Пише: Лидија Глишић (РТЦГ)
Проф.др Татјана Бурзановић, умјетница из Црне Горе, која је својим радовима повезала поезију Јована Дучића и Рабиндраната Тагора, а која већ годинама његује пријатељске односе са индијским народом, нашла се тако и на ФБ страници Амбасаде Индије у Београду, гдје је објављена најава њене изложбе. И не само то – отварању су присуствовали и представници Амбасаде који су овај догађај препознали као прилику за промоцију индијске културе.
С друге стране, дугогодишња веза ауторке са Индијом, њене изложбе које је ранијих година одржала у Њу Делхију и Калкути, познанство са Гандијевом унуком, илустрација чувеног спева ‘Махабхарата’, додатно би могли да допринесу билатералној сарадњи Црне Горе са овом најмногољуднијом државом на свијету. Јер, ако један умјетник из Црне Горе успије да допре до далеке цивилизацијске матрице каква је индијска, да се ту одомаћи и да буде најављен као културни догађај, онда би у томе требало препознати шансу за додатни дипломатски међукултурни дијалог.
Занимљиво је истаћи да је управо Јован Дучић, чију је поезију Татјана илустровала, три деценије провео у дипломатији и био први југословенски дипломата са титулом амбасадора. Бројни су примјери истакнутих књижевника који су се добро сналазили у дипломатским водама: Иво Андрић, Станислав Винавер, Милан Ракић, Бранислав Нушић… Милош Црњански пише своје чувено мемоарско дјело “Ембахаде” (шпанска ријеч за амбасаде) описујући управо своје дипломатско искуство у Берлину и Риму, као и своје емигрантско искуство у Лондону.
Много прије Татјане, велики црногорски и југословенски сликар, боравећи три мјесеца у Индији, доживио је, по сопственом свједочењу, катарзично искуство које ће свакако обојити и наредни период његовог стваралаштва. Петар Лубарда је те 1963. године имао више изложби широм Индије, док се четири његове слике и данас налазе у Националној галерији у Њу Делхију.
Тако су култура и дипломатија одувијек биле испреплетане, а културна дипломатија (можда би прецизнији израз био “дипломатија културом”) је одувијек дио јавне дипломатије која се односи на културну сарадњу као платформу за развијање добрих односа између држава. Зато је важно да њу креирају министарства културе, вањских послова, као и науке, која такође може бити значајна међудржавна спона.
У малим државама и малобројним народима, који тешко могу парирати великим силама на економском, политичком и безбједносном плану, култура, спорт и наука су поља на којима можемо представљати себе онако како то велики одавно чине – путем ‘меке моћи’.
Творац овог данас распрострањеног појма, Џозеф Нај, који нас је напустио почетком маја, описао је меку моћ као способност да своје интересе у међународној политици остваримо привлачношћу, не принудом и новцем. “Завођење је увијек ефикасније од принуде, а многе вриједности попут демократије, људских права и индивидуалних могућности су дубоко заводљиве”, говорио је Нај.
Није ли примјер ‘меке дипломатије’ било недавно обраћање премијера Спајића на јапанском језику на изложби ЕXПО 2025 у Осаки. Говорити Јапанцима на матерњем језику није очекивано, поготово не од предсједника Владе једне тако мале и далеке земље. Вјерујем да је овај гест нешто што ће Јапан умјети да цијени.
–У савременој дипломатији, министарства иностраних послова имају ‘сектор за развој меке моћи’, која свој извор често проналази у култури, али не само умјетности, већ и у гастрономији, дизајну, популарној култури, каже Милена Стефановић. Аустрија тако промовише своју савремену умјетност, Шведска, пак, људска права и једнакост, Мађарска прилагођава своје програме специфичностима не само одређене државе, већ и посебностима појединих њених региона. Пољска и Летонија су основале институте за културну дипломатију, а поједине земље су пред улазак у ЕУ низом културних догађаја с пажњом обликовале свој европски имиџ.
Зато је потребно систематизовати утицај који поједини умјетници, спортисти, научници имају ван Црне Горе, пружити им подршку, повезати их са дипломатском мрежом, дигитализовати културно насљеђе чинећи га доступним ван наших граница, појачати преводилачку дјелатност, уз туристичке, развијати и културне руте…
Јер, у данашњем глобалном информационом добу често побјеђује она страна која има бољу причу, а то нам је бар увијек ишло од руке.
извор: ртцг
