Према регионалној припадности, Срби у Црној Гори се могу називати: Зећанима ,Црногорцима, Старохерцеговцима, Брђанима, Бокељима, Приморцима или Полимцима искључиво у географском смислу .Током 6. вијека, на просторима југоисточне Европе почињу да се појављују српска  племена, чији су чести упади на византијску територију довели до постепеног урушавања, а потом и потпуне пропасти царске власти у многим областима, укључујући и покрајину Превалитану, која је обухватала највећи дио данашње Црне Горе. Српски  досељеници су по правилу запосиједали жупске предјеле, док се старо романско становништво повукло у приморске градове и тешко приступачне планинске крајеве и гудурр . Почевши од прве половине 7. вијека, односно од времена владавине византијског цара Ираклија -610—641- , међу досељеницима  Словенима посебно се истичу Срби. На просторни опсег српских земаља у раном средњем вијеку први је указао франачки хроничар Ајнхард, који је у својим Аналима франачког краљевства (Annales Regni Francorum) забиљежио, под 822. годином, да су Срби народ који држи велики дио Далмације (ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur).О раној историји Срба најзначајније податке је оставио византијски цар Константин Седми  Порфирогенит (945-959) у свом знаменитом историографском делу под насловом De administrando imperio.Оно свједочи да су на просторима на којима су се настанили Срби, формиране посебне територијалне јединице, односно склавиније, које је Константин Порфирогенит називао Србијом, Паганијом, Захумљем, Травунијом и Дукљом. Према данашњим границама Црне Горе, њени крајње западнији дјелови припадали су Травунији, сјевероисточни Моравској Србији, а средишњи и југоисточни Дукљи. Док је за остале кнежевине изричито навео да су их населили Срби, то није назначио и за Дукљу, али се по редосљеду набрајања области и распореду насељавања може поуздано закључити да су и Дукљу населила управо српска племена, што потврђују и сви други доступни извори. Дукља = Диоклитија = Божије Обиталиште се простирала од ријеке Бојане до Котора, и није ишла даље у дубину од планина које су чиниле вододјелницу слива ријеке  Мораче према сливу Лима. Први познати владар дукљанских Срба био је кнез Петар, који је владао у 10. вијеку, а познат је на основу сачуваног оловног печата.Рана средњовјековна историја западних и сјеверних дјелова данашње Црне Горе, који су припадали Травунији и тадашњој Кнежевини Моравској Србији, боље је позната од историје преосталог дијела који је припадао Дукљи, пошто списи Константина Порфирогенита пружају више података за ове  прве области. То се у првом реду односи на Кнежевину Моравску  Србију, којом је током раног средњег вијека владала династија Властимировића. Византијски цар Константин Порфирогенит у свом дјелу De administrando imperio посвећује велику пажњу историји Кнежевине Моравске  Србије, којој су припадали и сјеверни дјелови данашње Црне Горе. Средином 9. вијека, за вријеме владавине кнеза Властимира, извршено је повезивање Кнежевине Моравске  Србије са Травунијом. Према свједочењу Константина Порфирогенита, кнез Властимир је удао своју ћерку за травунског жупана Крајину, подаривши му титулу обласног кнеза („архонта“). Тиме је Травунију везао за средишњу Моравску Србију, у чијем је саставу она остала као вазална област до средине 10. вијека. За вријеме владавине кнеза Властимира и његових насљедника главни непријатељ Кнежевине Моравске Србије била је Бугарска. Иако су српски кнезови у више наврата успешно одбијали нападе са истока, бугарска војска је око 924. године успјела да окупира источне и средишње области, укључујући и сјеверне дјелове данашње Црне Горе. Након трогодишње окупације, бугарску војску је око 927. године протјерао кнез Часлав, који је уз помоћ Византије обновио и ојачао Кнежевину Србију.У вријеме византијског цара Јована Цимискија (969–976), под византијску власт су поред цијеле Бугарске потпале и поједине источне и средишње српске области у којима је организована посебна византијска војно-управна јединица, позната као катепанат Рас. Сједиште византијског намјесника те области било је у граду Расу, а под његову управу су спадали и сјеверни дјелови данашње Црне Горе.

Порфиригенит пише : Државност Дукље је потврђена у 10. вијеку, кроз помен првог по имену познатог дукљанског архонта Петра,а нови успон доживљава за вријеме владавине кнезова Јована Владимира и Стефана Војислава.Међу њиховим насљедницима из династије Војисављевића, највеће заслуге за јачање и ширење државе стекли су краљеви Михаило и Бодин, који су током друге половине 11. вијека успјели да под својом влашћу уједине све српске земље.Шта више, и град Диоклеју, коју сада држе Диоклићани, исти цар Диоклецијан подиже, због чега су становници те земље названи Диоклићанима.Три вијека касније, Порфирогенита потврђује и Тома Архиђакон (Тома Сплитски, лат. Thomas Archidiaconus), далматински хроничар и католички свештеник (родом из романске патрицијске породице). У свом дјелу Историја салонитанске цркве (лат. Historia Salonitana) из 1266. године, он наводи:

У земљи Гета, која се сада зове Србија или Рашка, дао је поред неке воде саградити град који је по својему имену назвао Диоклеја.Средњовјековну државу Дукљу насељавали су углавном Срби,што директно и индиректно потврђује низ докумената и хроника од 9. до 13. вијека.Франачки хроничар Ајнхард у својим Аналима (Франачка Хроника, Ајнхардов летопис, лат. Annales regni Francorum) из прве половине 9. вијека, описујући устанак панонског кнеза Људевита (818—823), помиње његов бијег Србима.

…за који се народ каже, да посједује велики дио Далмације… (лат. …Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur…)

— Ајхнард — „Франачка Хроника“, IX вијек.[19]

Овај извор важан је за етногенезу Дукље, пошто је она за сада најстарија и прва хроника која помиње називе словенских племена на тлу римске провинције Далмације, у чијем саставу је био и предио на којем је настала склавинија Дукља. Из ње је јасно видљиво да су Срби једино словенско племе које се помиње да насељава Далмацију између експанзивне Бугарске на истоку, и пред њеном војском пребјеглог словенског племена Гудушчана на западу (у областима од данашње Лике до Сјеверне Далмације).Већина страних историчара у посљедња два вијека, неоптерећени утицајем политике на историјску науку и служећи се искључиво научном методологијом, сматрају логичним да су Срби словенизовали Дукљу, обзиром да су населили и предјеле дуж њених граница.Осим тога, научници се ослањају и на нешто касније изворе, углавном византијске, из којих се сасвим јасно извлачи закључак о присуству и кључној улози српског народа и његове властеле у развоју средњовјековне Дукље.Тако Јован Скилица  византијски хроничар из 11. вијека, који је заузимао и значајне положаје у Царству (куропалата, друнгара вигле, протовестијара), у свом дјелу под називом Кратка историја  које обухвата период од 811. до 1057. године, помињући владара Дукље, Јована Владимира (владао од 990. до 1016), каже: