Формулација предсједника Црне Горе Јакова Милатовића да је Дејтонским мировним споразумом окончан „грађански рат у Босни и Херцеговини“ изазвала је бурну и тенденциозну реакцију Суља Мустафића, предсједника Бошњачког вијећа у Црној Гори. Његово реаговање пуно је већ одавно демантованих флоскула о „српској агресији“, „удруженом злочиначком подухвату“ и „геноцидној политици Београда“, које служе само за додатну сатанизацију српског народа и ревизију истине.
Као избјеглица из Босне И Херцеговине и члан Управног одбора Савеза удружења расељених, избјеглих и прогнаних у Црној Гори, осјећам дужност да у име хиљада наших сународника, прогнаних и понижених, одговорим на ове покушаје политичке манипулације и лажног моралисања.
– Да ли је у БиХ био грађански рат? Јесте. Потврђено је званично.
Мустафићеву тврдњу да у Босни и Херцеговини није било грађанског рата, већ „агресије“, директно оповргава Међународни суд правде (Интернатионал Цоурт оф Јустице – ИЦЈ) у пресуди из 2007. године у предмету „БиХ против Србије и Црне Горе“, гдје у параграфу 401 стоји:
„Тхе цонфлицт wас ессентиаллy интернал ин цхарацтер, албеит wитх фореигн инволвемент.“
(„Сукоб је био у суштини унутрашњег карактера, иако је било страних утицаја.“)
Ништа није експлицитније од овога: суд је утврдио да је у питању био грађански рат, упркос покушајима бошњачких званичника да ту чињеницу избришу.
– Србија није напала БиХ. НАТО јесте напао Србе у БиХ.
Није постојао акт објаве рата СРЈ Босни и Херцеговини. Војска Југославије се званично повукла из БиХ у мају 1992. године. Хашки трибунал у процесу против генерала Момчила Перишића (ИТ-04-81) утврђује да Србија није имала „ефективну контролу“ над јединицама Војске Републике Српске.
Насупрот томе, НАТО је 1995. извршио брутално и противправно бомбардовање српских положаја у БиХ (операција Делиберате Форце), без одлуке Савјета безбједности УН. То је правна дефиниција агресије.

– Милошевић – гарант мира, не ратни хушкач
– Много прије него је покушан да буде неуспјешно представљен као „ратни злочинац“, Слободан Милошевић је у Дејтону био преговарач мира. Главни амерички преговарач Ричард Холбрук у својој књизи “То Енд а Wар пише”: Без Милошевића – не би било мира. А то је историјска чињеница, без обзира на све накнадне демонизације.

– Ко је одбио мир прије рата? Не Срби, него Алија Изетбеговић.
У марту 1992. године потписан је Кутиљеров план – предлог конфедералног уређења БиХ, којим би рат био избјегнут. Алија Изетбеговић га је најприје потписао, а затим повукао под утицајем Американаца.
Жозе Кутиљер је 1993. за “Тхе Тимес” изјавио:
„Тхе Босниан Муслимс ренегед он тхе агреемент афтер прессуре фром тхе Унитед Статес.“
(„Бошњачки муслимани су повукли сагласност на договор под притиском Сједињених Држава.“)
Тако је и почео рат. А то Мустафић зна – али прећуткује.

ИЦТY – суд или инструмент Запада?
Хашки трибунал (ИЦТY) је подигао преко 80% оптужница против Срба. Бивша главна тужитељка Карла дел Понте у својој књизи Ла Цацциа каже:
„Одлуке о оптужницама често су доношене под политичким утицајем.“
Такав суд не може бити ни легитиман ни моралан арбитар.
– А шта је са расељенима и прогнанима, господине Мустафићу?
Данас, тридесет година након рата, десетине хиљада Срба И Црногораца који су избјегли из Федерације БиХ, из Републике Српске Крајине и са Косова и Метохије живе у Црној Гори без имовинских, социјалних, политичких и грађанских права. Нијесу враћени на своја огњишта. Њихова имовина је узурпирана. Многа српска гробља уништена, цркве спаљене, документација избрисана.
Суљо Мустафић – иначе гласни заступник „људских права“ – на ту тему ћути. Не пали свијећу за убијене српске цивиле. Не помиње депортоване. Не говори о праву повратка. Никад нијесмо чули да се залагао за расељене Србе И Црногорце, као што се данас пали кад Милатовић изговори једну реченицу – истину.
– Академик Мухамед Филиповић: Рат су хтјели они који су одбили договор
Нека Мустафић размисли и о ријечима покојног академика Мухамеда Филиповића, једног од аутора првог мировног плана:
„Ми смо имали споразум прије рата. Алија га је повукао. То је било кобно. Сви смо знали шта слиједи. Срби нијесу хтјели рат. Он им је наметнут.“
Нико не спори злочине, али нико нема право да једну страну сатанизује, а другу амнестира. Истина није на продају. А предсједник Милатовић би боље урадио да се извини стотинама расељених породица у Црној Гори, којима држава већ деценијама не признаје основна права, него што се посредно извињава Суљу Мустафићу И ДПС-у (због “неспретне формулације”) који своје политичке агенде граде на полуистинама и историчарским фалсификатима.
Умјесто ревизије својих изјава, вријеме је за ревизију лицемјерја.

Драган Милићевић
Члан Управног одбора Савеза удружења расељених, избјеглих И прогнаних у Црној Гори