Пише :Дејан Бешовић

–Јосиф Михаиловић ,рођен у Тресончу, 15. април 1887 .године био је српски архитекта, интелектуалац, дипломата, национални радник, градоначелник Скопља од 1929. до 1936.године  и од 1939. до смрти 1941. године. Најзаслужнији је за трансформацију Скопља из оријенталног, турског града у модеран, европски град.Јосиф Михаиловић је по поринеклу Мијак. Рођен је у мијачком селу Тресонче. Отац му је дунђер (градитељ) Михаило Ђорђевић, из фамилије Јуруковић. Мајка Јосифа Михаиловића је Христина, унука мијачког главатара Ђурчина Кокала из села Лазаропоље.Основну школу је завршио у Скопској Црној Гори, ниже разреде гимназије у Скопљу, а више у Српској Гимназији у Солуну. 1910. дипломирао је на Архитектонском одсјеку Техничког факултета у Београду. Године 1911. одлази на једногодишње студијско путовање у сјеверну Италију, гдје проучава Романску и Ренесансну архитектуру.

Током студија у Београду учествује у раду друштва Српска Браћа које је основао Голуб Јанић.Прије почетка Првог балканског рата ступа у чету Доксима Михаиловића у оквиру Добровољашког одреда под командом Војводе Вука. Тешко је рањен у врат и главу првог дана Кумановске битке 23. октобра 1912, на вису Сртевица.Са почетком Првог светског рата ступа као добровољац у Српску војску, гдје је додијељен инжењерском одељењу Врховне команде.Године  1915. се повлачи са српском војском преко Албаније на Крф.Одлуком Владе Краљевине Србије, са Крфа одлази у Сједињене Америчке Државе, са задатком да прикупља помоћ и добровољце поријеклом из новоослобођених крајева Јужне Србије. У Америци стиче Југословенска и Републиканска убеђења, и у њој остаје све до 1922. године.По повратку из Америке постаје један од оснивача грађевинског друштва Феникс, са којим учествује у изградњи пруге Београд−Ужице. Период 1926—1928. године, проводи у Енглеској, гдје завршава докторске студије на тему Вртних Градова.Године 1929, Краљ Александар Први  Карађорђевић га поставља за градоначелника Скопља, са задатком га претвори у град достојан бивше престонице Цара Душана.Функцију Градоначелника обавља до 1936.године, када је смијењен, као противник  Милана Стојадиновића. Разлог сукоба је покретање изградње хидроелектране Треска, у власништву града Скопља, од стране Јосифа Михаиловића, и одбијање понуде за снабдевање струјом кроз концесију компанији у којој је пословне интересе имао Милан Стојадиновић.

Године 1938. се враћа на место градоначелника Скопља, и на тој позицији остаје до своје смрти 1941. године.

У погребној поворци током сахране Јосифа Михаиловића учествовало је преко 10 000 грађана Скопља.На погребу је чинодејствовао Митрополит Скопски г. Јосиф Цвијовић , са 30 свештеника. Радио Скопље је преносило сахрану уживо, а радио Београд је претходне вечери емитовало специјалну емисију о Јосифу Михаиловићу, у којој је гостовао Јеврем Томић, градоначелник Београда.Јосиф Михаиловић се оженио Вукосавом Михаиловић, рођеном Смиљанић, професорком клавира 1936 године. Имао је двије ћерке, Мирјану Михајловић−Ристивојевић (1938−2007), редовног професора Архитектонског Факултета Универзитета у Београду, и Светлану Михаиловић (1941−1945).

–Мара (Марија) Ђорђевић ,рођена као Марија Мишковић у Одобести, 31. јануар 1916.године  била српска пјевачица изворне и народне музике.Рођена је у 31. јануара 1916. године у Одобешт, на истоку Румуније у печабалској породици. Родитељи су јој рођени Тетовчани, Александар Мишковић и Ружа Џилевић. У јулу 1916. године, отац јој умире, након чега Марина мајка, са њом и њеним братом одлази у Тетово.Марина породица води поријекло са Метохије, из околине Ђаковице, крсна слава им је била Ваведење Пресвете Богородице .Мара је у Тетову провела дјетињство и младост, гдје је завршила за шнајдерку у занатлијској школи, иако јој је жеља била да заврши Учитељску школу у Скопљу коју није успјела да упише, јер је пала на музичком испиту.Удала се у Тетову, 20. маја 1934. године за Слободана Ђорђевића, учитеља и музичара, који је био родом из Јабучја код Лајковца. Са Слободаном је имала два сина Драгишу и Војкана.Након завршетка Првог свјетског рата, Мара је пјевала македонско-тетовске песме. За њен таленат се у Тетову брзо прочуло, па је Мара често звана да пева у разним приликама. То је био почетак њене пјевачке каријере, која је првенствено била интерпретаторка македонско-тетовских песама, а селидбом у Приштину 1945. године, Мара је почела да пјева и изворне српске песме са Косова и Метохије, што ју је прославило.Музикалност је наслиједила од родитеља, оца који је такође пјевао и мајке која је научила много песама. Ипак, отац јој је преминуо када је још била мала, па је највише тетовских песама научила од тада познатог тетовског пјевача Нонета Грнчара.У јануару 1941. године, Мара се јавила на конкурс Радио Београда, који је тада вршио припреме за отварање радио-станице. Мара је прошла конкурс и била изабрана као најбоља међу 85 кандидата. У првој емисији отварања Радија Скопље, 27. јануара 1941. године она је пјевала, а својим пријатним гласом и богатим репертоаром тада непознатих пјесама, оставила је позитиван утисак међу свима који су је слушали. По уверењу стручњака из Радио Београда, Мара је била најбољи интерпретатор јужносрбијанске пјесме која се чула преко радија.Прву пјесму коју је отпјевала преко Радио Скопља била је Благуњо дејче, а пјевала је и пјесме Од поле идат, бабо сејмени, Ај коња спреман, коњ Дорија и песму Ђорушице црна око. Све те пјесме је касније снимила за Радио Београд и ПГП РТБ .Иако је Марина каријера била у успону, због почетка бомбардовања Београда 1941. године престали су сви музички програми.Првих ратних дана, Марин муж Слободан је мобилисан, а она је са дјецом напустила Тетово у намери да стигне у Јабучје код Лајковца, до Слободанове фамилије. Иако је стигла у Јабучје, после одређеног времена је морала да потражи сигурније мјесто, па су се преселили у Нишку бању, гдје су остали свео до краја 1944. године, када је Слободан као ослободилац са својом дивизијом ушао у Приштину, па се Мара са дјецом преселила тамо.И Марин брат је био мобилисан, а преминуо је од туберкулозе након што се вратио са фронта.Након што су се игром случаја настанили у Приштини, Марин муж Слободан је почео да ради као наставник фискултуре, Мара се прикључила Културно-уметничком друштву Раднички гдје је била члан хора и солиста. За њену каријеру на Радију Скопље се брзо прочуло. За време боравка у Приштини, научила је све косовске пјесме, које раније није знала али их је са лакоћом учила, јер су била доста сличне тетовским песмама.

Након оснивања Радио Приштине, Мара је постала први вокални солиста овог радиа, гдје је пјевала косовске пјесме.Прва пјесма отпјевана на Радио Приштини била је Тамна ноћи, тамна ли си, а све емисије су ишле уживо, уз пратњу оркестра.

Године 1947. Мара је заједно са њеним Културно-уметничким друштвом Раднички отпустовала у Загреб, а након тога у Опатију, гдје се овај мелос први пут представљао публици из западних крајева Југославије. Захваљујући Мари Ђорђевић и Културно-умјетничком друштву Раднички, мелос југа је постао популаран у рангу босанских, далматинских и македонских песама.У љето 1947. године Мара је дошла до Радио Београда, гдје је почела да наступа као солиста, паралелно са послом на Радио Приштини. Мара је радила у Београду и Приштини све до 1950. године, када је њен супруг Слободан добио посао у Панчеву, гдје се преселио са цијелом породицом. Марија је дуго година радила на Радију Београд и ту достигла свој врхунац.Све пјесме на Радио Београду, Мара је снимила у периоду од 1956. до 1969. године. Своју прву плочу снимила је за Југотон 1952. године. Продукцијска кућа ПГП РТС је издала само двије њене сингл плоче, али се 2000. године појавио њен компакт-диск. Пјевачки радни стаж који је стекла на радио-станицама у Скопљу, Приштини и Београду јој је признат, опет иако је отишла у пензију често је пјевала у Клубу просвјетних радника у Панчеву.Преминула је 22. јануара 2003. године у Панчеву,гдје је и сахрањена .

–Анђелко Крстић рођен Лабуниште, код Струге, 1. новембар 1871 .године био је српски национални радник и књижевник.

Он је поникао у дримколском крају, који се и дан данас назива Мала Шумадија. Учитељску школу је завршио 1889. године у Београду, а већ 1890. ступио је у учитељску службу по селима на планини Јабланици у Дримколу.Његов први литерарни прилог објављен је у „Цариградском гласнику” 1904. године под псеудонимом Дримколац. Тематика његових дјела био је тежак живот његових земљака, сељака — печалбара.Врхунац његовог књижевног стваралаштва је роман „Трајан”, објављен 1932. године, за који је две године касније добио награду за најбољи српски роман од Српске скадемије уметности. Његова драма Заточеници премијерно је изведена у скопском народном позоришту „Краљ Александар Први ” 12. септембара 1937. године.Умро у Београду 1957.године .

–Тома Смиљанић рођен Тресончу, 13. јуна 1888.године био је српски етнограф, филолог, песник, прозаиста, драмски аутор и публициста.у старом и чувеном „братству” — Брадиновци. Презиме-надимак Брадина је добио по свом прадеди Сарџу Караџи Брадини сеоском прваку из прве половине 19. века. Основну школу српску и бугарску је похађао у родном селу, а затим српску гимназију у Солуну 1906. године. Био је стипендиста Друштва Светог Саве. Радио је као учитељ у српским школама у селима Тресончу, Долном Мелничану и Галичнику (1906—1911). Године 1911. уписао је Филозофски факултет у Београду али му је студије прекинуо Први балкански рат. По избијању рата пријавио се у четнички одред Војводе Вука и са њиме прошао сва бојишта од Кумановске битке до Елбасана. Учествовао је у Првом светском рату и са војском прошао албанску голготу. После опоравка на Крфу је са осталим српским ђацима послат у Француску где завршава студије географије и историје у Клермон Ферану.

По завршетку рата и повратку у земљу предаје у тетовској гимназији о (1920/21) и гимназији у Скопљу (1921—1927), и у Трговачкој академији у истом граду. (1927—1931). Године 1930. поново одлази у Француску на одбрану докторске дисертације под насловом: „Наша стара племена Мијаци и Брсјаци у Јужној Србији”. Између 1931. и 1934.године био је народни посланик Галичко-дебарског среза, а затим инспектор и начелник Просветног одељења Вардарске бановине. Учествује у Априлском рату 1941. након чега се повлачи у Србију где током окупације ради у Учитељској школи у Алексинцу.Године 1946. отишао је у пензију и настанио се у Београду. До смрти 1969. године није престао да се бави научним радом који је почео још као учитељ. Сарађивао је са бројним научним часописима као и са Српском и Македонском академијом наука. Поред антропогеографских истраживања бавио се и литерарним радом.

-Илија-Стружа-Нин К. Анђелковић је био издавач књига у Београду од 1861. до 1866.Родом је био из Струге на Охридском језеру. Године 1861. штампао је у Земуну: »Разговори српски, немачки, грчки, турски, француски и италијански за потребу они, који желе те језике научити«, а у Београду Трепетник, велики предсказатељ знакова који се на човеку показују, по румунском преводу од 1743. г., са француског оригинала »од једног љубитеља свог рода — који је ево и на српском језику увеселенија ради печатан и поправљен«. Затим је 1863. штампао у Београду календар Лето, а 1864. у Новом Саду календар Светослов и најзад 1866, опет у Београду, у другом издању Бисер и драго камење на украшење детиње душе и срца.

-Радомир Катић рођен у Кајмакчалану, 29. јануар 1926 — Власотинце ,био је оснивач и дугогодишњи професор Власотиначке гимназије. Провео је дјетињство у Лесковцу. Био је син Светозара Катића, официра краљевске војске, касније и начелника полиције у Лесковцу. Дипломирао је на Филозофском факултету одсек за историју и Вишој Педагошкој школи. Био је ожењен Вером Катић рођеном Петровић са којом је имао троје деце,сина Драгана и ћерке Даницу и Драгану. Преминуо је 2012. године у осамдесет седмој години живота.Један је од лауреата „Најдражи учитељ“ као и признања „Заслужни грађанин“ града Власотинца.Такође, носилац је био више захвалница и повеља из области културе, образовања и спорта.Глумио је у Власотиначком аматерском позоришту у више од 10 представа. Познат је по улогама Миткета у представи „Коштана“ Боре Станковића, као и Стевана Драгића, познат као „Сеоска лола“ у истоименој представи.У младости се бавио фудбалом. Наступао је за ФК „МОМЧИЛО“ из Лесковца и ФК „ВЛАСИНА“ из Власотинца. Играо је на позицији централног бека и центархалфа).За време Другог светског рата извесно време тренирао је и бокс у Лесковцу.

–Љиљана Алексић-Пејковић рођена у Куманову, 8. јул 1926.године  српски је историчар. Дипломирала је на Правном факултету у Београду 1950. године. Примљена је на мјесто асистента у Историјском институту као стипендиста САНУ. Докторирала је 1956. у Centre des Hautes Etudes Européennes у Стразбуру са дисертацијом Став Француске према Србији за време друге владе кнеза Милоша и Михаила (1858 — 1868). У институту је стекла сва научна звања. Пензионисана је 1992. године. Проучавала је односе Србије и Црне Горе у 19. и 20. винеку са западним силама- Француском, Уједињеним Краљевством и Италијом. Такође је проучавала и утицаје ових односа на привредна, политичка и финансијска кретања у Србији. Истраживала је у многим архивама, претежно дипломатским, у Риму, Лондону, Паризу и Бечу. Учествовала је на бројним научним скуповима. Своје радове објављивала је у многим страним и домаћим часописима. Одликована је италијанским орденом Per le merità III степена за научну сарадњу са овом земљом.

–Хећим-Тома Костић (Кожани, 4. април 1778.године  је био српски видар. Славу је задобио лијечећи најпознатије ратнике и војводе из Првог и Другог српског устанка.Родио се 4. априла 1778. и вароши Кожанима у Македонији, син је чувене видарке Ћира-Мане.

У Србију је дошао почетком устанка на Турке 1804. и налазио се у прво вријеме у Смедереву.Године 1806. 15. јула, управни савјет, освједочивши се о вештини Хећим-Томиној у лечењу, узима га за војничог љекара,и „одређује му 60 гроша плаће на месец коју ће, вели се у акту, примити и кад не би било никога да лечи“.

Из Смедерева кад је освојен Београд, преселио се и Хећим-Тома у данашњу српску престолницу, и ту је видао рањенике; и видао их је већином врло срећно. Ево за то једног свједочансва:

1830.године децембра 13, Кнез Милош пише: „За заслуге мени и народу у рату указиване, ослобођавам Хећим-Тому, и мајку му Ману, од сваке дације и кулука”.1834. октобра 3, Кнез у Неготину, потписује диплому, којом Хећим-Томи одређује 150 талира пензије на годину.

У Српским Новинама од 1841, бр 28, стр 222, има извештај коко је Хећим-Тома извидао ногу неком Димитрију Русијанцу. Случај мора да је био ређи, јер је лечење ишло под надзором београдског физика, Др Ђ. Мушицког, па је тако сјајно испало да службене новине о том говоре особитом хвалом“.Хећим-Тома је умро 9. октобра 1848. од колере у Панчеву, куда је по наредби српске владе био отишао да вида рањенике из маџарског рата. Тело му је пренесено у Београд, и сахрањено код Маркове цркве, у Палилули, да би његови остаци 1926. године били пренети на Ново гробље.

–Коста Брадић рођен је у Ђевђелији, 20. маја 1927.године .Детињство је провео у Пироту, потом у Лесковцу, где је током окупације завршио шести разред гимназије. По завршетку рата 1945.године породица Брадић сели се у Банат, а он размишља да напусти гимназију. Одлази у Београд и уписује тадашњу Школу за примењену уметност, гдје већ 1951. почиње да ради прва уља. После завршене средње школе уписује Академију ликовних уметности у Београду и завршава је у класи проф. Недељка Гвозденовића 1954. године, од кад почиње и да излаже своје радове.Након завршене академије усавршавао је сликарство у Риму и Паризу гдје се упознао са новим умјетничким правцима. Фреско сликарство је усавршавао у Атини код чувеног иконописца оца Стаматиса.

Уз Шејку кога је упознао још за вријеме студија у Београду, Главуртића и Ољу Ивањицки био је истакнути представник Медиале. Његов уметнички стил карактерише присуство ренесансних детаља и надреалистичких елемената.

-Петар Џаџић рођен у Битољу, 18. септембар 1929.године био је српски књижевни критичар, дописни члан САНУ.Рођен је у Битољу. Гимназију је завршио у Пожаревцу 1948. године, а Филозофски факултет у Београду.Докторирао је на тему из стваралаштва Иве Андрића. Као критичар јавио се крајем педесетих година. Залагао се за нове, модернистичке струје у српској књижевности, у опреци са тада владајућим социјалним реализмом, који је био у служби идеологије Комунистичке партије. Био је главни уредник студентског листа Видици, а потом покретaч и уредник утицајног часописа Дело, који је промовисао и бранио модернизам у књижевности. Као писац дневне критике, сматрао је да новинска критика треба да се бави не само приказивањем књижевних дела, већ и њиховим вредновањем. Писао је критике за НИН, Политику и Телевизију Београд. Радио је као уредник у издавачкој кући Просвета.Био је дописни члан САНУ. Текстови су му превођени на француски, руски, енглески, хинду, шпански, италијански, мађарски, јапански и друге језике.Добитник је више књижевних награда, као што је Октобарска награда Београда  за студију „Бранко Миљковић или неукротива реч“; „Ђорђе Јовановић“ за књигу „Критике и огледи“; „Милан Богдановић“ за приказ књиге „Пешчаник“ Данила Киша.Умро је 31. јула 1996. године у Београду и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

–Синиша Вуковић рођен у Куманову, 7. октобар 1932.године  био је српски сликар, ликовни педагог и архитекта.Од своје шесте године живи и ради у Београду. Завршио је Архитектонски факултет у Београду 1957. године, на коме је одмах по дипломирању био изабран за асистента. Педагошку каријеру наставио је на Факултету примењених уметности у Београду. Сликарству, којим се бави од 1952. године до данас, посветио се као свом основном животном опредјељењу.

Своје слике први пут је излагао марта 1953. године, заједно са Леонидом Шејком и Миодрагом Ђурићем Дадом, у Галерији Дома омладине у Београду. Афирмативне критике о овој изложби објавили су Јован Ћирилов и Јован Христић у часопису Млада култура.Прву самопсталну изложбу приредио је у Галерији Графичког колектива у Београду 1960. године, коју је отворио сликар Пеђа Милосављевић. Приредио је укупно 18 самосталних изложби, а излагао је и на многим колективним изложбама, у земљи и иностранству (Октобарски салон, Тријенале југословенске уметности, изложбе Ладе, изложбе УЛУС-а, изложбе многих уметничких колонија, изложбе у многим градовима у земљи и иностранству). Излагао је на свим изложбама групе Медиала осим прве, на којој су учествовали Миро Главуртић, Леонид Шејка, Оља Ивањицки и Владан Радовановић. Био је члан групе Медиала коју чини 12 сталних чланова, и то сликари: Леонид Трофимович Шејка, Синиша Вуковић, Миодраг Ђурић-Дадо, Урош Тошковић, Коста Брадић, Оља Ивањицки, Миро Главуртић, Светозар Самуровић, Милован Видак, Љуба Поповић, Владимир Величковић и Милић Станковић-Милић од Мачве. Теоријске основе Медиале поставили су Леонид Трофимович Шејка и Миро Главуртић. О начелима Медиале, вриједностима и значењима које она има, Синиша Вуковић је годинама писао и објављивао велики број текстова у низу листова и часописа (Видици, Политика, Уметност, НИН, Градац, Мозаик идр.).Као стални ликовни критичар НИН-а у периоду 1966. до 1971. године објавио је велики број ликовних критика о умјетницима који су излагали у београдским галеријама у том периоду. Народном музеју у Београду направио је легат поклонивши 35 својих слика. Објавио је књигу „Ликовни живот“. Био је члан Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС), УЛУПУДС-а, Ладе и АICA (Међународно удружење уметничких критичара). До пензионисања био је редовни је професор Факултета примењених уметности у Београду.

Преминуо је 25. октобра 2011. године, у Београду, у 79-ој години живота.Уврштен у Енциклопедију знаменитих свјетских сликара у Паризу -Лувр .

                         ( наставиће се)