Пише: Дејан Бешовић

О постојању муслиманских „концентрационих логора“ расправљало се на састанку босанског Предсједништва априла 1994. Записник са састанка, чија је аутентичност потврђена, садржи Изетбеговићево помињање „концентрационих логора„.У Кравици су  убијена педесет два српска цивила. Најстарија жртва имала је 88 година, најмлађа четири, а четрнаест породица је изгубило по два и више чланова. Муслимани су жртвама одрубљивали главе, да би изгледало курански.Због заташкавања великих размјера, која су вршиле муслиманска полиција и тајне службе, никада није поуздано утврђено колико су Срба убили Мушан Топаловић – Цацо и његови послушници. Многе жртве су покопане у масовним гробницама у Казанима, али је поновно сахрањивање, изведено по наређењу СДA, спријечило утврђивање тачног броја жртава. Крајем рата било је јасно да је најмање две хиљаде сарајевских Срба пало од руке Цацове банде мада је удружење грађана које је представљало сарајевске Србе тврдило да је тај број близу пет хиљада.Друге године рата постало је немогуће сакрити размјере терора СДA. Генерал Дивјак је 27. маја 1993. послао Изетбеговићу писмо на пет страна у којем је подробно навео злочине које су починили Цацова и друге банде у униформама, рекавши „да ће поднијети оставку ако варварство не престане. Још горе по Сарајево, западна штампа је почела да примећује да немуслимани нестају или беже из града, супротно брижљиво негованој слици о мултикултуралности СДA. Прича је ипак постајала непријатна, мада се о њој извештавало знатно мање него о злочинима које су починили Срби и Хрвати“ .Стога су октобра 1993. у строго контролисаној операцији „Требевић„, специјалне јединице муслиманске полиције и армије убиле Цаца и напале штабове Десете брдске бригаде  и, скоро исто толико прљаве, Девете брдске бригаде. Многи од Цацових подређених били су ухваћени, али нико није био изненађен што се Мушан Топаловић није нашао међу њима; умро је под нејасним околностима. СДA није смјела да ризикује да муслимански убица број један буде изведен пред суд.Међутим, муслиманске банде које су служиле војсци и полицији обавиле су свој посао. Уништиле су међуетничку сарадњу која је била заштитни знак одбране Сарајева на почетку рата. До 1994. у Aрмији БиХ било је само три процента војника Срба, а већина их је била регрутована против своје воље; ускоро више неће бити ниједног.Сада више нема сумње у погледу кривице вођства СДA за овакве злочине, иако су је Изетбеговићеви браниоци дуго порицали. Немогуће је вјеровати да влада није била свјесна крвавог пира који се одигравао пред њеним очима; опкољени дио Сарајева био је мали простор, и малобројним извештачима којима је било стало до истине није било тешко да открију обрисе приче. Штавише, Изетбеговићу је било потребно пола године да растури Цацову банду пошто му је Јован Дивјак у протестном писму до детаља описао сав тај кошмар. Предсједник је имао непосредно сазнање о ономе што се дешавало.високи функционер је обавестио Изетбеговића да се о логорима и по двије године држе илегално затворене особе, без доказа о било каквим злочинима, па ипак логори нису били укинути, нити је Изетбеговић био узнемирен оним што је засигурно морао знати..Ма колико страшно, „етничко чишћење“ Срба у Сарајеву било је далеко блаже од оргија насиља над Србима изван града. Отворено масакрирање и спаљивање немуслиманских дјелова града пред очима међународних медија била би глупост чак и за Цаца, али је сеоска Босна, далеко од камера, била нешто друго. Стога су људи познати као „Aлијини Срби“ доживели спорије „чишћење“ и били поштеђени масовних страхота вршених над Србима у оближњој долини Дрине, где су муслиманске снаге под Насером Орићем водиле кампању терора. Ова ужасна прича, већ изложена, укључивала је и вјерски мотивисане покоље попут оних вршених над Хрватима у централној Босни током 1993. Сарајево срећом није доживело ништа ни налик 5. јулу 1992, када су у нападу на село Књици убијени 182 српска неборца, укључујући и православног свештеника Слободана Бобана, који је убијен док је служио службу у цркви, и спаљене тридесет три куће, у многима од њих и живе старији људи. Босанска престоница је била поштеђена злочина попут оног извршеног 7. јануара 1993. када је неколико српских села нападнуто на православни Божић, укључујући и покољ у Кравици у којем су побијена педесет два цивила. Aко погледамо уназад, запањујуће је то да су Изетбеговић и СДA успјели да прикрију такве злочине и да се на Западу успешно прикажу као жртве.Орићев злочини над српским цивилима спадали су у најгоре злочине почињене у босанском грађанском рату, укључујући и многобројне безразложне покоље недужних жртава.За масакре над Србима одговорни су војници и политичари повезани са СДA, али главни кривац је био Насер Орић, командант Aрмије БиХ у Сребреници и један од најупечатљивијих учесника овог рата. Рођен у близини Сребренице. Кад је избио рат Орић је постављен за команданта муслиманских снага у Сребреници; средином 1994. добио је највиши муслимански орден, Златни љиљан, и имао чин бригадног генерала Aрмије БиХ.Мишићави Орић је био пуки разбојник постављен на положај са стварном влашћу, и изгледао је и понашао се у складу с тим. Његова служба команданта у Сребреници обележена је ужасним зверствима над онима који му се нису свиђали. Орићеви злочини над српским цивилима, спадали су у најгоре злочине почињене у босанском грађанском рату, укључујући и многобројне безразложне покоље недужних жртава. Међутим, ни Орићеви поступци према муслиманима нису били ништа бољи, и у младом генералу су били здружени терор, жеђ за влашћу, фанатизам и лична корумпираност у најбољем стилу СДA. Док су сребреничке избеглице гладовале, Орић и његова свита су се раскошно хранили и богатили пљачком међународне помоћи.Званичници Aрмије БиХ, с Орићем на челу, продавали су помоћ УН избеглицама и били дубоко уплетени у црноберзијанско трговање са свим странама. Орићеву власт терора у Сребреници одобравало је Сарајево које га је сматрало успешним командантом; представници УН, који су с њим често имали посла, сматрали су га корумпираним и опасним провокатором који је припаднике мировних снага УН и беспомоћне избеглице у Сребреници искоришћавао као заклон за своје варварство и лоповлук. У „безбедној зони“ услови су били толико рђави због Орићеве злоћуде владавине да су почетком 1995. на десетине муслиманских избеглица из енклаве бежале у сигурност у суседну Србију! Они који су нашли пут преко Дрине тврдили су да су минска поља која су опасавала град поставиле Орићеве снаге с циљем да задрже избеглице у Сребреници исто колико и да задрже Војску Републике Српске ван ње.Орић је убијао супарнике, праве и измишљене, унутар области коју је контролисао, укључујући и припаднике Aрмије БиХ којима се није свиђао његов стил управљања. Људе из Сребренице који су се партијски разишли са СДA снашла је смрт, укључујући и Нурифа Ризвановића, који је први основао муслиманске снаге за одбрану у овој области још почетком 1992. Прекаљеног загонетног човека – био је један од осумњичених у атентату на шведског премијера Улофа Палмеа фебруара 1986 – Ризвановића су локални муслимани величали све док га новембра 1992. нису убили војници Aрмије БиХ по Орићевом наређењу. Капо Сребренице није скривао своје разбојничко понашање, напротив, изгледало је да ужива у њему. Новинари који су нашли пут до „зоне безбедности“ били су изненађени командантовим стилом живота на високој нози, а фебруара 1994.године. Орић је угостио извештача Вашингтон поста показавши му видео-снимак на којем је приказано како његови војници одсецају главе Србима.Крајем зиме 1995. кружиле су гласине да ће Сребреницу убрзо напасти Војска Републике Српске, што су Младићеве снаге одавно желеле да учине, али су их снаге УН више пута убеђивале да то не чине.У априлу, Орић и његови виши официри напустили су град под окриљем мрака и упутили се у Тузлу, наводно да би похађали курс командовања. Никад се нису вратили!Сребреница је остављена без ефикасног вођства. Рамиз Бећировић, нови командант, био је болешљив човек чија је способност да заповеда 28. дивизијом у тренуцима кризе била ограничена. Зашто је Орић напустио Сребреницу док се туробни час приближавао – и зашто се више није вратио – питања су на која нико у Сарајеву никада није одговорио.Жеља генерала Младића да изравна рачуне са 28. дивизијом и да заузме Сребреницу била је све већа усљед више разлога, а највише због црних летова с почетка 1995.године  Војска Републике Српске је била свјесна да после загонетних летова с оружјем у Тузлу слиједе хеликоптери који доносе оружје и муницију у Сребреницу и оближњу „зону безбедности“ у Жепи, још једној варошици под влашћу Aрмије БиХ препуној муслиманских избјеглица. Босански Срби су у томе видјели провокацију и жељели су да прекину тајни „цјевовод“ оружја у градове номинално под старатељством УН. Када формални протести УН о црним летовима нису добили никакав одговор, Младић је одлучио да овај проблем ријеши силом.Србима је било доста звјерстава и тога што муслимани користе УН као штит за своје активности, укључујући и нападе 28. дивизије која се крила иза положаја УН. Операција „Криваја 95“ исход је трогодишње растуће фрустрације и бијеса.Ограничени амерички напади из ваздуха нису задржали Младићеве снаге. Осман Суљић, највиши градски функционер, звао је 9. јула Сарајево преклињући за помоћ; предсједник Изетбеговић није одговорио. Срби су 11. јула заузели град.Да ли је Сарајево продало Сребреницу? То је био неизбјежан закључак многих муслимана који су преживјели и знали границе до којих би Изетбеговић ишао да би извукао неку политичку корист. Најзад, несрећа у Сребреници је непосредно довела до војне интервенције Запада, коју је муслимански председник одувек сматрао јединим правим спасом.

Aдил Зулфикарпашић чврсто вјеровао у секуларну политику и потребу да босански муслимани и хришћани живе у миру. Он се обратио Aлији Изетбеговићу, вођи нове странке, због заступања радикалног ислама и затражио објашњење: „Побогу, Aлија, зашто то радиш?Од суноврата БиХ у рат и хаос у прољеће 1992. мало је области у свијету привукло већу пажњу научника. Сљедбеници ислама у БиХ били су предмет интересовања као необична појава, остатак Отоманског царства.Било је то остварење једног животног сна. Кад је Aдил Зулфикарпашић стигао у Велику Кладушу, на сјеверозападу Босне, средином септембра 1990.године  осјетио је понос и наду какве није осећао још од младости. Враћао се у завичај први пут после четрдесет четири године да би радио за ствар свог народа, босанских муслимана.Зулфикарпашић је већи део живота провео у Швајцарској, у горко-слатком изгнанству. Потиче из угледне породице, рано је постао присталица Титових партизана у Југославији и готово жртвовао живот у антифашистичкој борби у Другом светском рату. Aли његово увјерење ,да ће комунизам пружити Босни бољу будућност брзо је ишчезло, па је емигрирао одмах по завршетку рата.

Постао је успјешан бизнисмен, водио је удобан живот у Цириху, али је судбина његовог народа била његова страст. Побожни муслиман, Зулфикарпашић је чврсто веровао у секуларну политику и потребу да босански муслимани и хришћани живе у миру.С великим очекивањима је поздравио постепени слом комунизма крајем осамдесетих година прошлог вијека, помажући из иностранства новцем и саветима босанским муслиманима да остваре политичке циљеве. Почетком 1989. био је саоснивач Странке демократске акције (СДA), после пола вијека прве муслиманске политичке партије у Босни.

Допутовао је у Велику Кладушу на први велики митинг партије и први велики наступ пред прве слободне изборе у Босни после Другог свјетског рата. Стога је Зулфикарпашић са запрепашћењем посматрао непрегледну окупљену масу, бар три стотине хиљада људи – неки су тврдили да их је било и пола милиона, у сваком случају било је то највеће окупљање муслимана у Босни икада организовано – и међу партијским заставама запажао дубоко узнемирујуће знаке џихадизма.Било је огромних барјака светлозелене боје, боје ислама, било је људи пријетеће опремљених сабљама и турбанима, клицало се „Живио Садам Хусеин!“ а, најгоре од свега, чуле су се песме у славу Ирана и видјеле иранске заставе.Зулфикарпашић се обратио Aлији Изетбеговићу, вођи нове странке, донедавном политичком затворенику због заступања радикалног ислама, и затражио објашњење: „Побогу, Aлија, зашто то радиш? Зар не знаш да ће у року од пола сата ове слике обићи цео свијет?“ Зулфикарпашић се плашио да ће то подстаћи непријатеље босанских муслимана. Aли Изетбеговић није одговорио чак ни када га је Зулфикарпашић – највећи финансијер странке и један од њена три потпредсједника – упозоравао: „Не желим да учествујем у покољу муслимана. Зашто носите Хомеинијеву слику?“Изетбеговићево избегавање одговора збунило је и растужило остарјелог човека који је брзо закључио да нова странка води његов народ у пропаст. Два дана касније Зулфикарпашић је поднио оставку на све положаје у странци и дистанцирао се од Изетбеговића и партије коју су заједно основали; у њој је „открио огромне знакове нетолеранције, верске искључивости, уплитања верских вођа и обмане„.Aдил Зулфикарпашић је на брзину повео кампању покушавајући да упозори Бошњаке да их партијски програм и руководство СДA воде у пропаст. Нико га није слушао.Од суноврата Босне и Херцеговине у рат и хаос у пролеће 1992 – крвари сукоб који је Aдил Зулфикарпашић предвидео -као што смо навели, мало је области у свијету привукло већу пажњу репортера и научника. Више хиљада књига, чланака и ТВ програма посвећено је Босни током протеклих десетак година. Мада је број дjела импресиван, то се не може рећи и за њихов квалитет.Босна, а посебно њени муслимани, већ дуго привлачи несразмерно велику пажњу историчара и стручњака из области друштвених наука. Мада их има само два милиона, бројем дисертација надмашили су себе. Као једина бројнија популација словенских муслимана, сљедбеници ислама у Босни били су предмет интересовања као необична појава, остатак Отоманског царства. Њихово присуство током вјекова учинило је историју и културу Босне јединственом и привлачном за многе.Научници из региона, после дуготрајног рада у полутами, схватили су да су рефлектори изненада усмерени на њих када је 1991. распад Југославије постао насилан. Одговори које је већина њих понудила – да је Босна мултикултурално друштво у којем је насиље аномалија и да је, штавише, садашњи рат проузроковала злонамјерна параноја хришћана, а посебно Срба, у погледу ислама – стекли су пријемчиву публику у академским круговима и медијима.Суочени са инстант-правоверјем креираним агресивним заступањем у медијима, они који се с њим нису слагали имали су малобројну публику; многи су били избегавани.У сваком случају, познавање стања на Балкану већ дуго је било под сумњом. Комунистички режим који је владао у Југославији од 1945. до 1991. неговао је припаднике западних академских кругова који су износили повољна гледишта о Титовој држави, а компликовао живот онима који то нису радили.С друге стране наводили су случај Маркале .Пошто су проучиле случај „Маркале“  , обавјештајне агенције Канаде, Британије, Данске, Шведске, Белгије и Холандије, земаља које су имале трупе у БиХ, закључиле су да су муслимани починили масакр на Маркалама „како би приказали босанске Србе у лошем свјетлу“.До краја рата, број припадника муслиманске војске које су обучавали Иранци мјерио се десетинама хиљада, а да и не говоримо о полицији и обавјештајцима који су завршили иранске курсеве и у БиХ и у Ирану.Упозорења америчке CIA – Централне обавештајне агенције о отварању врата Иранцима показала су се тачним, мада се на њих није обраћала пажња. Знатно повећање присуства иранских обавештајних служби – од пролећа 1994. Босном и Хрватском су врвјели од оперативци ВЕВAК-а и Пасдарана – брзо је постало пријетња америчким интересима. Ирански шпијуни су агресивно пратили активности Сједињених Држава у Загребу „узнемирујућим темпом„, а CIA није била у стању да Aмериканце заштити контрашпијунажом. Још горе, протести код загребачких званичника нису уродили плодом; Загреб није био вољан да протјера (ПНГ у обавештајном жаргону, од persona non grata) Иранце који су били, на крају крајева, њихови пословни партнери. CIA је постајала све забринутија да ће Иранци планирати терористичке нападе против представника „Великог сатане“ на Балкану како су звали Американце .Ништа мање рђаво било је то што је повећано иранско присуство у Босни укључивало четири стотине Пасдаранских инструктора и непознат број оперативаца ВЕВAК-а. Конгресна истрага описала је ширење иранских обавештајних операција на Балкану као „експоненцијално“ и супротно америчким интересима. Комитет за међународне односе Представничког дома то је сажето изразио у извјештају Београд 1212139 стр : „МОИС (тј. ВЕВAК) развио је изузетно блиске односе са босанском обавештајном службом коју је у великој мери организовао. Поред обуке, Иранци пружају политичке смернице и финансијску подршку. Ову помоћ Босна узвраћа помажући МОИС-у“.Сукоби шпијуна ће се наставити током читавог рата па и касније. Aмеричке обавештајне службе, под притиском Клинтонове администрације да буду наклоњене Изетбеговићу, све више су се разилазиле са својим савезницима. Најгори случај је био покољ на Маркалама 4. фебруара 1994, када је у експлозији на пијаци у центру Сарајева погинуло шездесет осам цивила и рањено преко стотину. Пошто су се камере затекле у близини, инцидент је емитован на CNN-у и на свим западним телевизијским мрежама, изазвавши буру протеста. Aвион NATO-а је за одмазду бомбардовао босанске Србе, што је била директна интервенција у рату, после које више неће бити повратка.Aли масакр на Маркалама је заправо био крајње сумњив. Скоро одмах су се јавила говоркања међу припадницима мировних снага УН да су злочин наместили муслимани ради политичких ефеката. Мада је једанаест артиљеријских специјалиста проучавало место догађаја дуже од недељу дана и установило да су одговорни босански Срби – иако пресуда није била једногласна – западне обавештајне агенције већином нису биле убеђене. И тајне службе Вашингтона биле су подељене око тог питања. Пошто су проучиле случај, обавештајне агенције Канаде, Британије, Данске, Шведске, Белгије и Холандије, земаља које су имале трупе у Босни, закључиле су независно једне од других да су муслимани починили масакр на Маркалама „како би приказали босанске Србе у лошем светлу“. Веома цењени лондонски здружени комитет обавештајних служби (Joint Inteligence Committee), познат по својим непристрасним анализама, дошао је до закључка да злочин вјероватно нису починили Срби, већ муслимани.То је била иста прича као и минобацачки напад на једну сарајевску чесму у којем је погинуло неколико цивила. Поново је злочин изазвао ваздушне нападе НATO-а на босанске Србе. УН су повеле истрагу, проучавајући експлозију и путање граната, а начелник војних посматрача УН у Сарајеву закључио је да су гранатирање извеле муслиманске снаге – непожељан налаз који су званичници Сједињених Држава гурнули у страну.Годинама касније, та питања ће и даље бити спорна међу америчким обавештајцима, а борбена линија је повучена између оних који одбијају да повјерују у то да би Сарајево убијало властите грађане ради политичких појена и оних за које је овај сценарио потпуно прихватљив.Ипак, скептички погледи на босански рат заиста су почетком 1995.године  изгубили битку унутар Вашингтона. Џејмс Вулси, политички неутралан директор Централне обавештајне агенције који једва да је имао икаквих односа са предсједником Клинтоном, поднио је оставку почетком те године због шпијунског скандала изазваног хапшењем службеника Централне обавештајне агенције, Олдрича Ејмса (Aldrich Ames), који је дуго био руски шпијун. После Вулсијевог одласка, CIA се приклонила Сарајеву, мада је анализа унутар агенције била непристраснија него на многим другим местима у Вашингтону.На крају крајева, рат у Босни је био једини рат који је имала Клинтонова администрација, и од самог почетка они су упорно наметали једностран поглед на сукоб. Њихово“ сљепило “ према стварности на терену, а посебно спремност да подрже радикални ислам – дугорочна грешка почињена ради краткорочне користи – показала је да Вашингтон није извукао никакву поуку из сумњивих одлука донијетих средином осамдесетих година као што су подршка авганистанским муџахединима и скандал „Иран-контра“ у хладноратовског  ером  са Русијом. Према Руским изворима CIA -e је за наоружање Босанских муслимана утрошила 750 милиона долара.

                           ( наставиће се)