Пише: Антоније Ковачевић ( Сербиан Тимес)
Ок, десило се оно што се одавно могло наслутити – кошаркаши Денвер Нагетса ће и ове године велико НБА финале гледати из фотеља и са плажа, а Никола Јокић ће изгубити још једну титулу коју је по свим законима спорта и логике морао да освоји. И ову причу треба почети управо од тог питања: Како је могуће да руке најбољег кошаркаша света, човека који већ годинама доминира овим спортом на начин који није забежен још од времена Џордана, краси само један прстен?
А да би растумачили зашто је то тако и зашто је Денвер, уместо да увелико постане шампионска династија, на добром путу (ако се нешто хитно не промени) да следеће сезоне постане просечна екипа која ће се грчевито борити за улазак у плеј-оф, мислим да је неопходно вратити се две године уназад, у време еуфорије после прве освојене титуле једног, по свим параметрима провинцијског и неугледног тима.
Што само по себи и није проблем, јер смо у прошлости гледали неке друге вароши, попут Сан Антонија, како од кошаркашких вукојебина постају центри и метрополе. А то увек зависи од људи, не од броја облакодера у центру града.
Оно што је Денверу у том тренутку тријумфа и славља недостајало да прескочи јаз између просечности и вечности, између случајности и традиције, јесу управо људи, од карактера, ауторитета и визије, и нешто мало новца, кога факат не фали власницима мултимилијардерима, породици Кранке.
Али авај…Тих и таквих људи нигде није било у лето 2023, у тренутку када се ломила судбина Нагетса, када је газдама требало ставити до знања зашто је неопходно мало одрешити кесу, платити бонус за прекорачење селери капа и сачувати шампионску екипу на окупу – што је први предуслов за прављење система на дуге стазе – а онда, ако је могуће, појачати ту базу и формирати тим од 10 играча који су увек спремни да одиграју бар 20 минута на високом нивоу.
Уместо да визионарски планирају деценију унапред, Нагетси су пилићарили, а као резултат добили су инстант екипу која је плесала само то једно лето!
Е, сад…Ко сноси већу кривицу што су из Колорада, још док се точио шампањац, отишли Брус Браун и Џеф Грин, а нешто касније и злата вредан Кентавиус Колдвел Поуп, знају само двојица људи, бивши тренер Мајкл Мелоун и бивши генерални менаџер Калвин Бут, обојица смењена пред почетак овогодишњег плеј-офа. Заслужено, али чини се прекасно да би екипа имала икакве шансе да у овој сезони направи нешто вредно памћења.
Оно што знамо из кулоара јесте да су Мелоун и Бут последњих година били као рогови у врећи, и да се то одразило на састав тима, атмосферу, па на крају и резултате. И уместо да онај шокантни пораз у прошлогодишњем плеј-офу од Минесоте, после 3-2 у серији и + 20 у трећој четвртини 7.утакмице, послужи као шамарчина отрежњења, уследила је још једна просечна сезона, у којој је полуфинале Запада била пуна капа.
Иако се, истини за вољу, неочекивано слаба Оклахома у неколико утакмица просто нудила Денверу на изволте, али шта то вреди кад с друге стране није било никога да тај поклон оберучке прихвати.
И сад ће можда неко рећи да су за све криви власници, који су сменили тренера и менаџера пред почетак плеј-офа, те тако пореметили екипу пред најважније мечеве сезоне…
Одмах да кажем – не слажем се.
Иако сви ми волимо и ценимо Мелоуна, првенствено као Јокићевог другог ћалета и човека који је имао очи да препозна и њух да изабере баскет бисера са 41.позиције на драфту, у време док је на телевизији ишла већ чувена реклама за Тацо Белл, треба бити поштен и признати да је Мелоун са овом екипом достигао максимум и да више није имао шта да јој понуди нити је знао како да је мотивише.
Без обзира да ли је он или неко други кључни кривац за то што је Денвер протеклих година потписао неколико мултимилионских Алл Стар уговора са играчима који никад неће видети Алл Стар меч, а притом су хронично склони повредама (Мареј, Портер, а сада и Гордон), који су франшизи везали руке за трејдове и трансакције за године које следе, Мелоун је, као најодговорнији за резултат тима, морао одавно да подвуче црту и да не дозволи да му на терену играју уговори и цифре, а не најбољи играчи.
Звучи невероватно, али по Мелоуну сте могли да навијете сат, јер се тачно знало кад ће ко да изађе из игре или се врати са клупе, а то најчешће није имало везе са оним што се дешава на терену.
Колико је Мелоун био предвидив супарничким тренерима, толико је изгледа постао досадан и сопственим играчима. И разлаз је био неминован.
Али је ту настао проблем што у предвечерје плеј-офа није било времена за велике резове и довођење новог цоуцх-а са другачијом визијом и планом.
А принудно и надам се привремено решење на клупи Нагетса, у лику Мелоуновог помоћника и следбеника Дејвида Аделмана (чији отац Рик није успео да освоји титулу са Вебером, Стојаковицем и Дивцем у Кингсима), само је показало колико тај концепт не пали код ове групе играча.
То се најбоље видело у одлучујућој утакмици, када Аделман од прве минуте меча није успео (реално није ни покушао) да нађе решење за тактички трик тренера Оклахоме Марка Деноа, који је свог најнижег играча, Каруза, ставио да игра “фластер” на центру Јокићу, што је на крају и одлучило меч, уз зјапећу рупу у одбрани обруча, што је био и остао хронични проблем ове екипе.
Аделман се ни у претходним утакмицама није наметнуо ни решењима ни ауторитетом, уз очајно вођење с клупе, закаснеле тајм-ауте, погрешне измене, нетражење челенџа на очигледне судијске грешке, форсирање инвалида Портера који је био рупа у оба смера, у нападу и у одбрани…што је уз кратку и недовољно кориштену клупу и криминално суђење које је дало крила Оклахоми, али није било пресудно, на крају и резултирало превременим одласком “грумења” на годишњи одмор.
Цела та ситуација изгледа да је највише нервозе и патње изазвала код Николе Јокића, коме су шампионске титуле реално остале једино гориво на које се пали и прима, после освојене трипле МВП круне. И што су шансе бивале мање, Никола је постајао све неспокојнији, што се осетило на клупи и на терену.
Смена Мелоуна свакако је најтеже пала управо њему, јер је отишао човек уз кога је постао оно што данас јесте, а верујем да су га додатно дотукле гласине да је он тај који је “отерао” Мелоуна.
У таквој ситуацији, где је у једном дану изгубио и кошаркашког оца и тренера, у тиму чија је неприкосновена звезда, са новим тренером без искуства и ауторитета, Јокићу је на рамена пао претежак терет.
Није било довољно да буде најбољи поентер, скакач, асистент и стратег на терену, већ је морао да почне да саиграчима црта акције и на клупи, током тајм-аута (сви смо видели те снимке), што му је одвукло пажњу и концентрацију са онога што ипак најбоље ради и за шта је на крају крајева и плаћен.
То се најбоље видело у оних неколико првих утакмица серије са Оклахомом, када је, очигледно погубљен у свим тим улогама, просто прегорео, па му се десило што никада у каријери није, да изгуби 8 лопти или шутира тројке 10-0!
Кад на то додате чињеницу да је Јокић вероватно најпретученији играч у једној НБА плеј-оф серији икада, и да притом највећи број тих фаулова уопште није досуђен, онда је јасно што је на крају морао да прогута кнедлу и пре него што је то желео и планирао прешалта се на своју другу љубав – коње што вуку сулке.
Без обзира што га многи доживљавају као сомборску флегму који у НБА само одрађује посао, сигуран сам да је пред Јокићем лето током кога ће много размишљати о својој будућности, а ко зна, можда и донети неке велике одлуке.
Не верујем, свакако, да ће Пешићева узданица тек тако дићи сидро и отићи из Денвера за који га везују успомене, шампионска титула, у коме се одомаћио и засновао породицу. Али свакако да очекује да му, док он буде пио пиво, упрезао коње по салашима и надамо се, освајао злато на Европском првенству са Србијом, власници Нагетса понуде озбиљан план за године које долазе, а који укључује реконструкције тима, новог тренера и генералног менаџера, у ситуацији у којој су им руке, бар по питању избора играча, прилично везане.
Ако та прича Нагетса не буде пила воду, Јокић ће имати пуно право да затражи трејд и оде у неку средину која ће му омогућити оно што му по кошаркашком знању и умећу припада – да заврши каријеру са шаком бар једне руке до краја испуњеном шампионским прстењем.
Све друго би било велика трагедија, траћење времена и Богом датог талента какав се рађа једном у много, много година.
