Патријарх Гаврило Дожић је једна грандиозна личност у српској историји. Живео је и деловао током великих и значајних историјских дешавања по српски народ, укључујући и период комунизма када је, забринут због правца којим се развијају односи СПЦ и ФНРЈ, писао писмо жалбе председнику државе Јосипу Брозу-Титу.
Из заробљеништва се вратио у земљу почетком новембра 1946.
„Затекао је ужасне билансе. Убијено је пет епископа од усташа и један од комуниста. Побијено је скоро 500 свештеника од комуниста, преко 200 од усташа и још око 200 од Немаца, Италијана, Мађара, Арнаута и других. Срушено је више стотина храмова и манастира. Уз све то, нова комунистичка власт је кренула у ’одвајање цркве од државе’ на бруталан начин. Свештеници и верници су гоњени и суђени, а црква је у правном смислу сведена на једну од ’грађанских организација’. Патријархова писма и протести због таквог стања Брозу данас представљају важне историјске изворе о стању и положају наше цркве после Другог светског рата. У писму је напоменуо да Српска православна црква „није од јуче поникла“ и да је српски народ вековима чамио у ропству завојевача и тлачитеља без своје државне самосталности, али га је Црква одржала. Даље се жалио на поступке државних органа према свештенству и црквеним добрима наводећи да се у затворима налази преко 60 свештеника и један Архијереј, да се свештеници протерују и да им се забрањује вршење службе за време празника, да се цркве руше, обесвећују и претварају у магацине за жито.
Једна од 15 тачака жалби изнетих у писму дата је комплетна у прилогу:
– У циљу заплашивања свештеника и деморалисања њихове пастве извшен је низ грубих физичких напада на Архијереје и свештенике. Владика бачки гажен је и премлаћен у Оџацима на дан 16. 8. 1946. године где је дошао ради канонске посете, а том приликом је свештеник Миленко Цвејанов избоден ножем од организоване руље. Митрополит загребачки је физички нападнут и немилосрдно злостављан у Пакрацу на дан 14. 7. 1947. године где је био дошао да преузме дужност администратора епархије, а до данашњег дана отежава му се да преузме своју митрополитску дужност у Загребу.
Митрополит скопски је насилно истеран из Врања на дан 10. 9. 1 947. године а из њега је протеран и Црквени суд епархије скопске из Врања где му је било седиште. Владика горњокарловачки је у Кистању на дан 17. 10. 1947. године, кад је пошао да обиђе далматинску епархију, коју администрира, пошто је злостављан, присиљен да се врати натраг. Владика будимљанско-полимски је инзултиран у цркви манастира Свете Тројице код Пљеваља на други дан Духова 1948. године и док је од стране руље предвођене од Недељка Голубовида, чиновника државне продавнице у Пљевљима, унутрашњост храма рушена и демолирана, он је неколико сати држан при олтару у смртној опасности.
Том приликом је вршена нужда пред црквом и изметом мазана икона пред црквеним вратима. Храм је личио на пустош као да су вандали туда прошли, што је народ потсећало на тешке дане нашег робовања под Турцима. У тим крајевима према муслиманским богомољама и свештенству овако се не поступа, нити је у време петка или муслиманских празника овакав напад и где извршен. На све наше претставке поводом ових тешких случајева нисмо добили никаквих одговора од надлежних државних власти, нити знамо да ли је ко по овим случајевима позиван на одговорност и кажњен.
Када је овако поступано са црквеним достојанственицима, није тешко створити слику свакодневних изгреда према свештенству, који су мучени, злостављани и на сваки начин застрашивани само да се одрекну своје службе. Спомињемо, само последњи случај напада на свештеника. То је случај свештеника Манојла Крге из Врела код Титове Коренице, који је на дан 21 . 1. 1949. гадине у Титовој Кореници, у присуству жене и сестре, коцима испребијан на очиглед власти а при излазу из војног отсека где је био службено позват. Истовремено са овим органи државне власти позивају председнике, благајнике и секретаре црквених општина наговарајуићи их да напусте своју дужност код цркве, подвлачећи да власти неповољно гледају на лица која су функционери црквених општина, јер сарађују са свештеником.
Патријарх Дожић преминуо је под неразјашњеним околностима годину дана касније.
Српски патријарх заточеник у оба светска рата
Гаврило Дожић, који је и у Првом и у Другом светском рату био у логору, а тим поводом Митрополија црногорско-приморска приредила је његове мемоаре, списе и животопис
Црква има свој вековни поредак који се не сме нарушавати под утицајем политичких прилика и не може изаћи у сусрет молбама да се Македонцима да самосталност мимо канона, а ако би се определили за неку „одметничку авантуру” то ниједна православна црква не би признала. Питање самосталности Македонске православне цркве поново је ових дана актуелизовано молбама да им васељенски патријарх да аутокефалију, а актуелно звучи и цитирана позиција поглавара Српске православне цркве од којег се независност, иако би по канонима тако требало, више и не тражи.
Цитирани ставови, у ствари, изречени су још у мају 1947. на једном састанку у Патријаршији, а тадашњим функционерима представио их је патријарх Гаврило Дожић. Заробљеника аустроугарских и немачких логора у два светска рата, клирика Васељенске патријаршије, поглавара српске цркве који је преко радија подржао демонстрације 27. марта 1941. и одбацивање Тројног пакта, Гаврила Дожића садашњи читаоци и проучаваоци црквене историје моћи ће ближе да упознају захваљујући сабраним делима које је објавила Митрополија црногорско-приморска поводом годишњице његовог упокојења.
Чине је три књиге, „Мемоари”, „Списи” и „Животопис”. Уз научној јавности мало познату другу књигу „Мемоара”, занимљиво је да се први пут објављује и више од 100 докумената, писама, посланица, аката патријарха Гаврила, док је његов „Животопис” написала историчарка Радмила Радић. Описујући га као једну од најзначајнијих личности осмовековне историје Српске православне цркве, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, аутор више књига из историје српске цркве, каже да су најинтересантнији и историјски најважнији периоди његове архијерејске службе везани за Пећку митрополију у Краљевини Црној Гори, Митрополију црногорско-приморску у Краљевини СХС/Југославији, заточеништво у Другом светском рату и Патријаршију српску у Краљевини Југославији, али и у социјалистичкој Југославији.
„Дао је немерљив допринос другој обнови Пећке патријаршије од 1918. до 1922. године и увек је утврђивао јединство српског народа. Изабран је за патријарха српског у једном од најсложенијих тренутака нововековне историје. На светској позорници је у време његовог избора за патријарха увелико био позициониран комунизам у Совјетском савезу, али је бујао и нарастао нацифашизам. Дошао је на трон Светога Саве у времену када је његов претходник, по свему судећи, отрован због одбране достојанства српске цркве. Држава је била политички разједињена и обезглављена јер је, неколико година пре његовог избора за патријарха, убијен краљ Александар, а државом су управљали намесници на челу с кнезом Павлом”, подсећа Џомић.
Он истиче да је патријарх Гаврило остао упамћен као исповедник православне вере јер је, како додаје, 27. марта 1941. године, после закључивања пакта с нацифашистима, са Светим архијерејским Сабором, који је сазвао у ванредно заседање, одлучно устао у одбрану образа и душе нашег народа.
„Да иза њега није остало ништа осим чувеног говора на Радио Београду 27. марта 1941. године довољно је да остане златним словима уписан у нашу историју. У састављању тог говора је, нема никакве сумње, учествовао и владика Николај. Није прихватио позив да оде из земље с краљем и краљевском владом. Отишао је на најсигурније место у духовном смислу – у манастир Острог да се моли Богу за свој народ и свештенство крај ћивота Светог Василија Острошког, где је и ухапшен од Немаца”, наводи Џомић.
Хапшење се догодило 25. априла 1941. и патријарх Гаврило га детаљно описује у својим „Мемоарима”: како су му у келију упали гестаповци, ухапсили га уз повике да је ратни хушкач и злочинац, претукли његовог шефа кабинета, а њега оставили напољу, сатима на киши без зимског капута. „Ми смо обојица овога пута поднели оно што данас подносе у истој мери наша светосавска деца, којима је стављен крвави немачки нож под гушу. Али морал мора да остане висок у свим искушењима, без кога не може ни бити сутра победе”, пише патријарх Гаврило.
„У Другом светском рату је био једини црквени поглавар који је ухапшен и конфиниран, а потом и утамничен у злогласном нацифашистичком логору Дахау. С њим је ту горку чашу испио и владика Николај. Интересантно је да је Хрватица Љубица Штефан још осамдесетих година 20. века у ’Гласу концила’, под именом Томислав Вуковић, објављивала фељтон у коме је покушала да прикаже да су патријарх Гаврило и владика Николај били ’у хотелском смештају’ логора Дахау. Фељтон је касније преточен у књигу под насловом ’Српска црква и фашизам’, али с њеним именом као ауторке. Још је поразније то што су опскурни типови код нас плагирали тезе Љубице Штефан како би оптуживали српску цркву чак и због тога што су њен првојерарх и најугледнији владика били заточеници за време нацифашизма”, каже Џомић и додаје да не треба никако заборавити да је патријарх Гаврило био у аустроугарском логору у Цегледу и за време Првог светског рата.
Гаврило Дожић, патријарх чији говори су били убојитији од њемачких тенкова – Какав пакт, побогу, Ваше височанство
Прије него што је на патријаршијском трону замијенио Варнаву Росића, као митрополит пећки Гаврило је обновио Његошеву капелу на Ловћену која је у току аустроугарског бомбардовања Ловћена 1916. године била јако оштећена. Сабор Српске православне цркве у новембру 1920. године прихватио је његов приједлог о обнови капеле и враћању посмртних остатака владике Рада. Пренос Његошевих моштију и отварање нове капеле је свечано извршено 21. септембра 1925. године, а свечаности је присуствовао и краљевски пар Карађорђевића. Митрополит Гаврило био је на челу комисије која је десет година радила на Уставу СПЦ, који је донесен 1931. на темељу Закона о СПЦ из 1929. године.
За патријарха је изабран 21. фебруара 1938. и на патријаршијском трону наслиједио је патријарха Варнаву Росића који се упокојио изненада 1937. године. У инаугуралном говору, увиђајући да се Европа налазили пред новим ратом, истакао је, између осталога: “Хитлер није дошао да нам донесе љубав и мир, него да запали пожар у Европи. Зар може ико паметан да верује у његове речи и обећања? Наивно је мислити да Хитлер неће смети да проузрокује рат.” У погледу Конкордата са Римом, био је непопустљив и предводио је”крваву литију” након које је одбачен Конкордат 29. новембра 1937. године.
Пред Други свјетски рат вршио је мисије по цијелој земљи и попут Светог Петра Цетињског молио за мир и слогу, јер је то био услов опстанка цркве и народа и позивао на отпор фашизму и злочинима које врше читавим народима, посебно словенским. Био је жестоки противник потписивања Тројног пакта (25. марта 1941) и писмено је савјетовао југословенској влади да га не потписују у Меморандуму који је потписао у име СПЦ 19. марта 1941. године. У разговору са кнезом Павлом Карађорђевићем патријарх је предлагао мјере да се избјегне удес државе и народа. Тражио је образовање владе народне слоге и јединства од представника политичког и јавног живота. У разговору са кнезом Павлом патријарх је оштро реаговао: “Какав пакт, побогу, Ваше височанство, без договора и одлуке целог нашег народа. Моја је дужност да Вам отворено кажем да би приступање наше државе Тројном пакту и њено опредељење за Осовину уништило животну снагу и морал нашега народа. Ви треба да знате да ћу и свој живот положити, када је у питању Отаџбина, као што су то у прошлости наши претходници радили.”
У својим “Мемоарима” патријарх Гаврило забиљежио је детаље организације и спровођења војног пуча којим је збачена дотадашња краљевска влада Цветковић-Мачек (27. март 1941.) и одбачен Тројни пакт. Тим поводом патријарх Гаврило одржао је говор 27. марта 1941. године преко Радио Београда, Загреба и Љубљане. У том говору казао је “Видовдан 1389. године, Видовдан 1914. године и 27. март 1941. године су исти по суштини и мотивима. Српски народ манифестовао је своју потпуну вољу да иде до краја против Хитлерове тираније да би тако заштитио своје националне и државне интересе”.
Вајар Иван Мештровић за тај говор је рекао да је “убојитије оружје од свих њемачких топова и тенкова”. Хитлер је патријарха Гаврила Дожића означио као главног непријатеља и означио га као организатора отпора његовој политици на Балкану посебно у Југославији. За вријеме Другог свјетског рата патријарх Гаврило био је једно вријеме у строгом кућном притвору у манастиру Раковица одакле је тражио заштиту код великодостојника Католичке цркве за српски народ у НДХ. У прољеће 1945. отишао је у Рим гдје је одбио сусрет са римским папом због папине подршке Павелићу.
– Имамо информације из савезничких извора да је побијено између 700 и 800 хиљада Срба. Како сада могу да пређем преко свега тога и идем у Ватикан на ноге папи? Ја бих се радије сто пута определио за смрт. Моја је дужност да у свему поделим зло и добро са народом. Све друго за мене не би био исправан и частан пут – записао је патријарх Гаврило.
Борио се да се СПЦ очува у новој комунистичкој Југославији и био велики противник стварања Македонске православне цркве и алтернативне цркве или “Народне цркве” како ју је називао Јосип Броз Тито. Патријарх Гаврило изненада се упокојио 6/7. маја 1950. године у Београду у 69. години живота. Забиљежене су и његове посљедње ријечи у којима је изразио своје разочарење и неповјерење према западним земљама и своју изузетну наклоност према “мајци Русији”. Било је то његово коначно опредјељење између Истока и Запада, а о томе свети владика Николај Велимировић каже: “Исток се толико удубљује у размишљање да нема времена за пословање, а Запад толико послује да нема времена за размишљање. Нити је Исток за науку, нити Запад за филозофију”.
Непријатељи
Патријарх Гаврило био је највећи противник Тројног пакта и у својим “Мемоарима” је записао да не треба правити савез “са својим највећим непријатељима, Хитлером и Мусолинијем, убицом краља Александра”.
– Шта би наши мртви данас рекли из гробова на ово наше савезништво са убицама њиховим – запитао је патријарх.
извор: ројалистички клуб
