Пише: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
У „Политици“ од 25 маја 2025 године објављен је интервју са Еленом Малешевом, руководиоцем Националног центра за историјско памћење при кабинету председника Русије. Истакла је да потписани меморандум о сарадњи са Одељењем за историјске науке Српске академије науке и уметности и Споразум о сарадњи са Меморијалним центром „Доња Градина“ имају огроман значај за руски и српски народ. Национални центар за историјско памћење при кабинету председника Русије основан је 2003 године Указом председника Владимира Путина. Потписани споразуми су усмерени да се разменом искустава и научних достигнућа, створи чврст темељ историјског памћења заснованог на научном знању и стручним оценама. Истакла је да у основи историјског памћења лежи научно знање и да се у Русији већ дуго спроводи пројекат „Без рока застарелости“ истраживање злочина нациста и њихових сарадника против мирног становништва. Зато су у оквиру потписаних споразума усмерени на удруживању сећања о злочинима, како би млади разумели злочиначки карактер нацизма. Историјско памћење је интердисциплинарна категорија и не припада искључиво једној научној области. Покушајима рехабилитације неонацистичке идеологије на Западу Национални центар супроставља се научним приступом. За њих рушење споменика је покушај брисања и уништавања историјског памћења. (1)
У Србији истраживање о страдању српског народа води више установа, друштава и прегалаца. Ко у клин, ко у плочу. Одржавају се научни скупови, који окупе истраживаче и објаве се зборници са тих скупова. Обрађују се поједине теме, али се ретко истражије целина догађаја. Сматрам да треба истраживати и објављивати радове не само о српским жртвама, него и о животу српског народа на територијама где су извршени злочини. Пре Другог светског рата су излазиле новине, илустровани часописи, који су доносили вести из свих крајева земље. Организације као што је био Савез Сокола, Јадранска стража објављивали су у својим публикацијама активности својих локалних подружница. То треба објављивати по појединим местима чиме би се привукла пажња потомака који чувају сећање на страдале. То што се неко интересује за њихове страдале чланове, може да их подстакне да ступе у контакт и пошаљу сачуване слике и забележена сећања. То се већ дешавало. Једна слика вреди колико хиљаду речи. Сем истраживања морају се подаци до којих се долази представити јавности путем медија, било на телевизији, радију, у новинама и на сајтовима на интернету. Све то се мора радити централизовано. Иза тога мора да стоји Србија, а не као до сада „у се и у своје кљусе“. У бившим републикама разбијене Југославије настоје да умање српске жртве и рехабилитују своје злочинце и њихову идеологију. Део медија у Србији није превише заинтересован за судбину Срба изван граница данашње авнојевске Србије. Навешћу један пример. На сајту Банија онлине објављен је позив удружења Срба Крјишника из Чикага „Прело“ да се један део планираног Музеја историје Србије у згради старе Железничке станице у Београду посвети Србима из Крајине. То је пренео Савез Срба из региона на свом сајту. О томе сам писао у рубрици „Међу нама“ у „Политици“. Текст из мог чланка у „Политици“ заједно са сликом старе железничке станице коју је поставила редакција „Међу нама“ објавио је сајт Банија онлине. И то је било све о томе.
Други пример. У „Политици“ од 30 маја 2025 године на страни где су вести из Региона објављен је чланак под насловом „Министар Никола Селаковић на промоцији књиге о устанку „Невесињска пушка“. У чланку је истакнуто да је присуствовао промоцији књиге „Невесињска пушка-пуцањ који одјекује вијековима“ у невесињском Дому културе „Небојша Глоговац“. Лист је пренео саопштење ресорног министарства. Књига је објављена уз подршку Министарства културе, поводом предстојећег обележавања 150 година од устанка Невесињска пушка. Селаковић је на промоцији указао, да је књига изузетно вредно и значајно издање. Истакао је значај тога да Србија и Република Српска заједно обележавају најсудбоносније догађаје из историје. Кратак чланак је завршен речима преноси Тањуг. (2) Пре промоције у Невесињу била је промоција исте књиге у Дому војске у Београду 22.5.2025. на којој је говорио министар Селаковић, али у „Политици“ није било ништа о томе. Према његовим речима, на промоцији у Београду неки догађаји нису били довољно у средишту колективног памћења, а један од њих је Невесињска пушка, која је често измицала пуној пажњи. Такође није било ништа о отварању изложбе „Од Невесињске пушке до Солунског фронта“ о Пери Тунгузу, легенди Невесињске пушке у Поштанском музеју. Ништа није писано о Дану Ћирила и Методија.
Али је зато било чланака о обележавању приредбе о Дану младости у Музеју Југославије. РТС је 25 маја 2025 године приказао филм „Тито и ја“. Може се речи да је за поједине медије у Србији сећање на Тита важније од сећања на Херцеговски устанак „Невесињска пушка“. Далеко од очију, далеко од срца. Насупрот томе у Краљевини Југославији прослављена је педесетогодишњица Невесињске пушке 19 јула 1925 године у Београду тродневним свечаностима. Други пут устаници из 1875 године дошли су у Београд да би присуствовали Свесоколском слету у Београду 1930. као део учесника Соколске жупе Мостар. (3) Садашњи тренутак Албанци користе да би завршили истеривање Срба са Косова и Метохије, а Хрвати за уклањање српских надгробних споменика. Ако Србија тежи томе да се не забораве српске жртве мора да централизује истраживања и представљање тих истраживања у медијима како то већ раде у Русији.
Напомене :
- Биљана Баковић, „Опасан је покушај рехабилитације неонацистичке идеологије”, „Политика”, 25 мај 2025, стр. 1,8;
- „Министар Никола Селаковић на промоцији књиге о устанку „Невесињска пушка“, „Политика”, 30 мај 2025, стр. 4;
- С. В, „Са слета у Београду”, „Сокол на Јадрану”, Сплит, јули 1930, бр. 4-6, стр. 46, 47;
