Бајо Станишић је био официр у војскама Краљевине Црне Горе и Краљевине Југославије. Учествовао је у Првом балканском, Другом балканском, Првом свјетском и Другом свјетском рату. Пред Други свјетски рат био је пуковник Војске Краљевине Југославије и командовао је пуком на југословенско-албанској граници.
Рођен је 16. маја 1890. у Винићима код Даниловграда од оца Јакова и мајке Живане (ђев. Никчевић). Отац Јаков је први официр из братства Станишића. Командовао је Винићком четом, да би, након унапређења када постаје потпуковник и командант батаљона у Санџачкој војсци код сердара Јанка Вукотића, предао команду над Винићком четом свом сину Бају. Основну школу завршио је у Барама Шумановића, а подофицирску школу на Цетињу 1907. године. Завршио је официрску школу на Цетињу 1912. године.
У Првом и Другом балканском рату био је командир Винићке чете. Рањен је на Скадру 29. октобра 1912. године. Произведен је у чин активног пјешадијског поручника 13. новембра 1913. године. У Првом светском рату је официр, па је 1916. године интерниран у аустроугарски логор Болдогасоњ у ком је провео време до пада Аустроугарске 1918. године. Примљен је у југословенску краљевску војску, па је службовао у Београду, Марибору, Билећи и Требињу.
Послије Првог свјетског рата ступио је у краљевску југословенску војску. У чин пуковника унапријеђен је 1936. У Билећи је вршио дужност командира Подофицирске академије.
За вријеме Априлског рата био је командант 38. пука (у саставу Комског одреда Зетске дивизије Треће армије) који је једини напредовао код Скадра против Италијана у војним операцијама. По капитулацији се повезао са црногорским официрима, међу којима су били Павле Ђуришић и Ђорђије Лашић и почео припреме за дизање устанка. За вријеме Тринаестојулског устанка 1941. био је члан привремене команде народноослободилачких група Црне Горе. Послије устанка боравио је на подручју Винића и неко вријеме био је без икакве функције. Крајем јесени се налазио у штабу Вражегримско-Павковићко-Петрушинског Народноослободилачког покрета. 21. септембра мјесеца 1941. године код Петровца на Мору долази до искрцавања југословенско-британске обавјештајне мисије енглеског капетана Била Хадсона и официра краљевске војске мајора Захарија Остојића и Мирка Лалатовића. Они се почетком октобра састају са Бајом Станишићем, када му достављају документ којим га Краљевска влада из Лондона поставља за команданта националних трупа Црне Горе и Херцеговине.
Бајова жена Видосава је била од Петровића из неготинске Крајине, праунука српског јунака Вељка Петровића. Бајова рођена тетка Новка, била је жена Тодора Кадића.
Бајо није био пуковник, већ бригадни генерал. Ипак, у народу је остао упамћен као пуковник. Наиме, југословенска краљевска влада у Лондону је ријетко засједала, свега неколико пута годишње. На сједници владе одржаној у јулу 1943. године, одлучено је да се пуковник Бајо Јаковов Станишић унаприједи у чин бригадног генерала. Међутим, та одлука није писмено потврђена на тој сједници, већ тек на наредној која је одржана почетком 1944. године.
„Ја се на уже комунистичке часне речи не спуштам. Није глава врбовина грана, не дам вам је данас без мегдана!“
Тако Бајо Станишић остаје са своја три синовца који нису хтели да напусте свог стрица…
Увидевши да Баја нема међу онима које су бацили у јаму, партизани прилазе Острогу да провере да ли је Станишић жив. Оставши са своја три соколова, пуковник Станишић их уз поклич:
„Да гинемо мушки како ваља, за Крст часни, слободу и Краља!“, засипа партизане рафалима из митраљеза, наневши им велике губитке, борба је трајала све док су имали муниције. Задњим мецима, синовци, Бајини соколови, опраштају се од стрица и пуцају себи у слепоочнице, не желећи да се живи предају партизанима.
Пуковник Станишић након тога излази испред Манастира и уз повик „Ево Баје, људске кукавице!“ опалио је последњи рафал пре него што је пао мртав земљи. Његово мртво тело, комунисти су измрцварили и бацили низ литице Манастира.
извор: равногорски четнички покрет
