Пише: Иван Милошевић
У државном тужилаштву формиран је предмет о ставовима митрополита Јоаникија о Павлу Ђуришићу, а предмет њихове пажње биће и пјесма о младом мајору из Љешанске нахије. Па ти пјевај, Србине, мајчин сине о четницима и њиховим вођама! Има да нам погасе струју, укину воду и одведу у том погледу у средњи вијек, па нека онда пјевамо о Павлу Ђуришићу или рецимо нешто позитивно о њему. Може, али под свијећама, негдје дубоко у неким катакомбама и гдје нас не види нико. Тамо ћемо моћи да се испјевамо до миле воље, али чим изађемо на јаву, језик за зубе, памет и сјећање на леђа, гласна ћутња и не таласај, не дијели, пљуј по себи и својима и све је онда ок!
И онда нам још ови из опозиције, дијела власти и из комплет тужилаштва и судства кажу да су Срби у Црној Гори равноправни, да нам ништа не фали, да живимо као бубрези у лоју, да чак и владамо и спроводимо своје јавне и тајне планове надолазећег српског свијета и асимилујемо све што нам дође до руке. И када камен дохватимо он се претвори у српски камен, и када јаје испржимо оно се претвори у српску кајгану, а када се дохватимо историје онда све избришемо што није српско или све претворимо у српско и за три прста заденемо и њима бодиме очи не само онима који нас не воле, него скачемо и на мачке и пацове и тјерамо их не да мјаучу и сквиче, него да то раде онако по српски, на екавици и вјештачкој српској интелегенцији!
Митрополита који нешто каже о једном српском вођи у Другом свјетском рату, а није у хармонији са комунистичким љубичицима, лалама и хризантемама, хоће да истражују, да га саслушавају, да му истраже мали и велики мозак, да му чисте неуроне и обнављају некомунистичке илузије. И не ради то тамо нека партијска комунистичка комисија, него државна рука правде! Нема милости ни према митрополиту, а какву ли ће тек имати када су у питању обични људи, грађани, Срби, који се усуде да негдје некоме, у подруму или на јави, кажу нешто мило о Павлу Ђуришићу или запјевају пјесму о младом мајору. Има да се експресно иде у Спуж на одјељење „Голи оток за четнике“ и на дугодишње преваспитавање и утврђивање комнунистичког градива. Ко изађе, након ревидириња и индоктринације, има одмах да се учлани у ДПС, СД или неку од бошњачких странака и има сваки дан да пјева варијације популарне пјесме: Друже Тито (Мило), ми ти се кунемо да са твога пута не скренемо!
И све је то, кажу, у складу са евроатлантским вриједностима. Када би им повјеровао помислио би да су у Паризу или Стразбуру подигнути споменици Марксу, Стаљину, Лењину, Титу, Ђиласу… и да их сви у Европи славе као свјетске јунаке! Боли њих она ствар што је та Европа поодавно усвојила своја идеолошка правила и комунизам прогласила равним нацизму и што је забрањила његову пропаганду, посебно рекламу петокраке. Боли њих она ствар за Европу у том погледу, кажу да Европа не зна шта прича, да гријеши и да су они који су прије 80 година борили проитив Европе били заправо задрти Европљани, док су они који су се тада називали Европљанима., били заправо стаљинисти, лењинисти, бољшевици!
У идеолошком погледу у Црној Гори све је постављено на главу и нема тог мајчиног сина који ће све те заблуде, идеје, снове и јаве, поставити на ноге!
И нијесам љут на ове неокомунисте, они раде оно што знају да раде – да буду против Срба и шире негативне емоције према њима и оптужују их за све и свашта. Од најезде скакаваца, па до најезде ванземаљаца. Љут сам на наше Србе који ћуте на све што им сервирају некомунисти разних боја и организују хајку и на мртве четнике. Љут сам на српске медије, ако има таквих, који не организују емисије и не доведу госте да причају да није све тако било бајно и сјајно у вријеме комунизма и да су вође тог покрета биле познате по много чему, али и по бројним злочинима и пуним јамама и прогону Срба у претходних 80 година. Уколико су некима крваве руке, онда су крваве црвене руке бивших комуниста, попут Тита, Моше, Ђиласа, Ранковића, Крцуна, Кардеља…
И то морамо негдје и некоме рећи! Уколико прећутимо и прихватимо позицију ноја, онда нам нема спаса. Истина, пропасти нећемо, али са таквим Србима окованим ћутњом и самодеструкцијом, нико неће хтјети било шта да ради и разговара. Гурнуће нас у ћошак, посадити на идеолошку ношу и пустити да вријеме и биологија одраде свој посао.
Пјесник је рекао да прејака ријеч убија, али убија и ћутња. Посебно српска!
ПС. Има ли ко да се запита како то у Америци и у наше вријеме стамено стоји споменик Павлу Ђуришићу. Нико га не минира, нико га не дира и ништа не пита. Сам говори све о себи, али то код нас нема ко да чује! Или неће!
One Response
Пеђа Вукић:“ДЕМОН – ГРАД“
О несрећни граде, пун злобе и мржње,
нечовјечног духа, без срца и душе,
нек ти Господ суди у пепелу,пламу
синовима твојим што душману служе.
Крв сопствене дјеце застава је твоја,
понос твој су јаме и кости синова
што их клаше твоји хероји народа,
изданак си страве и уклотег рода.
О симболе таме! Укелета Содомо!
Служила си паклу, у пакао ходи,
на згаришту твом нек се некад роди
крстоносна правда и народ Господњи.
31. III 2001.
Тагови: вукић, пеђа, цетиње