Пише :Дејан Бешовић

Приликом поклоничког путовања у Свету земљу, патријарх Герман је 9. маја 1959. посјетио цариградског патријарха Атинагору. Мада нису дата званична саопштења о разговорима, по неким тврдњама домаћин је саопштио госту да не признаје самопроглашену Македонску православну цркву.Иако је хиротонија новоизабраног епископа била условљена достављањем Патријаршији измијењеног Устава Македонске православне цркве, патријарх је уз саслужење епископа бачког Никанора и митрополита Доситеја 19. јула 1959. обавио хиротонисање епископа Климента са титулом преспанско-битољски. Патријарх је устоличио новог епископа.

Вјеровање патријарха Германа у искреност митрополита Доситеја да ће се заједнички радити на рјешавању проблема истопило се већ 26. јула када су митрополит Доситеј и новорукоположени епископ Климент за епископа злетовско-струмичког хиротонисали Тому Димовског, који је нешто раније замонашен добивши име Наум Димовски . Тако је Македонска православна црква дошла до тројице архијереја и права на формирање Синода. Велику радост због тога изразио је Добривоје Радосављевић шаљући телеграме и патријарху Герману и Синоду у Београду.Епископ америчко–канадски Дионисије писао је 5. августа 1959. патријарху Герману и Синоду о свом виђењу Устава Македонске православне цркве. Подсјетио је Синод на његову молбу да се он, као епископ, не изјашњава о том питању до Сабора, а како је Сабор завршио рад у јуну, тражио је да му те одлуке доставе с обзиром на чињеницу да је чуо различите вијести.Синод му је 4. септембра доставио одлуке Сабора од 17. јуна и Синода од 8. јула 1959. године.

 Уочи устоличења патријарха Германа у Пећкој патријаршији, маја 1960, ваља подсјетити да се као спорно поставило питање присуства митрополита Доситеја. Он је инсистирао да носи бијелу панкамилавку и да добије одговарајуће мјесто међу епископима. Свечаности, на крају, није присуствовао.У наредних неколико година избијали су због македонског црквеног питања неспоразуми и несугласице које су доводили и до оштријих сукоба. Први од њих догодио се јануара 1961. када је у Патријаршији разматран Устав Македонске православне цркве и примећено да од препорука архијерејског Сабора ниједна није прихваћена.Здравствено стање митрополита Доситеја није било баш најбоље што се одражавало и у његовом непримјереном и антицрквеном  понашању. С њим су и о томе разговарали Добривоје Радосављевић, Страхил Гигов, Александар Грличков, Милоје Дилпарић и још неколико руководилаца Државног секретаријата за унутрашње послове. У извјесном растројству митрополит би у више наврата, о чему постоје свједочења, причао како су га државни органи преварили, жалио се на прогон и јадиковао због тога што не може да носи бијелу панкамилавку. Чак се, како је устврђено, пијан појавио на састанку Епархијског управног одбора марта 1961.године и том приликом поднио оставку, па је састанак одложен. Митрополитом су се због бројних испада бавили и припадници Државног секретаријата за унутрашње послове.

Дилпарић је боравио у Скопљу почетком априла године 1960. и том приликом се састао са митрополитом Доситејем. После неколико реченица, митрополит му је рекао: „Гријех ти на душу, Дилпарићу, што ме овдје доведе и остави.“ Спомињући разне догађаје, оптуживао је македонске свештенике за недисциплину и изрекао низ негативних оцена на рачун епископа. У једном тренутку је примијетио да би му било најбоље да иде за митрополита црногорског, „пошто је Арсеније болестан“.Митрополит је слично незадовољство исказао и приликом дуго договаране посјете Београду, односно Савезној комисији за вјерска питања и Патријаршији.Македонска православна црква и поред свега није могла да се афирмише као самостална Црква, иако је држава са своје стране предузимала све што је било потребно да помогне тај пројекат. То је, између осталог, у одређеним круговима, чињено широм свијета, посебно у мјестима где су живели људи пореклом из Македоније. Држава је помагала Македонце на свим континентима да се организују у црквене општине под именом Македонске православне цркве. А онда су настали нови проблеми.Македонска православна црква је живела свој пун унутрашњи живот. Крајем 1962. имала је тројицу епископа, 221 свештеника, 80 монаха, 745 храмова и 70 манастира. Међутим, за било какву активност у спољним односима, претходно је морала да затражи сагласност патријарха Германа, што је неријетко изазивало неспоразуме. Да би то предуприједила, републичка власт у Македонији је инсистирала да Македонска православна црква затражи признање од других помјесних Цркава, како би самостално могла да општи са њима. Требало је најпре постићи да о томе расправља Сабор Српске православне цркве и да то прихвати.

Македонски захтев нагнао је 1963. године чланове Савезне комисије за вјерска питања да ту проблематику добро проуче не би ли нашли решење. Претпоставили су да се може очекивати да ће Синод и Сабор Српске православне цркве одбити тражену расправу, пошто постоје црквено-канонске сметње. Такође, ни остале помјесне Цркве неће признати такву врсту самосталности Македонске православне цркве.Размишљајући како да приморају Сабор Српске православне цркве на признање права Македонској да самостално општи са другим помесним Црквама, државне власти су се нашле пред дилемом да ли исти принцип треба примијенити и у другим републикама – једна република, једна православна Црква – и то према рјешењу националног питања у земљи. Према том предлогу, православна Црква би добила југословенски карактер, а чиниле би је аутономне православне Цркве у републикама, којима би патријарх био заједнички. Предлог је, међутим, остављен за неко друго вријеме с образложењем да би реализација те идеје довела у питање односе државе и Српске православне цркве, а очекивани су били и негативни одјеци у иностранству.Држава је у том тренутку била опсједнута још неким другим питањима у вези са Српском православном црквом. Наиме, требало је коначно ријешити проблем српске политичке емиграције искористивши њено раздвајање по црквеном питању и око епископа америчко-канадског Дионисија Миливојевића. Управо те околности Македонци су покушали да искористе.

Почетком јануара 1964.године Момо Марковић, предсједник Савезне комисије за вјерска питања и Боро Чаушев, предсједник македонске Комисије за вјерска питања, разматрали су шта ваља даље предузети у случају Македонске православне цркве. Поменули су проблем панкамилавке јер је патријарх Герман тврдио да бијелу носе само поглавари аутокефалних Цркава. Марковић и Чаушев сагласили су се да Српска православна црква треба да код других помесних Цркава покрене признавање Македонске православне цркве и омогући јој да убудуће самостално општи. Савезна комисија за вјерска питања је сматрала да је још рано за то и да би инсистирање могло да доведе до још већих проблема.

Како су Македонци тражили коначно разрјешење питања Македонске православне цркве, 6. априла 1964. у Савезној комисији за вјерска питања одржан је састанак коме су присуствовали Мома Марковић, Боро Чаушев, Мато Радуловић и Милоје Дилпарић. Разматране су сљедеће теме: Однос Српске и Македонске православне цркве, пут патријарха Германа у Македонију, одлазак делегације предвођене патријархом Германом у Бугарску, обнова порушених верских објеката у Скопљу, избор два викарна епископа у Македонској православној цркви, прилике у Удружењу православних свештеника у СР Македонији, дочек у Скопљу генералног секретара Светског савета цркава и свештенички кадар у Македонској православној цркви. Закључено је, између осталог, да се мора видети колико је Македонска православна црква способна да самостално организује епархију у иностранству у контексту решавања проблема епископа америчко-канадског Дионисија после одлука архијерејског Сабора о подели његове епархије на три нове.

Савезна комисија за верска питања расправљала је 18. маја 1964. о политици државе према Српској и Македонској православној цркви. За нормализовање односа двије Цркве предложено је неколико рјешења. Једно се односило на подршку одласку патријарха Германа у Македонију. Пошто је то прихваћено, патријарх је са епископима тимочким Емилијаном и банатским Висарионом 1. јуна 1964. кренуо у Скопље и тамо боравио три дана. Посјета је укључивала обилазак храмова оштећених у земљотресу који је годину дана раније погодио тај град. Архијереји су посјетили и насеље које је изграђено новцем добијеним од Свјетског савјета цркава. Митрополит Доситеј и гости из Београда такође су посјетили Александра Грличкова, предсједника македонског Извршног вијећа, али о темама разговора на том састанку нема званичних саопштења.Како је у међувремену за 16. јун 1964. уприличен сусрет Петра Стамболића, предсједника Савезног извршног вијећа, и патријарха Германа, за Мата Радуловића, потпредседника Савезне комисије за верска питања, је начињен подсетник за разговор. Према том документу, Савезној комисији за вјерска питања припадала је одлучујућа улога у односима Српске и Македонске православне цркве. „Одлуке Архијерејског сабора СПЦ 17. VI 1959. г. донете су уз притисак државе (убеђивањем, давањем средстава и слично) и уз крајње залагање и вештину Германа, већина епископа је интимно била против, па је тешког срца пристала на компромис.“ Потом је описан процес промјене Устава Македонске православне цркве и наведена оцена патријарха Германа да је у томе преварен и доведен у незавидан положај.На крају списа у поглављу насловљеном „Шта сада радити“ биле су разрађене варијанте будућег дјеловања: од толерисања постојећег стања, до покретања проглашења аутокефалности Македонске православне цркве. По првој варијанти, не треба журити већ сачекати јесен када ће се ситуација у вези са расколом Српске православне цркве у Америци, као и у Југославији и Патријаршији, према предвиђањима, унеколико стишати. По другој варијанти, треба пронаћи рјешење на бази одлука Сабора Српске православне цркве (уз тумачење одличја и титула), јер би на тај начин Сабор био дисквалификован као фактор који одлучује о том питању.На састанку у Савезном извршном вијећу били су предсједник Савезног извршног вијећа Петар Стамболић, предсједник Савезне комисије за верска питања Момо Марковић, потпредсједник Савезне комисије за вјерска питања Мато Радуловић, секретар Централног комитета Савеза комуниста Македоније Крсте Црвенковски и предсједник македонске Комисије за верска питања Боро Чаушев. Констатовано је да је питање Македонске православне цркве са политичког аспекта ријешено, јер она фактички постоји и функционише и као таква се афирмисала. Остала су, међутим, отворена нека питања канонске природе. Закључено је да из политичких и других разлога треба сачувати јединство двије Цркве преко заједничког патријарха и да Македонска православна црква треба у потпуности да усклади свој Устав са препорукама Сабора Српске православне цркве од 1959. године, а када Македонска православна црква то учини, српска Патријаршија ће упознати остале православне Цркве са постојањем нове помјесне Цркве.Услиједили су притисци на патријарха Германа какви до тада нису били забележени. Тако су Момо Марковић, председник Савезне комисије за верска питања, и предсједник македонског Извршног већа Александар Грличков 9. јула 1964. у разговору предочили патријарху Герману да ће Македонци прихватити све препоруке Сабора Српске православне цркве у вези са Уставом. Захтијевали су од патријарха да убудуће, у свакој делегацији која одлази у иностранство, буде и представник Македонске православне цркве. Када је патријарх поменуо проблем ношења црквених одличја и одоре, одговорили су да ће македонска Комисија за верска питања понудити двије варијанте како то питање може бити разријешено.Државни функционери су све вријеме замјерили патријарху Герману на односу према митрополиту Доситеју. У том контексту навели су конкретан пример: Делегација Српске (и Македонске) православне цркве, предвођена патријархом Германом, боравила је у Бугарској од 3. до 13. септембра 1964. као гост Бугарске православне цркве и патријарха Кирила. У делегацији су били и митрополит Доситеј и епископ славонски Емилијан. Претходно је било договорено да ће патријарх Герман упознати бугарског патријарха Кирила са постојањем Македонске православне цркве и настојати да обезбеди одговарајући однос Бугарске православне цркве према митрополиту Доситеју. Међутим, патријарх Герман је приликом сусрета са бугарским патријархом Кирилом митрополита македонског Доситеја представио само као митрополита Доситеја. Према тврдњама југословенског амбасадора у Софији Драгослава Марковића, бугарски патријарх је обећао митрополиту Доситеју признање чим за то добије одговарајући акт од Српске православне цркве. „Овом приликом Кирил је изразио мишљење да патријарх Герман одуговлачи признање МПЦ да се не би замерио Грчкој православној цркви“, записао је Момо Марковић. Патријарху Герману су државни чиновници такође замјерили што није одржао обећање да ће у делегацији, која ће путовати на вјенчање грчког краља Константина  ићи у посјету Грчкој православној цркви (16. септембар-3. октобар 1964.), бити и представник Македонске православне цркве. Исто се поновило кад је ријеч и о саставу делегације која је учествовала на Трећој родоској свеправославној конференцији од 27. октобра. „Држање патријархово по овом питању је некоректно, иако изјављује да је позив на Родос упућен Српској православној цркви. Да је патријарх Герман био за став да на Родос иде и македонски архијереј, могао је обезбедити већину у Синоду СПЦ“, констатовао је Момо Марковић.Патријарху је замјерено и што је заједничко саопштења за јавност с тог скупа потписао само са „Герман, патријарх српски“. Следећа замјерка односила се на непомињање Македонске православне цркве на свечаном отварању Богословије у Сремским Карловцима 15. септембра 1964. у којој је било неколико ученика из Македоније. „Ниједан од њих није пришао митрополиту Доситеју као поглавару Македонске православне цркве да би га пољубио у руку. Добија се утисак као да нису смели да приђу.“Међутим дилему је ријешио Протојереј Василије Ивошевић када је јавно рекао : Ја као Православни свештеник и професор Српско православне богословије никада ни по цену живота нећу пољубити у руку човека који изазива раскол у Цркви Светосавској .Ни један Патријарх ,Митрополит или Епископ ме на то не може натерати „.Како је Прота Василије Ивошевић био мирски свештеник ,те је могао имати великих неприлика од тадашњих комуниста ,чувши за то његово исповједништво вјере Отац Јустин Поповић му је савјетовао да се позове на њега ,да му је он дао благослов да тако поступи . Потредседник Савезне комисије за вјерска питања Мато Радуловић је 18. марта 1965. примио патријарха Германа како би разговарали и о посљедњем засиједању сабора Македонске православне цркве у Скопљу. Патријарх је обећао да ће настојати да избјегне отварање расправе о том питању на Сабору Српске православне цркве, пошто неки епископи сматрају да Македонска православна црква није аутокефална, нити аутономна, већ нешто сасвим треће, што је по канонима неосновано. Нагласио је и да би путовање на освећење једног македонског храма у Канади било политички „исплативо“, али је истовремено упозорио на канонске препреке, које би, како је рекао, довеле и до заоштравања односе са делом Српске православне цркве, као и са Бугарском и Грчком православном црквом.Државна власт је организовала разговоре српских и македонских архијереја и током 1966. године. О томе је Управа богословије у Призрену обавијештена 22. новембра писмом од Синода. Према службеној забелешци коју је сачинио Прота Милун Милетић , разговарало се у згради Патријаршије 18. новембра 1966. године прије подне. Са македонске стране стигли су митрополит Доситеј и епископи Климент, Наум и викарни епископ  Методије. Са српске су били патријарх Герман , митрополит Данило Дајковић  и епископи нишки Јован Илић , далматински Стефан Боца, шабачко-ваљевски Јован Велимировић  и захумско-херцеговачки Владислав Митровић . Македонци су изричито захтијевали аутокефалност правдајући то и ставом да иза тога предлога стоји македонска републичка власт. Патријарх је упозоравао на неканонски чин из 1958. године и затражио да Македонска православна црква не пренагљује, јер би Српску православну цркву могли да принуде да поведе поступак са далекосежним последицама.Патријарх Герман је у том превирању позвао др Сергија Троицког и др Благоту Гардашевића, професоре на Богословском факултету, и Бранка Цисаржа ради разјашњења процедуре добијања аутокефалности и тражио израду елабората на тему „Да ли Македонска православна црква има услове за добијање аутокефалије и да ли је Македонска православна црква наследник Охридске архиепископије“.

Македонски архијереји упутили су 3. децембра 1966. и писани захтев за добијање аутокефалности. Синод Српске православне цркве је о томе расправљао 9. децембра и закључио да то буде тема редовног заседања Сабора. Епископ шабачко-ваљевски Јован Велимировић био је, вредно је поменути, противан свакој расправи истичући да је тај проблем разрешен још 1959. године.

Савезна комисија за вјерска питања на сједници 23. јануара 1967. закључила је да је „захтев Македонске православне цркве да буде аутокефална црква нормална појава која произилази из тежњи верника и свештеника у СР Македонији да имају своју аутокефалну цркву“ и „да је питање проглашења и признавања аутокефалности искључиво црквено питање“.Митрополит Доситеј посјетио је Петра Стамболића, предсједника Савезног извршног вијећа, 17. априла 1967. На самом почетку разговора Доситеј  оптужио  је Српску православну цркву за, како каже, хегемонизам и шовинизам, као и због тога што њен архијерејски Сабор намерно одуговлачи решење питања међусобних односа две Цркве. Главни аргументи за то, наводи митрополит Доситеј, јесте тврдња да ће самосталност Македонске православне цркве негативно примити српска емиграција у иностранству, „да још има оних који носе ране са Кајмакчалана и да оно што је створено, не може да се цепа и сл.“ Поменуо је и црквено-народне саборе 1945. и 1959. године и нове захтјеве упућене Патријаршији, сматрајући да је Македонска православна црква наследница Охридске архиепископије, која је старија од Српске православне цркве. На основу тога закључио је да македонски народ треба да има своју самосталну Цркву, као што и српски народ има своју. Подсјетио је такође да је македонски Синод разговарао са члановима републичког Извршног вијећа, и, добивши од њих подршку, затражио од Српске православне цркве аутокефалност. Жалио се истовремено на патријарха Германа и његово игнорисање тих послова запитавши домаћина како Савезно извршно вијеће гледа на односе две Цркве. „Македонска православна црква не жели аутономију, нити враћање на односе утврђене одлуком Сабора Српске православне цркве из 1959. године, већ Македонска православна црква тражи аутокефалност. По његовом мишљењу, Македонска православна црква не цепа Српску православну цркву, јер Македонску православну цркву сачињавају Македонци, већ Српску православну цркву цепа бивши епископ Дионисије (у Америци)“, забиљежио је Стамболић после састанка.Стамболић је саопштио митрополиту Доситеју да је државна власт спремна да помогне у проналажењу коначног решења које би задовољило обе стране. Митрополит Доситеј је истакао да Сабор Српске православне цркве неће то питање решити у духу захтева Македонске православне цркве, додавши да ће Синод Македонске православне цркве сазвати црквено-народни сабор да се о томе изјасни.Архијереји Македонске православне цркве су од Стамболића, по његовом савету, продужили у српску Патријаршију. Тамо су их дочекали патријарх Герман и епископ шабачко-ваљевски Јован. Гости су нагласили „да су свратили“ само да би им честитали наступајући Васкрс и наговестили проглашење аутокефалности. Када је епископ Јован покушао да разјасни шта значи питање аутокефалности, митрополит Доситеј је рекао да ће сачекати закључке Сабора Српске православне цркве.

Како се ситуација компликовала, Петар Стамболић је 25. априла 1967. организовао састанак на који је позвао Едварда Кардеља, Вељка Влаховића, Мијалка Тодоровића, Добривоја Радосављевића, Крсту Црвенковског, Николу Минчева, Драгог Стаменковића и Милутина Морачу. Расправљало се искључиво о односима Српске и Македонске православне цркве, и констатовано да се ти односи све више заоштравају због различитих ставова по основним питањима, а да су погоршани после одлуке Сабора Српске православне цркве 23. маја 1966. којом је ревидирао своју ранију одлуку из 1959. године. Државни функционери су били сагласни Да архијереји Српске православне цркве, и после притисака републичких и државних органа, не показује ни разумевање нити спремност за регулисање односа између две Цркве. Закључено је да још једном треба извршити притисак на Патријаршију како би прихватила политичку оправданост захтева за аутокефалност Македонске православне цркве. У супротном, руководство Српске православне цркве ће својим одбијањем изазвати бројне штетне последице. На крају је речено да руководства две републике, Србије и Македоније, у случају негативне одлуке Сабора Српске православне цркве на мајском заседању, треба да договоре које ће све мере предузети како у земљи не би дошло до негативних политичких посљедица.У таквим околностима, патријарх Герман је затражио пријем код Јосипа Броза. Владимир Поповић, генерални секретар председника Републике је проценио да не треба изаћи у сусрет патријарховом захтеву што је и рекао службеници, која је саставила следећу белешку: „Друг Влада Поповић сматра да друг Тито не би требало да прима патријарха Германа по питању односа између Српске и Македонске православне цркве“. Белешку је предала Брозу а он је на маргини написао само: „Не желим да се мјешам у црквене ствари. Т.“У међувремену, држава је припремила Трећи црквено-народни сабор у Скопљу.

Представници Савезне и републичких комисија за вјерска питања обавили су низ разговора са архијерејима Српске православне цркве пре одржавања редовног Сабора у мају и прије ванредног Сабора у септембру 1967. године са циљем да их убиједе за реално сагледавање македонског црквеног питања, које је очито изашло из оквира Цркве и добило политички карактер. Посебне разговоре са патријархом Германом обавили су најприје председник Савезног извршног већа Петар Стамболић 7. марта 1967, потом предсједник Извршног већа Србије Драги Стаменковић 5. маја. Крајем августа са патријархом је разговарао и нови предсједник Савезног извршног вијећа Мика Шпиљак, а затим и нови председник Извршног већа Србије Ђурица Јојкић. На патријарха је вршен притисак да Сабор Српске православне цркве у односу на Македонску православну цркву не донесе такве одлуке које би изазвале негативне политичке последице. Главни савез удружења православног свештенства је уочи засиједања Сабору Српске православне цркве упутио представку у којој изражава забринутост због става Српске према Македонској православној цркви с молбом да се не заоштравају односи.Пред редовно засиједање Сабора, професори Сергије Троицки и Благота Гардашевић су предали елаборат који им је својевремено наручио патријарх Герман. Њихов закључак је био да ће у случају самопроглашења аутокефалности Македонске православне цркве за Српску и остале помесне православне Цркве, она бити расколничка верска организација и као таква одлучена од општења са њима. Бранко Цисарж је тврдио да Македонска православна црква нема никаквих основа да себе сматра наследницом Охридске архиепископије.Сабор је, поред осталих тема, разматрао и документа пристигла од Синода Македонске православне цркве. Закључак је био да се не може уважити њихов захтев од 3. децембра 1966. године“.

Вук Драшковић,касније глумац и писац који је крив за смрт стотина најбољих српских патриота на челу са Ђорђем Гавро им Божовићем ( изворно презиме Мићковић ) из Безјова кучког ,написао је у НИН-у текст „Политика на верски начин “ Београд ,НИН 27 .децембар 1971 .године у коме дословце каже “ …. Патријарх Српски Герман је великосрпски идеолог и непријатељ Југославије .Два сина су му погинула у четницима и он слови за највећег непријатеља социјализма и комунизма уопште .Одржава контакте са другом Титом и челницима Партије али их дубоко презире . Када је друг Тито тражио од Патријарха српског Германа да га номинује за Нобелову награду за мир ,Патријарх се лукаво извукао да то није његов посао ...“ Послије трагичне погибије Ђорђа Божовића – Гишке и Белог Марића ,Вук Драшковић је у недељнику Српска реч 1995 .године  написао како је Патријарх Српски Павле „убица и кољач Српске омладине „.У међувремену превртљиви Драшковић је сипао дрвље и камење на Светопочивших Патријарха Српског Германа ,а у својим пашквилама није заобишао ни Светопочивше : Патријарха српског Павла ,Митрополита Амфилохија Радовића,Владике : Атанасија Јевтића,Артемија Радосављевића и Иринеја Буловића.Превртљива Брозова луда како га назва Војислав Шешељ,Вук Драшковић „увек је радио против интереса српског народа и Светосавске цркве за интересе Удбе и страних обавештајних служби“ .Данас та превртљива хуља такође  ради против интереса српског народа и наше цркве .

                           ( наставиће се)