Пише: Момо Јоксимовоћ, предсједник УГ Вранеш  и уредник ГЛАС ВРАНЕША

На вјетрометини балканских просторао судбини многих породица , могли би се писати романи. У непрестаном ковитлацу историјских збивања, обични људи страдају , осатак породица сели се из једног мјеста у друго , како би сачували физички опстанак .  Није случајно , што је глумац Мишо Јакетић , свој животни позив везао за глуму.Тешко дјетињство , без родитеља, мајчине љубави и очевог ослонца, Мишо Јанкетић живот је претворио у глуму а позоришне даске су му биле ослонац да се издигне у небеске висине умјетности.  

 Рођен у Петроварадину-Новом Саду (Краљевини Југославији) 24.маја 1938.године, од оца Радомира-правника  из Шаховића и мајке Милице Дајевић, учитељице из Пљеваља. Мишо је умро у 81 години живота у Београду 15.маја 2019 године.

Михаило-Мишо Јанкетић је прослављени вранешки, српски и југословенски глумац. Сахрањен у Алеји заслужних грађана у Београду. Мајку су му убили у Пљевљима, а отац  и брат страдали у рату. Имао је  сестру Милену.Одрастао је по домовима и код тетке Иве у Томашеву. Мишо се оженио глумицом Светланом Кнежевић, са којом има четворо дјеце, а син Марко и кћерка Милица су успјешни глумци.Његов живот је препун туге и бола.Након убиства мајке у Пљевљима, Мишо и сестра Милена су живјели у једној соби код породице Ђенисијевић. Мишо као дјечак је „продао“ сестру  за пар жутих ципела једној Јеврејки, којој је муж Јевреј умро, она распродала имовину и кренула да бјежи из Пљеваља.  Четници су их зауставили, Јеврејка је убијена док је Милену отела из руку једна храбра дјевојка из Добруна : „Немојте, не дам да убијте ово грешно дијете, имам брата у Вишеграду који нема дјеце, њему ћу да га дарујем „.  Милена је доведена код једног касапина  Миливоја Милићевића у Вишеград, гдје је одрасла да није знала за своје поријекло, осим што је стално понављала да има брата  по имену Циле, што је Мишов надимак. Године 1947, захваљујући случајном сусрету и разговору у возу, откривено је њено право поријекло, што је омогућило да се брат и сестра поново споје у Вишеграду. Миливоје Милићевић је дошао у Шаховиће и одвео Цила у Вишеград код сестре.У то вријеме у Вишеграду неки усташа Врана, коме се судило, говорио је да је Милена његова кћерка и да јој је име „Хајрија Врана“. Касапин Милићевић је Мишу   и Милици сашио одијела од неког енглеског платна, повео дјецу пред суд. Кад је судија видио Миша и Милену , како се личе, одмах је донио пресуду. Милица не припада усташи Врани и она није Хајрија. Милица се срећно удала у Нови Сад и има срећну породицу и лијепу и здраву дјецу.

Мишо је почео да студира књижевност у Београду. Након радне акције у Словенији, Мишо открива да има склоност ка глуми. Дипломирао је 1962.године на Академији за позориште, филм, радио и телевизију.Мишо је одиграо бројне улоге у више десетина филомова и ТВ серија, а такође је остварио бројне улоге у Југословенском драмском позоришту.

Велику популарност Мишо је стекао у ТВ серијама „Сиви дом“, (1984-85), „Бољи живот“ (1987-1991), „Срећни људи“ (1993-1996), „Породично благо“ (1998-2002), „Бела Лађа“(2008-2012).

Добитник је значајних глумачких награда и признања, као што су: Добричин прстен, Награда Павле Вуисић, Нушићева награда за животно дело, Статуа Јоаким Вујић, четири Стеријине награде, Октобарска награда града Београда, Статуа Ћуран, Награда Раша Павловић и двије годишње награде ЈДП. Био је дугогодишњи професор глуме на Академији уметности у Новом Саду.

Радо се враћао својем Вранешу  у Томашеву , гдје је са  комшијама дијелио и евоцирао успомене из свог дјетињства. Говорио је да су то најљепши тренуци , када осјети љепоту природе краја у којем је оставио најљепше бисере дјетињства. Знао је да сатима сједи са старинама и паметарима овога краја слуша лијепи говор, старе ријечи из народа , анегдоте и догодовштине обичног човјека. Дивио се Вранешанима , њиховој упорности , честитости а посебно реторичким способностима  дивних људи . Са неким  породицама био је кум , како би овјековјечио пријатељста. Маштао је и планирао да отвори   Љетну школу глуме у Томашеву , што је урадио уз велике напоре. Као заклети оптимиста тражио је начине од разних субјеката, да школа глуме заживи као институција у којој ће долазити студенти из региона и кроз праткични рад размјењивали искуства. Није добио подршку, све је остало на глумчевој снази ауторитета. Познато је да је организовао и представу на љетњој позорници код своје куће у Томашеву . Међу мјештанима остала су сјећања на великог глумца и љубав што је подарио својем крају а умјетности антологијске улоге .

Пут гдје се скреће за Вранешку долину код  Слијепча моста,  испод великог жељезног моста, Мишо је назвао  Вранешком капијом.