Пише ;Дејан Бешовић

Међународна заједница и ОУН нису реаговале на почетак југословенског сукоба, на сецесију Словеније и Хрватске, али су у даљем расплету сукоба биле доминантан актер. Интензивна и разуђена активност кретала се од увођења ембарга на оружје преко спровођења мировних планова, до обезбеђивање хуманитране помоћи.На тој путањи уочљив је низ некохерентност. УН су прогласиле да је СРЈ престала да постоји и да остатак Југославије (Србија и Црна Гора) не може аутоматски да настави своје чланство у УН). УН су допустиле да Југославија нестане без отпора, без протеста због једностраног нарушавања њених неприкосновених граница. Истовремено, УН су заложиле сав свој кредибилитет у одбрану суверности и независности новонасталих држава, Хрватске и БиХ.

Након промене позиције САД и њеним притиском да се призна Босна и Херцеговина долази до преокрета у тону и усмерењу деловања УН. Принудни аспект добија на тежини, уводе се санкције према СРЈ а приметна је и промена у језику резолуција, он постаје све оштрији и све је отворенија примена дуплих стандарда. На пример, у самој Резолуцији о санкцијама се говори о јединицама ЈНА и елементима хрватске војске, констатује се да ниједна страна у сукобу није испунила захтеве претходних резолуција али се уводе санкције само према једној страни. Затим у другим Резолуцијама се само вербално осуђују хрватски напади на УНПА зоне, а без образложења се пооштравају санкције СРЈ, без речи се прелази преко чињенице да су Муслимани одбили Овен-Столтенбергов план али се најоштрије осуђује одбијање босанских Срба да прихвате план Вен-Овенов план, итд.

Босански пакао се сагледава искључиво као последица агресије, као рат са само једним кривцем. Због тога се у резолуцијама не помињу хрватско-муслимански сукоби, као ни међумуслимански сукоби; прећуткују се, између осталог, присуство муџахедина, страних најамника и војних инструктура, кршење ембарга на извоз оружја од стране сталних чланица Савета безбедности, минимизирају се српске жртве.

Више него легитимни хуманитарни аспекти кризе, проблематизују се дијелом тако да доприносе јачању војне димензије у рјешавању сукоба. Стварање основе за већу употребе силе започиње Резолуцијом СБ 836 (јуни 1993) којом се одобрава УНПРОФОР-у употреба оружја у самоодбрани, али и да земље чланице у оквиру регионалних организација могу да преузму војне мјере по овлашћењу СБ. Неодређеном формулацијом „регионалне организације“ се заправо мисли врло одређено на НАТО. У овом периоду се оснива и Међународни кривични трибунал за бившу Југославију.Због некохерентности, дуплих стандарда, мјера принуде само према једној страни у сукобу, мировни напори УН су имали ограничен домашај у рјешавању југословенске кризе.

У циљу избјегавања оружаних сукоба српска страна је по основама Кутиљеровог плана предложила подјелу МУП-а. Виђење једног учесника ових догађаја доноси нам атмосферу неизвјесности времена преласка из још бар привидног стања мира у ратне догађаје. „У сриједу, 01.04.1992, на иницијативу Кијац Драгана, коју је прихватио Алиспахић Бакир, одржан је састанак супростављених страна којим је руководио новоименовани начелник ЦСБ, на којем је презентован Службени гласник Републике српског народа БиХ са Законом о унутрашњим пословима и на основу и на основу њега подјели МУП-а по територијалном принципу и потреби реализације истог и у СЈБ на подручју града, те неопходности да се избјегну оружани ексцеси. Исто се поступало и у општинама с претежно хрватским становништвом с тим да ХДЗ формира свој МУП у Неуму или Мостару. Алиспахић Бакир је, вјероватно свим тим изненађен, пристао на ту идеју Кијац Драгана, па је одлучено да се формирају три мјешовите екипе, које ће обићи све СЈБ у граду и објаснити начелницима и командирима даљи начин рада. Три екипе сачињавали смо Алиспахић Бакир, Драшковић Славко, Бећкановић Златко, Кијац Драган, Леутар Јозо, Пањета Авдо, и ја (Неђо Влашки-додао аутор), те смо по томе поступили сутрадан. Нас два, послије Новог Сарајева и Новог Града, обишли смо СЈБ Илиџа и послије излагања Кијац Драгана, чинило се да у милицији неће доћи до раскола и међусобних обрачуна. Основни радни задаци по том плану требало је да се извршавају као и до сад, а једини захтјев СДС-а односио се на ангажовање резервног састава милиције“.Четвртог априла 1992. године, подјеле које су претходиле ратним дешавањима унутар Министарства унутрашњих послова довеле су и до стварања Српске специјалне јединице милиције, тј њеног одвајања, која је након дефинитивног разлаза са муслиманско-хрватском структуром окупљена у Раковици код Сарајева. „Ту је извршена прва прозивка, на којој је констатовано да су у строју сви српски специјалци. Одређена је нова организација јединице, а сутрадан 05.04.1992. године, по наређењу замјеника министра, Момчила Мандића, Јединица је кренула на свој први задатак – смјештај Јединице у нову базу у Школу унутрашњих послова МУП-а на Врацама, на подручју општине Ново Сарајево“Већина извора са српске стране о овом догађају позива се и на чињеницу о „ ранијим договорима о диобеном билансу у бившем МУП-у, Школа за унутрашње послове била је предвиђена за базу Српског МУП-а“.У тквим тврдњама спомињу се и основе за легално формирање националних стрзктура МУП-а, па тако и подјеле специјалне јединце, у складу са принципима Кутуљеровог плана.Међутим, приликом уласка у Школу, српски полицајци су дочекани жестоком ватром из пјешадијског наоружања од 170 наоружаних полазника курса за милиционере из припремљених утврђења у објектима Школе, санџаклијског насеља ”Шанац”, као и из правца града. На команду првог команданта Специјалне Миленка Каришика, прихваћена је битка са многобројнијим непријатељем, 36 специјалаца Српског МУП-а заузело је Школу, ослободило све ученике таоце и заробилo наоружане курсисте и руководство Школе. У тој борби погинули су Миле Лиздек и Милорад Пупић, а рањени Душко Јевић, Миодраг Репија и Ристо Лубура. Повријеђен је и Мирослав Марић.У току борбе од непријатељских хитаца погинула су и три српска цивилна становника Враца, а двоје је рањено. Упоредо вршило се и организовање српског народа Враца и Српске општине Ново Сарајево за сопствену одбрану. У истом наврату организовно је повезивање одбрамбених линија Јеврејско гробље – Врбања мост – Студентски домови – Озренска улица – Милинкладска улица.Тако је почела да се ствара српска полиција и Српска Војска у Републици Српској,јер је Српски народ изгубио повјерење у заједничке органе и лагано престао да вјерује у комунистички мит о „братству и јединству“ .Срби који су из муслиманских ровова успјели побјећи до српске територије свједоче како су даноноћно молили Бога да им падне граната у ров. Многи су изгинули, покушавајући да побјегну. Забиљежени су и случајеви самоубистава и саморањавања. Беспомоћне и у муслиманску војску насилно укључене Србе, Сидран назива — „босанским патриотама“.

Наш архив располаже оригиналном документацијом муслиманске ратне јединице Т-30468, закључно са 26. новембром, гдје се јасно види како су Срби, након трећег позива, долазили на службу у „оружане снаге“.

Сидрановим „босанским патриотама“ познат је и случај једног Србина, возача Хитне помоћи, који је савјесно збрињавао рањенике све до 25. децембра, 1992. године, кад добија позив да обуче униформу и иде у прве борбене редове на Жуч, да убија своју браћу. Одмах је возилом Хитне помоћи, разгрћући муслиманске барикаде, одјурио на слободну српску територију. Поменути медицински радник, свједок присилног регрутовања Срба у муслиманску војску, шездесетогодишњак је, човјек при крају свог радног вијека, а колико је оних Срба који нису ни пунољетни, а силом су гурнути у рат против свог народа — то вјероватно не зна ни добро обавијештени Сидран.

Никола Кољевић је у свом ратном дневнику овако забележио разговор највиших представника Србије, СРЈ, Републике Српске и Српске православне цркве у Добановцима 26. августа 1995. године.Патријарх Павле: Ко благослов тражи ја га и дајем. Оно што нам треба је слога пред непријатељем. Зато смо овде. За опште добро нашег народа. шта је било, било је…

Момчило Крајишник: Изненађен сам. План Контакт-групе више не постоји, стидљиво га једва призивају. Ми смо учинили велики попуст што смо пристали на заједнички наступ. Али ми желимо да на Скупштини а¹ оно што буде договорено.

Слободан Милошевић: Не можете. У питању је шта је могуће. Ко се опекао дува и у хладно.

Радован Караџић: Наш је интерес да радимо заједно, али бојим се да иде наопако.

Слободан Милошевић: Ради се о јединој варијанти.

Радован Караџић: Унију можемо прихватити једино на крају, да то буде најјачи адут.

Слободан Милошевић: Знам да радим како умем. Знајући вас, нећу да се опечем.

Радован Караџић: Кад добију унију, дотући ће нас.

Слободан Милошевић: Алија ће одбити оног тренутка када на папиру види унију.

Радован Караџић: Морамо све заједнички договорити.

Милан Гверо: Трострук колац не иде у земљу. Слободан Милошевић, дакле, пресеца, али уз консултације. Ми не смемо испасти из мировног процеса.

Слободан Милошевић: Реч је о свесрпском питању. Сетите се само Женеве.

Ратко Младић: Све само у оквиру договореног. Наступа се са ми. Ако је то једна делегација, онда она заступа цео народ. Изградимо стратегију. Неважно је ко ће представљати већ шта ћемо изборити. Треба укључити што више значајних људи, експерте. Имамо јаког непријатеља. Не смемо се делити. Сами себе понижавамо.

Слободан Милошевић: 1. У вашој делегацији треба да буду Крајишник и Кољевић (Скупштина и Председништво). 2. Руководство РС сагласно да у потпуности усагласи ставове са СРЈ. 3. Одлука се доноси простом већином – заједнички.

Биљана Плавшић: Ваша је дужност да се усагласите. Али не може план Контакт-групе.

Слободан Милошевић: Реч је о почетној тачки.

Биљана  Плавшић: Мора потписати Радован Караџић. Ради се о држави.

Алекса Буха: Не могу потписати наши представници без Караџића и Младића.

Момчило Перишић: Мора се наступати јединствено. Слободан Милошевић има право. НАТО припрема ударе. Ваш фронт је повећан за 250 км. Материјалних средстава више нема. Сетите се како је пропала Крајина. Цео свет је против нас. Ми сад треба умним наступом да спречимо оно што нам је свет наумио. Био би то луд генерал који би водио свој народ у битку у којој немамо шансе.

Слободан Милошевић: Опет напад на цивиле у Сарајеву. Морате осудити напад, оптужити ко је одговоран, преки суд. Неопходан је прекид непријатељстава на сарајевском ратишту. Морате повући артиљерију 20 км. Притисак ће бити страшан. Акаши каже да је испаљено пет граната од којих су три експлодирале.

Ратко Младић: Затражили смо мешовиту комисију, разговарао сам са Смитом. Не смемо то дозволити. Они хоће само отварање Игмана.

Детаљи са увиђаја демантују тврдње да смо ми то испалили. УН зна да то није наша мина (левак 25 м). Само хоће да нас одмакну од Сарајева.

Слободан Милошевић: Одвезите Акашија у Сребреницу.

Ратко Младић: Нема проблема.

Радован Караџић: Никола и Момо су из старе власти.

Слободан Милошевић: Мени је свеједно. Ми само хоћемо максимум легализације. Да делегација буде на највишем нивоу. Хоћу да њих надиграмо. Наш циљ је максимум онога што се може добити.

Здравко Толимир: Билт је рекао да је Крајина готова ствар. Треба тражити компензације за Крајину и Источну Славонију.

Радован Караџић: Можда је најбоље да не идемо на 5+3. Најбоље је онда да идете ви сами… Биће фатална грешка ако мислимо да је 5+3 питање признања, у питању је глобално решење.

Милан Гверо: Важно је шта се потписује, а не ко потписује.

Слободан Милошевић: Реците: у спровођењу закључака Народна скупштина овлашћује два њена члана делегације да могу водити преговоре и да потпишу. Ви их одредите.

Иринеј Буловић : Ако можете изборити да потпишу Караџић и Младић, пробајте. Ако не може, нека потпишу други.

Момчило Крајишник: Нема правог посла ако не верујемо једни другима. Питање је просте већине. Осетљиви смо на неравноправност. Немојте доносити одлуке без Скупштине. Ја не могу ништа ако нисам овлашћен. Немојте да сада пишемо акт. Ми се морамо консултовати.

Слободан Милошевић: Па именујте Караџића и Младића.

Радован Караџић: Главни проблем је како ће се радити. Други проблем је надгласавање.

Слободан Милошевић: Не пристајем, јер сте ви мајстори за куповање погрешног времена. „Прегласавање“ је мени потребно не само да ме ви не преварите већ због опортунитета. Ви сте дилетанти, а ја хоћу да искористим прави тренутак. Први метак мора ићи право у чело. Уосталом, може и 3+3, али онда уколико су подељени гласови, председник одлучује.

Иринеј Буловић : Тако је и у цркви.

Момчило Перишић: Алтернатива је губитак свега.

Радован Караџић: Добро, заједничка делегација.

Слободан Милошевић: Не може него јединствена. Хоћете ли – да или не?Немојте бити глупи .Неће вечно да ходају земљом ова скупина која је овде .Ако не буде заједничке делегације једног дана ће Запад рећи да Србија није гарант Споразума у Дејтону  .Ваша Светости и Владико Буловићу објасните им по нешто . Нећемо ми вечно живети на земљи .

Слбодан Милошевић: Све смо покушали. Одговорност је ваша. Увредили сте ме. А ваша је одговорност и према свом народу. Није ми жао што ћете се ви убити, али убићете толики народ, а ваша кожа не може то покрити. Више нема пата-карте.