Пише:Дејан Бешовић

Република Српска, незванично Српска, један је од два ентитета у Босни и Херцеговини, поред Федерације Босне и Херцеговине. Налази се у југоисточној Европи, тачније на западном дијелу Балканског полуострва. Највећи град је Бања Лука и представља сједиште већине институција Републике Српске, као и њено политичко, административно, привредно и универзитетско средиште.Српска се граничи државном границом са Републиком Србијом, Црном Гором и Републиком Хрватском, а међуентитетском линијом разграничења са Федерацијом Босне и Херцеговине.Настала је 9. јануара 1992. године као Република српског народа Босне и Херцеговине одлуком Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини. У августу 1992. преименована је у Република Српска, а Општим оквирним споразумом за мир у Босни и Херцеговини потписаним 21. новембра 1995. године постала је међународно призната као један од два ентитета Босне и Херцеговине.Подсјећања ради ,

рану средњовјековну Србију чиниле су, према Константину Порфирогениту, двије Српске државе Рашка и Босна, док су у приморским кнежевинама Травунији, Захумљу, Паганији и Дукљи живјели Срби. У Летопису попа Дукљанина, у спису насталом три вијека касније, и свакако мање поузданом од Порфирогенитовог, стоји и „Србију, пак, која се зове Загорје, поделио је на две покрајине, од којих се једна до велике реке Дрине простире према западу до планине Борова (Pins montis), њу назва и Босном, а друга обухвата простор од речене реке Дрине према истоку до (Lupie) до Скадарског језера, њу назива Рашком”. Познато је свега неколико градова ране Србије, и то углавном само по називу. Њени владари припадали су једној династији, а власт је дељена међу браћом. Властимира су наследили синови, на челу са Мутимиром, а извори потврђују власт овог кнеза и над Босном. Кнез Мутимир Јоцић  одржавао је преписку са папом Јованом Осмим. Властимиров син Стројимир био је вероватни власник једног од данас сачуваног златног печата, најстаријег археолошког остатка везаног за најранију српску државу.

Срби су се доселили у другом словенском таласу послије 626. године. Већи или мањи дјелови овог подручја били су у саставу средњовјековних српских држава — Србије кнеза Петра Гојниковића и кнеза Срби су се доселили у другом словенском таласу (послије 626. године). Већи или мањи дијелови овог подручја били су у саставу средњовјековних српских држава — Србије кнеза Петра Гојниковића и кнеза Часлава Клонимировића, Дукље, Немањићке Србије, Бановине Босне, Сремске земље, Српског царства, државе кнеза Војислава Војиновића и жупана Николе Алтомановића, Краљевине Босне, Српске деспотовине, кнежевине Павла Раденовића, војводства Сандаља Хранића и херцеговине Стефана Вукчића. Током овог периода, неки дјелови територије данашње Републике Српске су били и под влашћу средњовјековне Хрватске и средњовјековне Угарске.

Средњовјековна Босна развила се као дио првобитне српске државе у областима око извора и доњег тока ријеке Босне. Константин Порфирогенит је назива земљица, због чињенице да је ова малена територија, која је уз Рашку била саставни део Србије, окружена њеном територијом. Тек после Часлављеве смрти, средином 10. века,Босна се, као и Рашка, Травунија, Захумље и Паганија, издвојила из састава до тада јединствене Србије. Ипак у касније вријеме, када су приморске области стицале мању или већу самосталност или се надметале за првенство, Босна је била чврсто повезана са остатком Србије, њеним будућим сједиштем, Рашком. Дукљански краљ Бодин је крајем 11. вијека на чело Рашке и Босне поставио двојицу браће, Вукана и Стефана. Стефан је први познати владар Босне.Захумље је било једна од области које су у средњем веку биле сматране за српске. Простирало се углавном у област данашње источне Херцеговине, обухватало је приморје од залеђа Дубровника до Стонског Рта и обије обале долине Неретве у горњем току. Константин Порфирогенит је написао како су у Захумљу живели Срби. Захумски кнез, Михаило Вишевић, према истом извору, био је поријеклом од словенског рода са Висле. У сачуваним записима Првог сплитског сабора из 925. године стоји да је Михаило Вишевић, кнез Захумља, био владар Срба. Иако је повремено било самостално и у сукобу са сусједним српским владарима, Захумље је у више извора споменуто као српска земља и временом је постало део средњовјековне српске државе. Стефан Немања је владао Захумљем, сматрајући ову област, заједно са Хумом и Травунијом, својом дједовином. Растко Немањић је прије замонашења владао Хумом. У цркви Светог Михаила у Стону, која је припадала Захумљу, он је као први српски архиепископ Сава смјестио сједиште једне од епископија. Тек тридесетих година 14. винека ова област је пришла Босни, да би почетком 15. вијека стекла самосталност, његујући српске државне традиције.

Превласт Угарске на Балкану почетком 12. вијека утицала је и на српске земље. У то време угарски краљ је за владара Босне поставио Борића, претпоставља се феудалца из Славоније. Борић је владао земљом као бан од 1154. до 1163. године. Многи византијски писци тога доба називају Србе Далмати. Бана Борића у византијским изворима називају егзархом далматске земље Босне. Бан Борић, заједно са војском из Босне, је учествовао у ратовима против Византије. Заједно са угарском војском и одредима рашког жупана Вукана, учествовао је у освајању Браничева. Савезници су побиједили византијску војску цара Манојла, која је покушала да пређе Саву. Ипак промене у Угарској, и ступање на престо Стефана Четвртог, наклоњеног Византији, довеле су до промена снага, а Византија је до 1167. године успјела да успостави превласт и у Босни.Наредни владар Босне је био Кулин, чије је име вјековима остало у народној успомени. О његовим раним годинама мало се зна, извјесно је да је у вријеме доласка Андроника Првог Комнина, на византијски престо, заједно са угарском и рашком војском, и он повео своје одреде у област Београда и Браничева, одакле су царске трупе убрзо биле потиснуте. У вријеме владавине Кулина, појава јеретичких заједница крстјана у Босни довела је до међународног заплета. У науци и даље није извесно да ли је била реч о сљедбеницима савремених богумила, православне секте, која се проширила из Бугарске у Србију, гдје их је прогонио Стефан Немања, или је ријеч о патаренима, јеретицима који су тих година из Италије прелазили у Далмацију. Постоје теорије и да су босански крстјани били само православна заједница која је, изолована током година, ушла у јерес. У прилог овој тврдњи говори чињеница да је Кулин бан, у складу са православним традицијама, оставио ћирилични запис код ктиторске фреске. У својој канцеларији Кулин је држао православне писаре, а један од њих, извесни Десивоје, уписао је у повељу Дубровчанима име светитеља светог Јована Крститеља, чиме је датовао документ. Ово јасно показује припадност ортодоксном учењу цркве. У основи учења дуалистичке јереси било је уверење да Бог није једини творац свега на свету. До 12. вијека у католичкој цркви област Босне је, када је реч о црквеној јурисдикцији, поистовјећивана са Србијом,све до времена другог Сплитског Сабора 1159 .године. Како се Рашка развијала у одвојену државу, у време успостављења њене самосталне цркве Босна је била под јурисдикцијом католичког дубровачког архиепископа . Овакве хришћанске заједнице осуђивале су богатство цркве и њему сложену хијерархију. На челу Босанске цркве стајао је дјед, а великодостојници су носили титулу гости. Католичка црква је настојала крстјане да представи као јеретике сличне западноевропским катарима. . Вукан Немањић, у то време краљ Дукље, писао је папи Иноћентију Трећем 1199. године, о распрострањеној јереси у Босни, оптужујући бана Кулина и његову породицу да су прихватили њено учење. Наводно је десет хиљада Кулинових поданика приступило јеретичкој цркви. Папа је тражио од угарског краља Емерика, Кулиновог сизерена, да провјери прилике у Босни. Кулин се у писму папи бранио да је црква у његовој земљи правовјерна, тврдећи да је за дошљаке са запада, који су преко далматинских градова стигли у Босну, вјеровао да су исправни хришћани. Упркос увјеравањима власти, у наредним деценијама из Угарске су покретани истински крсташки походи како би у Босни били сузбијени јеретици, али и православна црква, коју су у Риму и Будиму сматрали, не само за отпадничку већ и расколничку. Кулин је 1189. године, негде у вријеме када је то учинио и Стефан Немања, издао Дубровачкој републици повељу о трговини. Ријеч је о једном од најстаријих докумената писаних на ћириличном писму. Кулинов наследник Стефан, дошао је у велики сукоб са папом због раширене јереси, коју је већ било немогуће крити. Извештај легата папе Хонорија Трећег Аконцијуса довео је до папског позива за крсташки рат против босанских богумила и патарена. Пошто угарски краљ није био у прилици да поведе овај рат, папа се обратио надбискупу Калоче, под чију је јурисдикцију тада стављена област Босне, Усоре и Соли. Ускоро је бан Стефан збачен, а на власт је доведен Матеј Нинослав. Долазак новог бана на власт довео је до погоршања односа са Рашком, која је имала блиске односе са Кулиновом династијом. Угарска и папа захтијевали су од новог бана да сузбије јеретичку цркву. Већ 1234. године, двије године после доласка Стефана Матеја Нинослава на власт, из Угарске је покренут велики крсташки поход. Папство је том походу дало велики значај, једнак савременим настојањима да се покрене Пети крсташки рат. До 1240. године Матеј Нинослав се одржао у земљи коју су заузели крсташи, а онда је побегао у Дубровник. У Босни су започели прогони месних хришћана. Најезда Монгола омогућила је Матеју Нинославу да се врати у своју земљу. Склопио је споразум са Дубровником, дарујући му повластице у трговини, а касније је прихватио и савез ради одбране града од рашких владара.

Наследник Матеја Нинослава, Пријезда Први, владао је неко време за његовог прогонства. Наслиједио га је 1250. године. Нови бан је, такође, лутао између католицизма и богумилства. Годинама се борио против босанске цркве, а као савезник Угарске, стекао је власт над Захумљем, које су његови сизерени отели Рашкој. Пријезда Први је владао дуго, све до 1287. године када је натјеран да се повуче због старости. Године 1290. на престо је ступио Стефан Први Котроманић. Котроманићи ће бити на челу босанске државе готово двије стотине година.Нови бан се оженио Јелисаветом, ћерком Драгутина Немањића, српског краља који је у то време управљао областима Срема, Усоре и Соли. Тим браком се повезао са српском и угарском династијом. Крајем 13. вијека у Угарској је дошло до рата око престола. Стефан је подржао Андрију Млечића, међутим, пошто је коначно превладао његов млади противник Карло Роберт, Стефан Први Котроманић је морао да подијели судбину поражених. Нови владар је подржао претензије породице Шубић, па је до 1302. године Младен Први Шубић успио да заузме највећи дио Босне. Стефан Први Котроманић је умро 1314. године, не успјевши да поврати власт над Босном.Власт Шубића над Босном није била чврста, ускоро је Младен Други Шубић морао да се окрене својим старим посједима, па је после пораза у рату са Србијом одлучио да прихвати Стефановог сина Стефана Другог Котроманића, за свог вазала у Босни. Пораз Шубића у сукобу са угарским племством, пад Младена Другог Шубића у ропство, као и победа Стефана Дечанског у рату за наслеђе над Владиславом Другим, сином краља Драгутина, омогућили су Стефану Другом Котроманићу већу самосталност. После бракова са припадницом грофовске њемачке породице Ортенберг и ћерком бугарског цара, оженио се Елизабетом, ћерком војводе Казимира Другог из Кујавије. У том периоду, крајем тридесетих година 14. века, држави Стефана Другог припојени су Усора, Соли и неке области Шубића на западу. У рату са Србијом, у савезу са Дубровачком републиком, Стефан је успио да заузме области Крајине и Захумља. Преко земаља које су тада биле под влашћу српског краља, територија Босне је изашла на море. Стефан Други је наишао на огорчен отпор властелинске породице Бранивојевић, која је држала приморје. Бранивојевићи су у том рату били искоријењени.Бан Стефан је поражен у бици код Прибојске бање, гдје га је надјачала војска коју је водио млади краљ Стефан Душан  . Тада је једва преживио, пошто му је убијен коњ. Касније је ипак успио да прошири своје земље на југ. У то време значајан дио становништва проширене босанске државе чинили су православци, припадници Пећке архиепископије. Стефан Други је преговарао са вођством реда фрањеваца, желео је да увјери папу да је Босна одана католицизму. Био је ипак опрезан да не дозволи прогон јеретика и шизматика, будући да је зазирао од уласка у сукоб са Србијом. Србија је током четрдесетих година 14. винека била заузета ратовима са Византијом. Зато је бан Стефан успео да 1349. године прошири своју земљу до Конавла и Которског залива. Цар Стефан Душан упао је са великом војском, где је поразио бана и отео  његову ћерку Јелисавету у граду Бобовцу, а самог бана натјерао да потражи уточиште у планинама. После неког времена цар Душан је морао да повуче трупе које су продрле до земаља Шубића и супротстави се византијској војсци на другом крају свог царства. Преговори око Хума и брака између Јелисавете и царевог сина Уроша нису успјели. Јелисавета се касније удала за угарског краља Лудвига Првог. Стефан Други је умро 1353. године, а наследио га је синовац Твртко.Првих година своје владавине Твртко је ратовао као вазал угарског краља Лудвига Првог у Далмацији. Већ 1357. године је дошао у сукоб са Мађарима. Покренуте су двије мађарске експедиције на Босну 1363. године, али су завршиле са неуспехом. Твртков каснији покушај да централизује државу изазвао је побуну властеле. Бана је 1366. године свргао његов брат Вук, али се он после краћег изгнанства вратио на престо уз помоћ Угарске. Моћни великаши са југа, некада изгледни обновитељи државног јединства, краљ Вукашин и деспот Угљеша, погинули су у бици на ријеци Марици 1371 .године . Велики жупан Никола Алтомановић, у чијој су области, која се ширила од Рудника до Јадранског мора, стекле средишње и најстарије српске земље, дошао је у сукоб са својим сусједима, босанским баном Твртком Првим, кнезом Лазаром Хребељановића  као и са Дубровачком републиком. После низа сукоба, лишен подршке Угарске, велики жупан је 1373. године поражен и ослијепљен. Бан Твртко и кнез Лазар подијелили су његове земље. Твртко је дошао у посед манастира Милешеве и Оногошта, четири године касније преотео је Балшићима некада Алтомановићеве жупе у приморју. Пошто је цар Урош умро крајем 1371. године, док се наследник цара Симеона, Јован, замонашио, крвно сродство бана Твртка са Немањићима добило је на политичкој важности. Зато се 1377. године пошавши у српску земљу Твртко крунисао за краља Србљем, Босни, Приморју и Западним странам. Не зна се где је тачно извршено крунисање, али је извесно да је до њега дошло на Митровдан 26. октобра 1377. године. Крунисање је обављено уз дозволу краља Угарске, Твртковог сизерена. Краљевска круна је била круна Немањића, а Твртко и његови насљедници додали су владарским именима име Стефан, које су носили Немањићи. Нашао се у савезу са моћним српским великашима који су били малобројнији него раније, али није био њихов владар. Још од победе над Алтомановићем и помирењем са Васељенском патријаршијом 1375. године, ту улогу је стекао кнез Лазар. Као савезник кнеза Лазара, Твртко је имао прилике да се сукоби са Османлијама већ крајем осамдесетих година 14. вијека. Његове војводе Влатко Вуковић и Радич Санковић су 27. августа 1388. године код Билеће поразили војску коју је предводио Лала Шахин, победник на Марици. У бици на Косову пољу 28. јуна 1389. године учествовали су само великаши и ратници из земаља распалог српског царства и Босне. Босански одред је предводио војвода Влатко Вуковић. Косовска битка је била једина битка у историји Османског царства у којој је погинуо султан. Влатко Вуковић је у овој бици,према традицији на левом крилу предводио босански одред. Након што је османски султан погинуо, верује се да се део српске војске повукао из битке у уверењу да је она завршена српском победом. Краљ Твртко је о победи у бици на Косову писао Трогиранима, а сачувано је писмо и Фирентинаца.После смрти Твртка Првог, нови краљ Стефан Дабиша (1391 —1395) изгубио је контролу над западним крајевима земље. Властеоска породица Санковића предала је жупу Конавле Дубровачкој републици. Хум је време Тврткове владавине прешао из власти српске државе под власт Босне.[30] Обласни господари постали су моћнији од краља. Област Павла Раденовића простирала се од Дрине и Врхбосне (касније Сарајева) до Конавла. Влатко Вуковић држао је стару српску земљу Хум. Вуковића ће тих година наследити синовац Сандаљ Хранић. Земље између реке Неретве и Цетине држали су Радивојевићи. Хрвоје Вукчић владао је областима између Лашве, Врбаса и планине Динаре. Краљевски домен налазио се у старим босанским земљама. Краљ није био ни најмоћнији међу босанским феудалцима. Крајем 14. века Јелена, жена краља Стефана Дабише, постала је прва краљица у историји Босне и српског народа која је самостално владала. Њена кратка владавина (1395 —1398) није представљало изузетак у односу на немирне владавине каснијих владара“.У областима некадашњег Захумља учврстио се почетком 15. века војвода Сандаљ Хранић. Од краја 14. вијека Хранић од Дубровника тражи да му исплаћује Српски доходак, древну дажбину за уступљену земљу коју је република плаћала српским, а током неколико претходних деценија босанским владарима. Следећи босански краљ Остоја (1398 — 1404 и 1412 — 1418) учествовао је на страни Сигисмунда Луксембуршког у рату који је у Угарској вођен око престола. Двојица најмоћнијих феудалаца краљевине Хрвоје Вукчић и Сандаљ Хранић, стали су на страну другог претендента. Краљ је коначно морао да напусти Босну 1404. године. Пет година касније, 1409. године као последица развоја догађаја у Угарској, његов наследник Твртко Други је збачен, а на престо је враћен Стефан Остоја. Заједно са деспотом Стефаном Лазаревићем, владарем српске деспотовине, Остоја је 1412. године посетио Будим и свог сизерена, угарског краља. Остоја је 1418. године умро, политички усамљен, омрзнут од сопственог сина и наследника Стефана Остојића. Твртка Другог су на престо до 1421. године вратили Турци. Нови-стари краљ је имао неколико година на располагању да обнови земљу и учврсти се на престолу. Његова настојања да у савезу са Млетачком републиком, и касније Угарском, стекне самосталност према Турцима нису уродили плодом. Османлије су против њега подржале Радивоја, незаконитог сина краља Остоје. У дуготрајном рату који је трајао средином тридесетих година 15. века тек је улазак угарске војске и запоседање западних крајева Босне довело је до победе Твртка Другог. Радивоја су савезници Турци, Сандаљ Хранић и деспот Ђурађ напустили иако је заузео средиште краљевске власти, град Бобовац. До краја Тврткове владавине држава је била подељена између слабог краља, великаша који су му били одани и моћног Стефана Вукчића.Покушај да промени однос снага у време кризе османске власти на Балкану и судбоносне битке код Варне из 1444. године донео је Твртку Другом само пораз.Немоћни краљ је своју подељену државу понудио Млетачкој републици, али узалуд. Умро је исте године, а наследио га је Стефан Томаш. Томаша је изабрала босанска властела. Стефан Вукчић је, насупрот краљу, подржавао Радивоја. Краљеве трупе су поразиле Вукчића код Хума. Богати рударски град Сребреницу нови краљ је отео српској деспотовини, која је недавно била завладала њоме. Ускоро су деспот Ђурађ Бранковић и војвода Стефан Вукчић у савезу заратили са краљем Стефаном Томашем. После многих година узалудног ратовања, краљ и војвода су се измирили династичким браком, краљ Стефан Томаш је оженио Катарину, ћерку војводе Стефана Вукчића. У сукобу са босанским краљем Стефан Вукчић Косача прихватио је да постане вазал напуљског краља Алфонса Петог Арагонског. Ипак, дуготрајни и бесплодни ратови феудалне анархије која је раздирала Босну довели су на крају, мада прекасно за успешну одбрану од Турака, до склапања мира. Стефан Вукчић Косача је почео 1448. године да се потписује као херцег Хума и Приморја, да би од следеће године његова титула гласила херцег од Светог Саве. Простране области којима је херцег Стефан владао шириле су се од Пријепоља и манастира Милешеве, где су се налазиле мошти Светог Саве, на исток, до старих граница државе Немањића Омиша, али и Гламоча на запад. Култ Светог Саве био је један од симбола државности коју је баштинила и босанска краљевина.Тежак положај у коме су се после битке код Варне нашле преостале хришћанске земље јужно од Саве и Дунава за кратко је променила неуспешна опсада Београда 1456. године, и пораз који је претрпео султан Мехмед Други. Стефану Томашу није успело да постане предводник једног крсташког похода. Папа Каликст је прогласио Скендербега за хришћанског капетана. Ратовање босанског краља са деспотовином, чији је деспот Лазар Бранковић умро 1458. године, завршило се, после привремених успеха још једним упадом Османлија у Босну. Ускоро је босански краљ успоставио мир са Турцима, деспотом и херцегом. Још један династички брак склопљен је када се краљев син Стефан Томашевић оженио ћерком деспота Лазара. Последњи босански краљ из лозе Котроманића је био и последњи српски деспот. Раздирани унутрашњим сукобима, остаци деспотовине пали су под турску власт када је велика војска, на челу са султаном, после краће опсаде, натерала Смедерево на предају. Стефан Томашевић и његова супруга су успели 1459. године да изађу из Смедерева и пређу у Босну. Две године после пада Смедерева, Стефан Томашевић је постао девети краљ Босне.Наставио је политику свог оца и уз пашино посредовање покушао је да учврсти положај своје државе. Измирио се са Косачама, у споразуму са крбавским кнежевима и угарским краљем, обезбедио је сигурност државе на другим странама у предстојећем рату са Турцима. Пошто је престао да плаћа данак Порти, босански владар остао је сам пред огромном османском војском која је продрла у његову државу. Велика османска војска под заповедништвом султана Мехмеда Другог, упала је у Босну и са успехом освојила њене источне крајеве, пао је и град Бобовац где је раније чувана краљевска круна. Стефан Томашевић се склонио у град Кључ, где је неко време био под опсадом Махмуд-паше Анђеловића, да би се коначно јула 1463. године предао, уз обећање да ће му бити поштеђен живот. Султан Мехмед Други је касније наредио да буде погубљен, када је убијен и велики део босанске властеле.Херцеговина пада под турску власт нешто касније, 1482. године. У ово доба, северни делови територије данашње Републике Српске били су под управом Угарске, а на овим подручјима постојале су Сребреничка и Јајачка бановина. У 16. вијеку ће и ове територије доћи под турску власт.У вријеме османске власти, територија данашње Републике Српске била је дио Босанског пашалука, који је био подијељен на санџаке. Од санџака би било значајно поменути Босански, Херцеговачки и Зворнички санџак, који су најдуже постојали, а основани су прије Босанског пашалука. Током турске владавине, велики број Срба је прихватио исламску веру,као што смо више пићута наглашавали. Један од најпознатијих исламизованих Срба био је велики турски везир Мехмед-паша Соколовић, поријеклом из Босне, чијом је заслугом обновљен рад Пећке патријаршије 1557. године. Други члан породице Соколовић, Ферхат-паша, постао је 1580. године први паша или гувернер Босне. Турска власт на овим територијама је трајала све до 1878. године.Током Првог српског устанка источни дјелови данашње Републике Српске повремено су улазили у састав Карађорђеве Србије.Године 1833. основан је Херцеговачки пашалук, посебна турска покрајина потпуно одвојена од Босанског пашалука.Године 1875. године букнуо је устанак у Херцеговини против турске власти.После 1878. године, територија Босне и Херцеговине, односно данашње Републике Српске, долази под управу Аустроугарске. Крај турске владавине Срби су дочекали као најбројнија етничка заједница Босне и Херцеговине. Према попису становништва из 1879. године у Босни и Херцеговини је било: Срба (43%), Муслимани (39%), Хрвата (18%). За време Аустроугарске управе постојао је Бањалучки округ као административна територијална јединица.Године 1875. године букнуо је устанак у Херцеговини против турске власти.Послије 1878. године, територија Босне и Херцеговине, односно данашње Републике Српске, долази под управу Аустроугарске. Крај турске владавине Срби су дочекали као најбројнија етничка заједница Босне и Херцеговине. Према попису становништва из 1879. године у Босни и Херцеговини је било: Срба (43%), Муслимани (39%), Хрвата (18%). За време Аустроугарске управе постојао је Бањалучки округ као административна територијална јединица.После пропасти Краљевине Југославије 1941. године, територију данашње Републике Српске су окупирали њемачки, италијански и хрватски фашисти. Врбаска бановина је укинута, а територија данашње Републике Српске прикључена такозваној Независној Држави Хрватској. Окупатори су починили бројне злочине над српским становништвом, а посебно много Срба је страдало у злогласном логору Јасеновац. Тадашњи председник квислиншке владе окупиране Србије, Милан Недић, је 1943. године предложио проширење граница Србије, које би обухватиле и највећи део данашње Републике Српске, али овај предлог није прихваћен од стране Нацистичке Немачке.Подручја данашње Републике Српске на којима су усташе починиле геноцид над Србима у току Другог светског рата. Послије Другог свјетског рата, 1945. године, територија данашње Републике Српске постаје дио Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине, једне од шест република Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Срби су све до 1971. године представљали најбројнију етничку групу у Босни и Херцеговини. Према попису становништва из 1961. године, Срби су чинили 43% становништва и имали су у власништву око 64% територије ове републике. Од 1971. године, најбројнија етничка заједница у Босни и Херцеговини су Муслимани (Бошњаци).

                              ( наставиће се )